Tihi dečji plač razbio je tišinu šume u podne. Anja je ukočila, slušajući pažljivo. Njeno srce je počelo brže da kuca.
„Moralo je biti samo san“, šapnula je sebi, ali sledećeg trenutka ponovo je čula zvuk, jasnije.
Korpa sa lekovitim biljem u njenim rukama postajala je sve teža – bila je napola puna mente i kantariona. Šuma je bila ispunjena letnjom vrućinom, a vazduh je bio pun mirisa vrućih borovih iglica i jagoda. Anja je napravila nekoliko koraka prema zvuku, razdvajajući visoke stabljike. „Ej, ko je tamo?“ – glas joj je drhtao.
Plač je postajao sve intenzivniji. Anja je ubrzala korak, spotičući se o korenje drveća. Njena svetla haljina zakačila se za bodljikave grane. Njena pletenica se razmršila, ali sada to nije bilo važno. Šuma je otvorena, otkrivajući malu sunčanu čistinu. Blizu starog hrasta, među ogromnim papratima, sedela su dva deteta. Belo dečko, sa kosom zalepljenom za čelo, grlio je mlađu devojčicu sa crvenom kosom i prljavom haljinom. „Bože“, uzdahnula je Anja, ispuštajući korpu iz ruku. Čuvši korake, dečko je naglo podigao glavu. U njegovim očima čitao se strah. Još jače je stisnuo sestru i napravio korak unazad. „Ne bojte se“, rekla je Anja, prilazeći polako i klečeći. „Neću vam nauditi.“ Devojčica je plakala i stavila lice na bratovo rame. Njene male ruke su drhtale. „Gde ste? Gde su vam roditelji?“ upitala je tiho Anja. Mali nije govorio, gledajući sumnjičavo. Anja je primetila da su mu haljine pocepane i da mu na obrazu postoje osušenih tragovi prljavštine. „Zovem se Anja. A ti kako se zoveš?“ Mali je lizao suve usne. „Saša“, rekao je jedva čujnim glasom. „A tvoja sestra?“ „Maša.“
Anja je pogledala oko sebe – nije bilo ni traga odraslih. Samo šuma, ispunjena zujanjem letnjih insekata, i mravi koji su hitali prema ogromnom mravinjaku. „Jeste li gladni?“ upitala je, shvatajući da su deca tu već neko vreme. Saša je nesigurno klimnuo glavom. „Hoćete li da idete kući?“ „Nemamo kuću“, rekao je tiho mali. Nešto ju je probolelo u srcu. Anja je ugrizla usnu, suzdržavajući suze. Imala je dvadeset godina, još uvek devojka, a kod kuće je čekala samo samoća. Njeni roditelji su otišli pre godinu dana – prvo otac, koji je preminuo za nedelju dana od misteriozne bolesti, a zatim majka, koja nije podnela bol. „Znam jednu kuću gde će vas nahraniti i staviti da spavate. Hoćete da idete sa mnom?“
Maša je prvi put podigla glavu i pogledala Anju. U njenim zelenim očima zasijala je iskra nade. „Nije li tamo strašno?“ upitao je Saša. „Nije uopšte strašno“, nasmešila se Anja. „Tamo rastu jabuke u vrtu i ima svežeg mleka. I niko vas neće povrediti.“ Pružila je ruku, a nakon kratkog oklijevanja, mali ju je uhvatio. Njena ruka bila je mala i topla. Povratak je trajao duplo duže. Anja je nosila Mašu u rukama – devojčica je bila lagana kao pero. Saša je išao pored nje, držeći rub njene haljine. Spoticao se od umora, ali je uporno nastavljao da ide, bez da je tražio pomoć. Kada je selo postalo vidljivo u daljini, sunce je već zalazilo. Na putu su sreli Ivana Timofejeviča, komšiju sa suprotne strane, jednog mrkog starca sa dobrom dušom. „Šta je ovo?“ – povikao je kada je video decu. „Našla sam ih u šumi“, odgovorila je Anja. „Gladna su, uplašena.“ Ivan Timofejevič je trljao svoje sive brkove.
