Tamara Andrejevna iznenada usporava. Dispečer Lena je već požurila do automobila.
– Lena, šta se dogodilo? Imamo telefonsku vezu!
– Tamara Andrejevna, opet isti poziv-o devojci koja se onesvesti.
Thomas iznenađeno podiže obrve:
– Opet? Ali juče sam bio u njihovoj kući. Beba je izgledala zdravo. Predložio sam roditeljima da prođu proveru, ali otac je to kategorički odbio. Šta se tamo zapravo događa?
Lena slegne ramenima:
– Ljudi su različiti. Ali ne možemo zanemariti situaciju, posebno kada je reč o detetu. A nema više drugih timova.
– U redu, idem. Sačekajte trenutak da vam dam papire.
Nekoliko minuta kasnije, Tamara je već bila u vozilu hitne pomoći, naslonivši glavu na naslon stolice i zatvarajući oči. Za njom je bilo dvadeset godina rada kao načelnik odeljenja u najvećoj bolnici u gradu. Kolege su je poštovale, pacijenti su joj verovali, a šefovi su je cenili zbog profesionalizma.
Ali kod kuće je bilo drugačije. U porodici se nije osećao kao čovek, već kao žrtva.
Jednom ju je suprug Konstantin osvojio od prvog trenutka. Izgledao je pažljiv, brižan, pun ljubavi. Njihova veza brzo se pretvorila u brak koji se vremenom pretvorio u noćnu moru.
U početku se samo bavio porodičnim poslovima: bavio se budžetom, rešavao svakodnevne poslove. Tamara je zaista uživala-sve je bilo lakše. Zatim su počele primedbe: o pocepanoj odeći, o manikiru, o frizeru.
– Tamaro, zašto to radiš? Ne možete biti uredniji? Zašto plaćati šišanje kad možete sami da se Ošišate? Žena mora biti prirodna. Sa dugom kosom i prirodnom bojom, evo kako ste najlepši.
Postepeno se Tamara prilagodila njegovim zahtevima: prestala je da ide u frizerski salon, stajala je kod kuće, naučila da se brine o noktima, nastojala je da se besprekorno obuče kako ne bi čula još jednu kritiku.
Jednom je zakasnio pola sata nakon posla-izlazio je sa devojkom koju godinama nije video. Kada se vratila kući, suočila se sa prvim talasom gneva svog supruga. Vrisnuo je, povrijedio je, pogledao je tuđim očima. Zatim se izvinila, ali u njoj je ostao strah.
Prošlo je oko pola godine kada se vratio malo kasnije nego obično. Skoro je zaboravio tu scenu već neko vreme, ali pre nego što je ušao u stan, nehotice se trznuo kao da je predosećao nešto loše.
Čim je ušla, udarena je. Jednostavno. Bez upozorenja. Pala je, A Kostia se nagnula nad njom, vrišteći:
– Gde si bio?! Gde si otišao?!
Udario ju je pravo u hodnik-prvo rukama, a zatim nogama. Onesvestila se i probudila se u krevetu, gde je zgrabio nešto mnogo gore od pukog premlaćivanja.
Proveo je pet dana kod kuće. Lice mu je zacelilo, a telo nije. Kostia, gledajući je, rekao joj je:
“To je zato što me ne slušaš. Ne želim to da radim, ali izazivaš sebe.”
Tamara je klimnula glavom u znak saglasnosti. Tako je počelo petnaestogodišnje tiho ropstvo. Jednog dana, nakon posebno nasilnog incidenta, izgubila je dete-abortirala je. Kostja nije ni skrivao svoju ravnodušnost.
Ali jedne noći, dok je bio na dužnosti, Tamara je skupila snage i otišla u policiju. Istražitelj je to odmah primetio-žena je sedela bleda, drhtava, spremna da padne. Počeo je da govori, glas mu je drhtao, ali reči su bile jasne. Pre nego što je izgubio svest, uspeo je da šapne:
“Samo ne u našoj bolnici… molim.”
Slučaj je dobio širok odjek. Postalo je poznato da je Kostija imala mnogo žena, a neke od njih su takođe svedočile. Poslat je na lečenje u psihijatrijsku kliniku na račun roditelja. Nakon otpusta nestao je-kaže se da je otišao u inostranstvo.
Tamara je napustila bolnicu. Više nije mogla da radi među onima koji su znali za njen bol. Promenila je posao i zaposlila se na “hitnu”. Nikada nije žalio zbog toga.
– Stepanović, odvedi je u tržni centar – iznenada je Tamara Andrejevna zatražila, otvorivši oči.
– Jesi li nešto zaboravio? pitao je vozač.
– Da, moram nešto da kupim.
Nije oklevao, brzo je izašao i krenuo u prodavnicu elektronike. Kada uđe, pogleda izloge i obrati se prodavcu:
– Potrebna mi je najmanja video Kamera, po mogućnosti sa mogućnošću daljinskog gledanja.
