Bilo je smrznuto jutro, nebo se još nije potpuno zagrejalo, a staza je već bila prekrivena tankim slojem mraza koji je blistao kao da je upravo prekriven šećerom u prahu. Bilo je nešto posebno u vazduhu, lagana kristalna svežina zbog koje ste želeli da duboko udahnete i osetite kako hladnoća ulazi, ali odmah ste osetili kako se na nosu i obrazima pojavljuju mali mrazevi. U takvim trenucima uvek se čini da nebo usporava vreme, a ceo svet postaje malo tiši i smireniji.
Alexej Petrović, vozač autobusa, osećao se kao riba u vodi. Bio je na njegovom mestu. Koliko kilometara je do sada prešao? Dvadeset godina za volanom i svaki metar mu je bio poznat. Ove puteve je poznavao kao stražnju stranu ruke, mada naizgled nije bilo ništa posebno — ne autoput, već uobičajeni put između malog grada i regionalnog centra. Ali za Alexeja Petrovića ovaj put je skoro postao njegov dom. Mnogo se toga dogodilo tokom svog života na ovim zavojima, rupe više nisu bile dosadne, već su se redovno ljuljale ispod točkova. Svaka stanica – svaki putnik-bila je deo njegovog života, njegove rute.
Ovog puta nije bilo mnogo putnika. Sa zadnje strane, na poslednjim mestima, nalaze se dva studenta koji su apsorbovani slušalicama i mobilnim telefonima. Dečaci su verovatno išli na univerzitet, nisu ni gledali kroz prozor, nisu primetili kako se pejzaž na ulici menja. Stariji čovek je sedeo na jednoj od bočnih stolica sa novinama. Bio je zaokupljen člankom i neprestano je ispravljao naočare dok ih je nosio i skidao kao da čita nešto važno, iako nije mogao da shvati šta je to. Na prednjem sedištu mladi par je mirno spavao, okupljajući se, u debelim jaknama i šalovima.
Autobus se kotrljao praznim putem, jedva se ljuljajući u zavojima, a vozač se sa iritacijom osvrnuo na ovaj poznati pejzaž. Nije bilo vedrog sunca ili kiše — vreme je takvo da vas samo usporava, čini svet malo tišim i pospanijim. Ali onda, na jednom od preokreta, nešto je privuklo pažnju Alexeja Petrovića.
Ispred njega je bila figura pored puta. Žena. Nije pokušao da maše rukama ili da učini bilo šta da zaustavi autobus. Samo je sedela tamo. Alexej Petrovič gleda, pokušavajući da shvati šta nije u redu sa njom. Žena je nosila tamnu jaknu koja očigledno nije bila dizajnirana za takve mrazeve i držala je nešto umotano u ruke. U početku joj se činilo da je to torba ili samo odeća, ali kada je autobus došao, primetila je da ima dete u naručju. Dečak umotan u topli šal nekako se činio … previše beživotno.
– Kako čudno-promrmljao je Alexej Petrović sebi i usporio kao i obično.
Kada je autobus stigao do žene, otvorila je prozor i vrisnula:
– Hej, šta radiš ovde na hladnoći?
Žena je oklevala, očigledno nije očekivala da će je neko primetiti. Malo se približio, ali još uvek nije podigao pogled. Glas joj je bio nizak i drhtav.
– Izvinite, čekam da me neko odvede.…
Alexej Petrovič, iznenađeno podižući obrve, odgovorio je:
“Šetnja?”U to vreme?
Skoro se nasmejao. Kakva je to glupost? Čak ni taxisti neće voziti po tako hladnom vremenu, a ona čeka putovanje. Htela je da nastavi svoj put, ali nešto u njenom pogledu ga je zaustavilo.
“Ovde postoje autobusi”, rekao je. – Zašto patiš?
Žena, kao da ga nije slušala, ponovo je polako uvežbavala:
– Idem u bolnicu, moj sin se oseća loše… sinoć se pogoršalo, ali nemam novca za taxi, već autobus… ne vozi.
Alexej Petrović je brzo pogledao njen čopor. Beba je zaista izgledala bolesno. Lice mu je bilo bledo, oči zatvorene, a dah slab, kao da dečak uopšte nije želeo da živi, ali snaga njegove majke zadržala ga je na ovoj zemlji.
Nije dvaput razmišljao. U ovakvim trenucima ne morate previše razmišljati. Ljudi kojima je potrebna pomoć ne bi trebalo da čekaju. Trebao bi ga odmah dobiti.