„A gde su im roditelji?“ „Ne znam. Kažu da ih nema kod kuće.“ Starac je pažljivo pogledao tišnu decu. „S tobom je sve jasno, Anjutka. U tebi živi duh tvog oca.“ „Šta da radimo, ujače Vanja?“ upitala je zbunjeno. „Prvo ih nahrani i opere. Posle ćemo odlučiti.“ Pružio je svoju naboranu ruku prema Saši: „Dobro, ideš do kuće ili da te ponesem?“
Saša je, nakon malog oklijevanja, stavio ruku u njegovu. Njihova kuća dočekala ih je sa polumrakom i samoćom. Anja je brzo upalila svetlo i stavila decu za sto. U ormaru je pronašla komad hleba i malo mleka – poslednje što je imala do sledeće plate. „Jedite“, rekla je, seckajući hleb na tanke kriške. Deca su jela polako, kao da se boje da im ne oduzmu hranu. Maša je stalno gledala unazad, dok je Saša pažljivo posmatrao svaki Anjin pokret. „Sutra ću napraviti palačinke“, obećala je, mažući devojčici kosu. Posle večere, Anja je zagrejala vodu i okupala decu u staroj drvenoj kadi. Nije imala dečiju odeću, pa ih je obavila svojim majicama. Bela majica je dosezala do Sašinih kolena i izgledala je smešno, dok je Anja obavila Mašu mekom noćnom košuljom. Spavala su u njenom krevetu, a ona je sedela pored njih. Počelo je da se smrkava i kroz otvoren prozor čuo se pev zrikavaca. „Hoćemo li živeti ovde zauvek?“ upitao je Saša, umorno. Anja ga je pomazila po glavi: „Ako to želite.“ „Neće nas oterati?“ „Niko vas neće oterati. Sada je ovo vaš dom.“
Masa je već spavala, sklupčana. Saša je borio sa snom, ali su mu kapci stalno padali. „Spavaj, dragi moj“, šapnula je Anja. „Tu sam, pored tebe.“
Kada su deca zaspala, tiho je izašla na terasu i tek tamo dozvolila sebi da zaplače. Zbog straha, nesigurnosti, zbog iznenadne odgovornosti koja je pala na njena pleća.
Ali negde u njenoj duši oživljavalo je novo, do tada nepoznato osećanje sreće.
„Gde su dokumenta za decu?“ – žena u strogom odelu gledala je preko svojih naočara, stisnutih usana.
Prošle su dve nedelje od dana kada je Anja dovela decu u kuću. Dve nedelje nemira, besanih noći i iznenadne sreće.
„Objašnjavam vam“, rekla je Anja, stiskajući ruke. „Našla sam ih u šumi. Nisu imali nikakve dokumente.“
Inspektorka socijalne zaštite udarila je olovkom o sto.
„Shvatate li da bez dokumenata o starateljstvu moramo smestiti decu u ustanovu?“
Anja je bila zatečena. Saša, koji je stajao pored nje, zgrčio je haljinu još jače.
„Nemaju nikog. Samo mene.“
„Zakon je zakon“, odgovorila je žena. „Pripremite decu za selidbu, sutra ćemo doći.“
Izašle su iz opštinskog saveta na ulicu koja je bila vruća od sunca. Masa je spavala u njenim rukama, uspavana letnjom vrućinom. Saša je hodao pored nje, tih i napet. Sa četiri godine shvatao je više nego što je trebalo. „Hoće li nas uzeti?“ pitao je kad su stigli kući.
„Ne“, odgovorila je odlučno Anja, iako nije znala kako će ispuniti obećanje.
Te noći, Ivan Timofejevič se pojavio na vratima. Donio je mleko i svež hleb.
„Opet ništa nisi jela?“ grmio je kada je video iscrpljeno lice Anje.
„Tata Vanja, žele da nas uzmu“, rekla je drhtavim glasom.
Starac je namršten pogledao i prekrstio ruke na grudima.
„Prokleti birokrati. Tvoj otac me nije spasio da ne pomognem njegovoj kćeri.“
Izvadio je iz džepa izbledeli notes.
„Imam čoveka u centru oblasti. Sutra idemo.“
Te noći Anja nije sklopila oka. Deca su spavala pored nje, dišući u isto vreme. Masa je ponekad uzdahivala u snu, a tada je Saša, bez da se probudio, čvršće grlio svoju sestru. Ujutro su, zajedno sa Ivanom Timofejevičem, krenuli prema oblasti. Starac je seo za volan svog starog „Moskvicha“, a Anja je smestila decu na zadnje sedište.
Centar oblasti ih je dočekao prašinom i bukom. Kancelarija šefa odeljenja za starateljstvo nalazila se na trećem spratu iznošene zgrade.
Ivan Timofejevič je nešto šapnuo sekretarici, i pustili su ih da prođu bez čekanja.
„Pavel Semjonoviču!“ – povikao je starac, ulazeći u kancelariju. „Dugo se nismo videli!“
Debeli čovek za stolom podigao je pogled i nasmešio se.
„Timofejevič! Stari prijatelju!“ – ustao je i zagrlio Anjinog komšiju.
Decu su ostavili u hodniku pod pažljivim okom ljubazne sekretarice, a oni su se zatvorili u kancelariju. Pola sata kasnije, Ivan Timofejevič je izašao sa zadovoljstvom na licu.
„Sredićemo privremeno starateljstvo odmah. Posle ćete moći da ih usvojite.“
Kada su se vratili kući, inspektorka starateljstva već ih je čekala na vratima.
„Tražili smo vas svuda“, rekla je nezadovoljno.
Ivan Timofejevič joj je dao dokumenta:
„Evo naloga od regionalne administracije. Deca ostaju ovde.“
Anja je uzela decu za ruku i odvela ih kući, ostavljajući komšiju da sređuje papire.
„Nećemo otići?“ pitao je Saša, gledajući je u oči.
„Ne, nećete otići“, nasmešila se, grleći oboje.
Život je nastavio u uobičajenom ritmu. Anja je našla posao sa punim radnim vremenom u seoskoj biblioteci — deca su mogla biti s njom.