Tamara Andrejevna ulazi u poznati stan, gde su je već sa nestrpljenjem čekali. Pored kreveta je stajao otac devojčice, a pored njega majka, pažljivo je držeći za ruku. Čovek je klimnuo glavom, ali u njegovim očima je čitala iritacija.
– Ne razumem zašto do sada ne možete da postavite dijagnozu?”pitao je čovek, prekriženih ruku na grudima.
Tamara teško uzdiše pokušavajući da ostane mirna.
– Zato što postoje bolesti koje se ne mogu dijagnostikovati bez hospitalizacije i posebne opreme. U automobilu nemamo ništa slično. Mogu da radim samo ono što je moguće u kućnom savetovanju.
Čovek je napravio dosadan gest.
“Još uvek se nadam da ćete saznati šta ima.”
Prvi put je nije pratila u devojčinu sobu, ostajući na pragu. Ali Tamara je osetila njegov pažljiv pogled čak i preko zida.
– Zdravo Sonja! Reci mi šta se dogodilo”, nežno je započela dok se približavala bebi.
Devojčica slegne ramenima:
– Sve je bilo u redu, a onda mi je potamnilo pred očima i pao sam.
– A sada kako se osećaš?
– Naravno.
Tamara Andrejevna je okrenula pogled na oca devojke.
– Morate shvatiti: takva nesvestica nije slučajna. To je signal tela. A ako nastavite da ignorišete problem, posledice mogu biti ozbiljne. Dete se ne žali ni na šta drugo, zar ne?
Čovek je stisnuo zube.
“Ne, zašto bi se brinuli?”
Tada je lekar skrenuo pažnju na majku devojčice. Žena je stajala malo bliže, mršava, bleda, spuštenih očiju. Pogled joj je bio prazan, kao da život polako curi iz njega.
– Zašto ništa ne kažeš? Kao mama, da li shvatate da treba da uradi neku analizu? Možda je to nešto ozbiljno?
“Moj muž bolje zna šta da radi”, odgovorila je žena šapatom bez gledanja.
Tamara je osetila kako se sve u njoj napreže. Zastala je i pitala:
– Izvinite, dajte mi malo vode?
Muž je brzo pogledao svoju ženu i ona je, kao znak, krenula u kuhinju. Dok je pratio njene pokrete, Tamara je brzo posegnula za policom igračaka i tamo sakrila minijaturnu kameru. Srećom, prodavac joj je pomogao da ga unapred postavi.
Kasnije, kako su pozivi postajali sve ređi, Tamara je otvorila aplikaciju na svom telefonu i počela da gleda snimke. Ono što je video učinilo je da mu se srce stegne. Sonjin otac je tukao svoju ženu. U to vreme devojčica nije bila u kadru, a mesto gde je bila ostala je misterija.
“O moj Bože… šapnula je Tamara, iznenada ustajući. Vozač, primetivši njenu reakciju, takođe gleda u ekran i zviždi kroz zube.
U videu je čovek vikao:
– Još uvek imaš vremena i više mi ne trebaš.
Tamara nije skidala pogled sa ekrana, osećajući kako joj sopstveni bol pada na pamet.
– Stepanović, moramo ići! Hitno!
– Jesi li sigurna? – namrštio se vozač.
– Da, naravno. Jednog dana mi niko nije pomogao i preživeo sam petnaest godina. Znam koliko je zastrašujuće biti samac protiv njega.
Stepanović odmahuje glavom, ali pokreće motor.
– Tako se čini da i Tamara Andrejevna zna da deluje odlučno…
– Odlazim nekoliko sati, možda malo duže. Zatvorite vrata, ne puštajte nikoga unutra. Ako se nešto dogodi, to će biti gore za sve.
Žena ga je gledala odozdo prema gore.
– Anton, ostavi nas na miru. Ne ometamo te. Uzmi svoj novac, ali ostavi nas na miru. Žalim svoju ćerku.
Prilazi joj i hvata je za bradu.
– Ne, dušo, ne zahvaljuj mi na tome. Želim da imam besplatan novac bez straha da ćete se možda pojaviti odnekud. Moram da idem.
Čim je izašla, Sonja je utrčala u sobu. Pojurila je prema majci i čvrsto je zagrlila. Ostali su na podu, čvrsto prianjajući.
U međuvremenu, Tamara je uporno pritiskala dugme za poziv. Konačno, vrata su se malo otvorila. Jedna žena je izbacila glavu, uplašena.
– Ti? Ali nismo vas zvali. U redu smo.
– Ne lažite sebe. Nisi dobro. I sam sam bio pretučen od muža i znam šta strah znači. Prošao sam mnogo godina jer nisam video izlaz. Ali imate priliku-imate ćerku. Uzmi svoje stvari-izvući ćemo te odavde. Odvešćemo vas na sigurno mesto, napravićemo vam papirologiju, dobićete pomoć. Ne propustite ovu priliku.
– Ne, pogrešili ste-žena se sa strahom osvrnula. – Dobro smo.
– Možda više nemate tu mogućnost. Ne razmišljajte o sebi, razmislite o Soni.