“Uđite”, rekao je mašući rukom. – Prestani da čekaš čudo.
Žena se oprezno popela stepenicama autobusa, pokušavajući da ne probudi sina. Učinio je to sa toliko opreza da se čini da je svaki njegov korak izračunat tako da ne prekida tišinu. Dok je sedela na praznoj stolici pored šporeta, odmah je osetila kako je topli vazduh obavija. Bio je to pravi spas nakon hladnoće koja je prevladala na ulici. Tkanina njenog pufera i dalje je bila prekrivena mrazom, a usne su joj i dalje drhtale od hladnoće, ali bar je bilo vruće u autobusu. Žena se tiho zahvalila vozaču, a zatim stavila sina, zagrlivši ga sa sobom.
Putnici koji su sedeli sa obe strane nisu mogli da ne obrate pažnju na njihov izgled. Ali svi su ćutali. Žao mi je, možda nije bilo pravo vreme i mesto za nepotrebne razgovore. Ljudi u autobusu, svaki sa svojim brigama i mislima, odlučili su da se ne mešaju u tuđe poslove. Neko je nastavio da gleda kroz prozor, neko je sortirao svoje stvari,a neko je, kao i uvek, samo sedeo tamo, nesvestan. Ali žena u jakni koja je držala sina bila je u centru pažnje. I dok niko nije postavljao pitanja, sve misli su tiho tekle u istom pravcu. Šta nije u redu sa njima? Zašto sam ovde na hladnoći u ovom stanju? Zašto nije pozvao taxi?
Žena je, osetivši oči na sebi, malo drhtala. Nije bila spremna za ta pitanja. Možda joj je bilo malo neprijatno, ali ipak je odlučila da kaže da u svojoj duši verovatno više nije imala snage da to sakrije. Okrenuo se vozaču i rekao polako, sa jedva primetnim umorom:
– Moje ime je Lena. Hvala puno, ja … nisam znao šta da radim.
Alexej Petrovič je klimnuo glavom, ne skidajući pogled sa puta. Bio je profesionalac, video je takve situacije. Znao je da kada se ljudi suoče sa poteškoćama, ponekad im ne treba mnogo reči. Glavna stvar je da se ne okrećete, ne zatvarate oči, ne ignorišete. Ponekad samo treba da pomognete.
“Ne brinite”, rekao je mirnim i samouverenim glasom. – Najvažnije je da na vreme dođete u bolnicu.
Primetila je kako Lena gotovo zadržava suze. Gledao je svog sina, koji je očigledno još uvek bio napola spavač, ne reagujući na ono što se dešavalo oko njega. Iz svoje priče shvatila je da ga žena sama odgaja. Njen suprug je otišao kada je dete imalo samo godinu dana, a roditelji su živeli daleko, tako da nije bilo pomoći sa njihove strane. Ostala je sama, pokušavajući da se nosi sa bolestima svog sina i njihovom nevoljom.
Alexej Petrović je osećao da se u njemu nešto smanjuje, gledajući ovu krhku sliku. Ponekad u životu postoje trenuci kada shvatite da čak i mali gest može sve promeniti. Žena nije tražila pomoć, nije vikala. Ali ipak je stigla ovde u ovom autobusu da se spasi. Ponekad pomoć dolazi u najneočekivanijim oblicima.
Trebalo je nešto više od sat vremena da se stigne do grada, ali činilo se da se vreme produžilo na neodređeno vreme. Alexej Petrovič je vozio sporo, ali se trudio da ne izgubi ni minut. Znao je da je svaka sekunda bitna. Svaka sitnica je važna u takvoj situaciji.
Kada je autobus stigao u bolnicu, Alexej Petrović zaustavio se odmah na ulazu u hitnu pomoć, a da nije ni pomislio da autobus ostavi na parkingu. U takvoj situaciji nije bilo mesta za nepotrebna očekivanja. Bio je spreman da pomogne i nije hteo da ode, a da nije bio siguran da su žena i dete u rukama lekara.
“Nastavite, sačekaću”, rekao je preko ramena, već se pripremajući da se vrati svom poslu na sledeće putovanje, ali nešto od tog trenutka učinilo je da se oseća kao da bi trenutno, upravo sada, trebalo da bude ovde, pored njega.
Lena ga je iznenađeno gledala. Nije očekivao da će neko očekivati da vozač ostane na mestu.
“Da li stvarno čekate?”Šta je to?”pitala je, glas joj se malo tresao.