Saša je brzo naučio da čita, slog po slog, i sada je ozbiljno pomerao prst duž redova, podučavajući svoju malu sestru.
Masa se prilagodila sporije. Noćni košmari su je često budili sa krikom. Anja ju je nosila satima, pevajući uspavanke koje je nekada pevala njena majka.
Jedne večeri, Masa se probudila plačući. Anja je izašla s njom na terasu. Nebo je bilo puno zvezda.
„Mama“, izgovorila je iznenada devojčica, dodirujući njeno obrazi. „Ti si moja mama, zar ne?“
Anja je ostala bez reči.
„Da, ako to želiš.“
Masa je klimnula glavom i čvršće je zagrlila, uspavljujući se na njenom ramenu.
Tako su prošle godine.
Škola je postala nova kušnja za Sašu. U selu su svi znali priču o bebi, i deca su poznata po svojoj surovosti. Kada je mali vratio kući sa iskrvavljenim usnama, Anja mu nije držala propoved, već ga jednostavno zagrlila.
„Kažu da sam beskućnik“, uzdahnuo je Saša. „Da me čak ni moja prava mama nije želela.“
„Nisi beskućnik“, odgovorila je Anja sigurno. „Imaš dom i porodicu.“
„Ali ti nisi moja prava mama.“
„Prava mama je ona koja voli, a ne ona koja te je samo rodila“, odgovorila je Anja, setivši se reči svoje bake.
Tog dana, Saša je dugo gledao fotografije Anjinih roditelja na zidu.
„I mama i tata bi… prihvatili nas?“
„Voljeli bi vas“, odgovorila je sigurno Anja. „Kao i ja.“
Deca su se potpuno prilagodila tokom svih tih godina. Masa je pomagala sa posuđem, Saša je nosio vodu i čistio dvorište. Uveče su sedili pored peći i slušali Anju kako čita knjige.
Ova proleće donelo je promene. Vrata biblioteke su škripala, puštajući u unutrašnjost prolećni vazduh i jednog nepoznatog čoveka.
Visoki muškarac sa neposlušnom tamnom kosom i naočarima koje su mu klizile niz nos. Anja je bila zaokupljena kartama kataloga.
„Izvinjavam se zbog smetnje“, rekao je dok je prišao stolu, pažljivo ostavljajući svoju istrošenu aktovku. „Poslali su me kod vas kao čuvara lokalnih tradicija i hronika. Ja sam novi učitelj književnosti, Aleksej Sokolov.“
„Anja Šerova“, rekla je, pružajući ruku, osećajući neobičan nemir. „Kako vam mogu pomoći?“
„Pripremam materijal za lekcije lokalne istorije“, objasnio je, gledajući police sa knjigama. „Želim da deca nauče istoriju svog kraja.“
Njihovu razgovor prekinuo je veseli glas:
„Mama, pogledaj šta smo nacrtali!“
Saša i Masa su potrčali ka stolu sa svojim sveskama. Aleksej je s interesovanjem pogledao decu.
„Vaša?“, pitao je smešeći se.
„Moja“, jednostavno je odgovorila Anja.
Od tada je Aleksej postao čest posetilac biblioteke. Ponekad bi uzimao knjige, a ponekad samo dolazio da razgovara. Zatim je počeo dolaziti u kuću — pomagati u kućnim poslovima, seći drva.
„Sviđa ti se“, primetio je nekada Ivan Timofejevič, posmatrajući učitelja kako pravi ogradu. „Dugo nisam video tako dostojanstvenu osobu.“
Anja je crvenela:
„Nije vreme da razmišljamo o takvim stvarima. Deca…“
„Deca trebaju oca“, rekao je starac sa lukavim pogledom. „Posebno Saša. Mali treba muško uzor.“
Zaista, Saša se transformisao u prisustvu Alekseja. Gledao ga je sa divljenjem, pomagao mu u poslu, pitao za školu. Jedne večeri, Aleksej je ostao duže nego obično. Seli su na terasu, pili biljni čaj i slušali pesmu cvrčaka.
Deca su već dugo spavala, a vazduh je bio ispunjen mirisom jasmina koji je Anja posadila prošlog proleća.
„Postoje trenuci koji menjaju čoveka zauvek“, rekao je iznenada Aleksej, gledajući srebrnu stazu meseca među jablanima. „Kada sam te prvi put video kako razgovaraš sa decom… Imaš neverovatnu kombinaciju snage i nežnosti.“
„Nema ničeg posebnog“, odmahnula je glavom Anja. „Svako bi uradio isto.“
„To nije istina“, odgovorio je on. „Nije svako. Mnogo sam razmišljao kako bih postupio da sam na tvom mestu.“
„I kako?“
„Nadao bih se da bih bio kao ti“, pogledao je u njene oči. „Ali mislim da to ne bih mogao sam. Ti to uspevaš.“
„Nisam sama“, blago se nasmešila Anja. „Tata Vanja mi pomaže. I celo selo, na svoj način.“
„I ja“, dodao je tiho Aleksej, pažljivo stavljajući svoju ruku na njenu.
Zima je došla.