Iz dečije sobe se čuje glas devojčice:
– Mama, idemo odavde, molim te…
Ove reči, poput buđenja, probude ženu. Klimnula je glavom gušeći se od anxioznosti.
– Ja … bojim se. Ali pre minut.
Pojurila je duboko u stan i vratila se sa malim koferom.
– Molim vas, pomozite nam. Nemamo nikoga osim tebe.
Brzo je izašao i ušao u auto. Tamara je dala komandu:
– Odvedi nas na železničku stanicu. Brzo.
– Kako se zoveš? pitala je Tamara Andrejevna.
– Valerija. Stvar je u tome što je moj otac ostavio nasledstvo meni i Soni. I u testamentu je jasno napisano: mom mužu nije dozvoljeno da upravlja novcem. Moj otac je verovatno osećao s kim ima posla. Nisam mu ništa rekao, ali je ipak shvatio.
Ona ćuti, prikuplja svoje misli, a zatim nastavlja:
– Andrev čeka. Samo sačekaj. Sam je rekao da ima dve mogućnosti. Prvo je sačekati dok ne počnem da se odupirem i tada ću biti proglašen nesposobnim. Drugi je ako se ne oduprem i odlučim da učinim nešto strašno… u svakom slučaju, on će postati Sonijev jedini roditelj.
– Da li je to tako loše? – Tamara ne može sebi pomoći.
– Ljudi su u stanju mnogo za novac. Ali to je zaista dobro. Ne možete to nazvati ludim-on ima razlog. To znači da možete prikupiti dovoljno dokaza da ga stavite iza rešetaka.
– Ne, naći će način da se oslobodi čiste bajke. Ima novca. Tvoj novac.
Valerija je sa iznenađenjem gledala u nju.
– Da. Možete blokirati pristup bankovnim karticama. A onda ih možete sami koristiti da zaštitite sebe i svoju ćerku.
– Nemam telefon. Andrev im nije dozvolio da ga koriste.
– A dokumenti? Da, znam, sef… ali imam telefon. Zovi sa mog.
Žena je uzela aparat, držala ga u rukama nekoliko sekundi, kao da odmerava odluku, a zatim definitivno formirala broj klupe.
Stepanović se okrenuo Tamari:
– Tamara, imam unuka koji radi u policiji. Naravno, to nije najvažnija stvar, ali to je autoritativna osoba. Možda idemo kod njega? Danas je slobodan, živi sam.
– Da li je to moguće?
– Naravno. Iskreno, dobar je dečak. On je policajac, ali ne kao svi ostali.
Pola sata kasnije, već su bili na ulazu. Kiril ih je lično pozdravio. Pokazao se prijateljskim, pažljivim i dobrim slušaocem. Valerija je mnogo govorila, plakala i prolazila kroz svaki bolan detalj. Kada je završio, čovek je zamišljeno lupao prstima po masi:
– Slušaj, bolje da ostaneš ovde nekoliko dana. Otvorićemo krivični slučaj. Vaš supružnik više ne mora biti tu za vas.
– Jesi li Ozbiljan? U pritvoru?
– Tačno. Usput, sećam se slučaja vaše porodice-smrt vašeg oca je i dalje misterija. A sada, izgleda da počinjem da vidim veliku sliku.
– Mislim, misliš…
– Do sada ne mislim ništa. Radim sa činjenicama, a ne sa pretpostavkama.
Kada je Tamara otišla, Sonja je mirno spavala na kauču, sklupčana. Lera je izgledala pomalo opušteno, kao da je prvi put u duže vreme mogla slobodno da diše. Tomas je znao da ih je ostavio na sigurnom. Ovde je njen bivši suprug sigurno neće tražiti.
Sledećeg jutra bilo je sunčano, a vazduh je mirisao na proleće. Tamara je pešačila na posao, uživajući u tišini ulica. Blizu kapije stanice viče joj poznati glas.
“Čekaj!”Andrev se pojavio pred njom. Zgrabi je za jaknu. “Reci mi gde sam! Ti si ih odneo, znam!”
Tamara je pokušala da se oslobodi, ali on ju je čvrsto stisnuo za vrat, oči su joj postale divlje, ruke su joj drhtale.
– Idi dođavola… ti si sam u zatvoru. – Jedva je mogao da diše. – Zabrljao si… Sve ste tako dobro isplanirali…
Ali odjednom ga je odvojio od nje i bukvalno podigao u vazduh. U sekundi se već kotrljao po asfaltu, uzvikujući pretnje:
– Zažalićeš! Sve!
Pored njega su već stajali Kiril i Stepanovič. Policajac je obavio prvo ispitivanje.
Proces je počeo za šest meseci. Za to vreme Kiril se u potpunosti posvetio poslu. Na osnovu svedočenja Valerije, pretražili su kuću i pronašli važne dokaze koji povezuju Andreja sa smrću njegovog tasta. Sve se složilo.
Tamara je primetila koliko je Kiril postao oslonac za Valeriju i Sonju. Ponovo su bili živi, stvarni. I nakon nekog vremena, pozvali su je na svoje venčanje.