Alexej Petrović nije pokušao da sakrije osmeh, iako je jedva primetan, prilično topao i samouveren.
“Gde idem?”odgovorio je gledajući njeno lice. – Glavna stvar je da je sve u redu.
Putnici su izašli iz autobusa sa razumevanjem bez zadržavanja na vratima. Neko je otišao u kafić pored puta po topli čaj, neko je samo ostao napolju, umotan u šal i izbijen hladnoćom. Niko nije bio ogorčen zbog neplaniranog zaustavljanja. Svi su videli da je vozač to učinio zbog žene sa detetom i tiho je doneo njegovu odluku.
Alexej Petrovič je ostao u autobusu. Ruke su mu bile na upravljaču, ali um mu je bio negde drugde. Gledao je u ledeno staklo iza kojeg je ležao prazan put i iz nekog razloga su mu slike iz prošlosti plutale pred očima. “Život je, naravno, čudna stvar”, pomislio je, mehanički brišući čašu za paru krpom. Sećanja su mu se bacila u misli poput hladnog vetra kroz slabo zatvorena vrata.
Jednom se našao u sličnoj situaciji. Tada se njegova supruga, mlada i još uvek puna energije, iznenada razbolela. Bila je zima kao sada. Bio je zbunjen i uplašen, trkao se između lekara, ne znajući gde da nađe pomoć. Tada je pomoć došla neočekivano-od potpunog stranca. Alexej se setio kako je ovaj dobri starac odveo njega i njegovu suprugu u bolnicu u svojoj staroj Volgi, uprkos snegu i snežnoj oluji. Posle tog dana shvatio je da dobre stvari često dolaze kada to najmanje očekujete.
Te misli su ga izvukle iz hladne stvarnosti i učinile da se oseća toplo negde u grudima. Ponovo je pogledao nasmejane putnike ispred prozora umotane u jakne i među njima video siluetu žene sa detetom. Nadao se da će im bolnica pomoći.
Vreme je prošlo. Minute su dodavane do sat vremena, a zatim sat i po. Alexej je već napravio jak čaj od termosa, nekoliko puta proverio unutrašnjost i peglao napuknutu ploču autobusa kao da je stari prijatelj. “Čekaj, druže, ti i ja nećemo dugo biti otkazani”, promrmljao je, smejući se.
I na kraju je Lena izašla kroz vrata bolnice. Nosio je sina u naručju. Beba je još uvek bila umotana u topli šal, ali sada je na majčinom licu bilo olakšanje. Ramena su joj se srušila, a korak joj je postao malo sigurniji. Alexej ju je pažljivo pogledao iz udobnosti autobusa, ali kada je došao, otvorio je vrata.
“Pa?”Šta je to?”pitao je, uznemirujuća nota u njegovom glasu.
Lena se, približavajući se stepenicama, zaustavila i pogledala ga kao da još uvek probavlja ono što je čuo od lekara.
– Propisani su nam lekovi. Ispalo je dobro”, konačno je uzdahnula sa primetnim olakšanjem.
Alexej Petrović je takođe izdahnuo, kao da mu je vest podigla težinu sa ramena.
“Pa, to je savršeno”, promrmljao je trljajući ruke. – Sada možemo ići kući.
Ali Lena se iznenada osramotila.
“Ne, ne”, počela je. – Uradiću to sam… Hvala vam puno, ali već ste učinili toliko za nas.
Alexej ju je pogledao pomalo namršteno, ali sa dobrim osmehom.
– Nemojmo to raditi sami. Ionako ću se vratiti prazan. Ostaviću te negde na putu, a ti ćeš biti tamo za sat vremena.
Lena je želela da se usprotivi, ali on je snažno mahnuo, ukazujući da je razgovor završen.
– Sedi. Zašto nešto izmisliti? Hoćete li mučiti bebu? Dodao je, gledajući bebu koja je mirno spavala u njenim rukama.
Klimnula je glavom osećajući zahvalnost u grlu. Lena se oprezno popela stepenicama i sela na istom mestu gde je ranije stajala.
Alexej Petrović je malo glasnije uključio ploču i odvezao autobus nazad. Na putu se pitao: koliko često se u životu nalazimo u situaciji kada tuđa pomoć postaje pravi spas? I koliko je važno to postići, čak i ako vas niko ne pita.
