— To nisu moja deca! — vikao je muž, duboko potresen. — Lado, pa oni su… tamnoputi! Od koga si ih rodila? Ko ti je ljubavnik?! Ne vraćaj se više u moju kuću, ni ne pokušavaj da pređeš prag! I ne nadaj se nikakvoj materijalnoj podršci — neće je biti!
Ladi nikada nije bilo lako. Odrasla je u sirotištu, gde skoro da nije imala prijatelja, a oni koji su dolazili da usvoje dete nikada nisu obraćali pažnju na ovu skromnu devojčicu, ma koliko se ona trudila. Jedina bliska osoba u Ladinom životu bila je njegova Vjera Pavlovna, negovateljica, koja se svim silama trudila da joj pronađe usvojitelje. Ali svi pokušaji su bili neuspešni: iz nekog razloga, niko nije želeo tihu i stidljivu devojčicu. Na kraju, izgubivši svaku nadu da će steći porodicu, Lada je samo čekala punoletstvo.
Neposredno pre završetka doma, Vjera Pavlovna je odlučila da joj ispriča istinu o njenom poreklu. Kada je bila mala, Lada je često pitala za roditelje, ali je negovateljica uvek izbegavala odgovor. I sada, kada je trenutak došao, pozvala ju je u šetnju kroz procvetalo dvorište i pažljivo započela razgovor.
— Imala si otprilike godinu dana kada su te doneli ovde — rekla je tiho Vjera Pavlovna gledajući ka zgradi doma. — Bio je proleće, sneg se otopio, bilo je toplo. Skupljali smo lišće u dvorištu kada je stigao policijski auto. Rekli su da su te uzeli od Cigana — njihov tabor je tada bio pored reke. Navodno su te pronašli na obali. Istina ili ne, niko te nije tražio. I ostala si ovde.
Lada je zurila u nju širom otvorenih očiju.
— I to je sve? — pitala je. — Ne znate ništa o mojim roditeljima?
Vjera Pavlovna je teško uzdahnula i spustila pogled.
— Ništa — potvrdila je. — Ni o roditeljima, ni o rodbini. Kao da si pala s neba.
Lada je dugo razmišljala o svemu što je čula. Kako se našla kraj reke? Ko su joj roditelji?
Nakon izlaska iz doma, upisala je medicinsku školu. Dobila je mali stan u novogradnji i zaposlila se kao bolničarka u regionalnoj bolnici kako bi mogla da kombinuje školu i rad. Tamo je upoznala Antona, lekara internistu, koji ju je odmah privukao. Bio je sedam godina stariji, uvek ljubazan i blago umoran.
Anton je bio omiljen među koleginicama. Pričalo se da je imao vezu sa endokrinološkinjom Kristinijom, najlepšom doktorkom u bolnici. Ipak, iznenađujuće, odabrao je Ladu.
— Šta li je našao u njoj? — pitala je Lera, jedna od zaljubljenih medicinskih sestara. — Mršava kao grančica, a oblači se kao baka!
— Iz doma je, znaš — kikotala se Nastja. — Svi su tamo malo… čudni.
Lada je sve čula, ali se pretvarala da ne zna o kome govore.
Jednog dana Anton je rekao:
— Večeras idemo kod mojih roditelja. Upoznaćeš ih.
Lada se zaledila. Već?
Kod Antona su je dočekali otac Viktor Aleksejevič, profesor anatomije, i majka Ida Vitaljevna, bivša kardiološkinja. Pitanja su bila neugodna.
— Rasli ste u domu? — pitao je otac, brišući naočare. — To nije dobro. Odsustvo porodice loše utiče na ličnost.
— A zašto vas niko nije usvojio? — dodala je majka.
Lada je jedva zadržala suze.
— Ne znam… — promucala je. — Nije zavisilo od mene.
Lada se osećala kao da zidovi stana pokušavaju da je zgnječe. Izvinila se, rekavši da mora da piše seminarski, i otišla. Anton ju je ispratio.
— Ne obraćaj pažnju na njih — rekao je. — Ni meni nisu laki.
Nije želela više da ih vidi. Ali ubrzo su se venčali. Lada je već bila u drugom mesecu trudnoće. Na svadbi su svi gledali s osudom, osim Vere Pavlovne, koja je bila presrećna.
Nakon porođaja sve se promenilo. Lada je rodila blizance. Kad joj ih je babica pokazala, bila je šokirana — deca su bila tamnoputa. Volela ih je, ali se plašila Antonove reakcije.
— Ako je ovo neka šala, nije smešna! — vikao je kad ih je video. — Ja tebi verovao!
— To su tvoja deca! — branila se Lada. — Uvek sam bila s tobom!
Ali Anton nije želeo da čuje. Otišao je i više se nije vratio.
Vera Pavlovna ih je uzela kod sebe. Pomagala joj je u svemu, a Lada je radila honorarno online.
Jedne večeri, Vjera Pavlovna joj je pročitala novinski članak o starijoj ženi koja je izgubila ćerku pored reke i tragala za unukom. Žena se zvala Lidija Fjodorovna i živela je nedaleko. Lada je odlučila da je poseti.
Kad su se srele, starica joj je pokazala fotografiju: bila je preslikana Lada.
— Ovo je moja ćerka, Svetlana. Ti si moja unuka.
Lidija joj je ispričala sve: Svetlana se zaljubila u Francuza, tamnoputog studenta po imenu Vensan. On joj je napravio dete. Njen otac je to teško podneo, prebio mladića i isterao ćerku. Svetlana je odbila abortus, a na kraju je nađena mrtva u reci. Beba je nestala.
Lada je odlučila da pronađe oca. Posle godina bezuspešnih potraga, javila joj se starija Francuskinja koja je poznavala Vensana. On se javio, pa došao.
— Tvoja majka je bila moj svet — rekao je. — I sada imam razlog da živim. Imam tebe i unuke.
Finansijski joj je pomogao i Lada je otvorila privatnu kliniku. Posao je procvetao. Lidiju Fjodorovnu je smestila u privatni dom za stare, a Veru Pavlovnu u kuću van grada.
Nekoliko godina kasnije, bivšeg muža https://youtu.be/BRdt6HLXST0je srela slučajno u svojoj klinici. Doveo je majku. Kad je shvatila da je Lada direktorka, Idu Vitalevnu je uhvatio šok.
Anton se vratio da plati pregled i zamolio da razgovaraju.
— Znam da su deca moja. Testove sam dao još u porodilištu.
— Onda si još veći kukavica! — rekla je Lada. — Šest godina te nije bilo. Nemaš prava na njih.
Anton je insistirao:
— Oni su moja deca!
— Ne, njihov otac je onaj ko ih voli i odgaja. A to nisi ti. Odlazi.
Lada planira da ga liši roditeljskih prava. Ne želi da njeni sinovi znaju za njega. Ona sada ima oca. A majku je imala celog života — Veru Pavlovnu.