Povratak je bio iznenađujuće tih. Autobus se lagano kotrljao po grubom asfaltu, Škripajući pod težinom snega zalepljenog za krov. Unutra je bilo toplo, iako je mraz još uvek crtao obrasce na staklu iza prozora. Dečak, koji se do tada već probudio, sedeo je u naručju majke i pažljivo gledao Alexeja Petrovića. Njegov pogled je bio fokusiran i pomalo oprezan. Alexej ga nakratko pogleda u retrovizor i nasmeješ se.
– Pa, prijatelju, kako si? “Šta je to?”pitao je, pokušavajući da osvetli atmosferu.
Dečak nije rekao ništa, samo se približio majci. Lena se, primetivši to, nespretno nasmešila.
“Ne obraćajte pažnju, uvek je pomalo stidljiv prema strancima”, rekla je.
Alexej Petrović je klimnuo glavom kao da je to potpuno prirodno i skrenuo pažnju na put. Ali Lena je, kao da se oseća kao da treba nešto da kaže, počela da govori.
– Znate li koliko je teško sami odgajati bebu? Naročito u ruralnim područjima.
Dok je govorila, glas joj je bio pomalo klimav. Priča se nastavila sama, a Lena nije ni očekivala odgovor Alexeja Petrovića. Samo je govorio kao da je tišina akumulirana mesecima konačno pronašla izlaz.
“Nemamo čak ni odgovarajuću apoteku u našem selu”, nastavila je. – Ako se nešto dogodi, sačekajte ili na neki način dođite do grada. I noću problemi. Taxi ne dolaze ovde, autobusi ne idu. Dakle, moramo izaći iz toga.
Alexej ju je pažljivo slušao, povremeno klimnuvši glavom. Nije me prekinuo. Iskustvo mu je reklo da su ponekad reči jedino što je čoveku potrebno da olakša situaciju.
Kada su stigli u selo, već je bilo mračno. Fenjeri su blistali prigušeno, a njihovo žuto svetlo se širilo ledenim stazama. Alexej Petrovič je zaustavio autobus na putu koji vodi do kuće Lenina.
Ustala je, rukovala se sa sinom i okrenula se vozaču.
“Hvala”, rekla je dok je spuštala pogled. Glas je bio tih, ali imao je iskrenu zahvalnost.
Alexej Petrovič je mahnuo rukom:
“Oh, hajde. Glavna stvar je da dete bude dobro.
Oklevao je kao da nije znao kako da izrazi svoje emocije.
“Ja … ne znam kako da vam se zahvalim dovoljno”, rekla je na kraju. “Ako vam nešto treba … šta god.”…
Alexej se nasmešio.
“Samo reci hvala”, samo je odgovorio.
Lena se nasmešila, lice joj je izgledalo malo mirnije po prvi put tokom cele večeri.
***
Nekoliko meseci kasnije, Alexej Petrović se ponovo našao na istoj ruti. Bio je to isti hladan zimski dan. Autobus, iako zagrejan, još uvek se malo ljuljao od naleta vetra. Na jednoj od stanica redovno je kočio, otvarajući vrata.
Na njegovo iznenađenje, Lena i njen sin stajali su pored puta. Nosila je istu tamnu jaknu, ali sada joj je lice bilo osvetljeno laganim osmehom. Popeo se stepenicama autobusa, držeći mali paket.
“To je za vas”, rekla je dok je protezala paket. – Ovde je malo proizvoda. Mleko, jaja, sve domaće.
Alexej Petrović nije imao vremena ni da kaže kako je Lena nastavila:
– Onda si mi toliko pomogao. Ne mogu vam zahvaliti drugačije.
Pokušao je da odbije, mahnuo rukom:
– Hajde, zašto? Sve je beskorisno.
Ali Lena tvrdoglavo odmahuje glavom.
– Ne, to nije suvišno. Tada si nam pomogao. Sada je moj red da vam nekako pomognem.
Alexej Petrovič gleda dečaka koji se krio iza majke. Stidljivo gleda i odjednom gotovo šapuće govori:
“Hvala, ujače.
Ove dve reči su zagrejale srce Alexeja Petrovića više od bilo koje peći. Ovaj put se nasmešio, široko i iskreno i klimnuo glavom dečaku.
“Pa, hvala”, rekao je dok je uzimao paket. “Ti si dobar dečko.”
Lena je izašla iz autobusa, a Alexej Petrovič je zatvorio vrata i otišao. Moje srce je bilo iznenađujuće lako.
Znao je da je uradio ono što je trebao. Dobro se uvek vraća – čak i ako to ne očekujete.
