Margita je odavno slutila da će taj dan doći, ali kada se zaista desio, ipak je bila zbunjena. Stajala je i nije znala šta dalje da radi. Roman, njen muž, samo je slegnuo ramenima:
„Nije ti više petnaest da postavljaš takva pitanja. Vreme je da počneš sama da razmišljaš.“
„Znači, moram da odem?“ tiho je upitala.
„Dobro si shvatila,“ odgovorio je strogo. „Ali ne brini, kupio sam ti polovinu kuće. Jeftina je, ali je tvoja.“
Rita se blago nasmešila:
„Zašto samo polovinu? Nije li bilo dovoljno za celu kuću?“
Roman je pocrveneo od besa:
„Dosta, Rito, nemoj sada počinjati. Odavno više nismo muž i žena. Sve me to umara!“
Ona se ćutke okrenula i izašla iz sobe. Naravno da ga je umarala. Dok je Roman upravljao njihovim zajedničkim finansijama i odlučivao o svemu u kući, živeo je sjajno: imao je novac za zabavu, druženje sa prijateljima u sauni, a možda i za nekog drugog. Ali čim joj Rita nije više davala svoju platu, odmah se naljutio:
– Misliš li da tvoje pare ovde išta znače?
„Romane, već četiri godine nosim iste cipele,“ mirno je odgovorila. „A ti si u međuvremenu obnavljao celu garderobu. Je li to fer? I, usput, zašto ‘pare’? Sa mojim honorarnim poslovima zarađujem isto koliko i ti.“
Razgovor se tada zapleo u slepu ulicu. Rita je znala da Roman ima ljubavnicu na koju troši njihov zajednički novac. Ali kad mu se finansijska situacija pogoršala i očigledno su počeli problemi sa ljubavnicom, kod kuće su počele svađe.
Rita je dugo razmišljala o razvodu, ali joj je jedino nedostajalo gde da ode. Poslednji put, kada je Roman došao kući i nije našao večeru, napravio je scenu. Rita je mirno objasnila da je jela u kafiću jer joj tri meseca nije davao novac. To ga je razbesnelo. Viknuo je da je niko ne želi, da ne može imati decu i da živi s njom samo iz sažaljenja.
Tada je Rita jedva suzdržavala suze, ali shvatila je da je njihov odnos gotov. Počela je da se priprema za neizbežno. Današnje pitanje šta da radi postavila je više iz navike. Nije imala nameru da se bori za polovinu jednosobnog stana. Ali Roman se verovatno baš toga plašio. Podmuklo se nasmejao:
„Pa ti si toliko pametna i pravedna. Otkupi drugu polovinu kuće, ako hoćeš.“
Znao je da to nije moguće. Polovinu kuće su prodali za sitan novac jer niko ne bi kupio drugu polovinu. Rita je ubrzo shvatila zašto.
Istorija kuće je bila jednostavna. Nekada je u njoj živeo bračni par, ali je muž doživeo nesreću i postao invalid. Žena, koja takav život nije mogla da podnese, podnela je zahtev za razvod i prodala svoju polovinu kuće. Druga polovina je ostala bivšem mužu, koji je sada bio prikovan za krevet. Kuća nije bila podeljena na dve celine i prodaja se odnosila samo na kvadratne metre.
Rita je spakovala stvari, pozvala taksi i odlučila odmah da ode na novu adresu. Zašto bi iznajmljivala stan koji ionako ne može da priušti? Kuća je delovala čvrsto i održavano, sudeći po godini izgradnje. Kada je stigla, bila je iznenađena:
„Stvarno je Roman toliko trošio? Mogao je barem da pokuša da otkupi drugu polovinu… Živeti sama u takvoj kući, piti čaj pod akacijom…“
Otvorila je vrata. Brava se lako otvorila, bez škripanja, kao da se često koristi. Kuća je izgledala održavano, ali nešto je bilo čudno. Zašto je bilo samo jedna vrata? Rita je ušla. U vazduhu je lebdeo miris lekova. Pogledala je oko sebe: velika soba, povezana kuhinja i trpezarija, još jedna soba sa otvorenim vratima. Rita je zavirila unutra: prostrana, svetla soba, skoro prazna. Iz te sobe su vodila još dva vrata. Jedna su bila otvorena – verovatno nekadašnja spavaća soba. Druga su bila zatvorena.
Rita je odlučila da otvori ta vrata i skoro je pala u nesvest od iznenađenja. U sobi ju je dočekao pogled muškarca koji je verovatno tu živeo. Na zidu je tiho išla televizija, pored kreveta stajao je mali sto sa flašom vode i lekovima.
„Dobar dan,“ rekla je stidljivo.
Muškarac se nasmešio:
„Dobar dan. Da li vam je prodato pola moje kuće?“
Rita je klimnula i zbunjeno pogledala:
„Ne razumem… Polovina kuće je ovo sve? Nema pregrada, samostalan ulaz?“
„Ne,“ odgovorio je mirno. „Kuća nikada nije bila podeljena. Tako da sada zajedno sa mnom posedujete polovinu kuće.“
Rita je uzdahnula:
„Sad mi je sve jasno. Mislila sam da je moj muž odjednom postao bogat. Ispostavilo se da je samo ostao veran sebi. Izvinite, privremeno ću koristiti drugu sobu dok ne nađem stan.“
Muškarac je slegnuo ramenima:
„Ostani ovde, koristi celu kuću. Nije me briga – iz ove sobe ni ne izlazim. Čak ni u ambulantu ne moram da idem – dolaze po mene. Inače, zovem se Oleg.“
Rita je htela da zatvori vrata, ali je oklevala:
„A vi sami… kuvate, brinete o kući?“
„Ne, naravno,“ odgovorio je. „Svaka dva dana dolazi negovateljica.“
Rita je zatvorila vrata i otišla po stvari. „Nešto ovde ne štima. Negovateljica dolazi na dva dana… A šta je sa ostalim danima? On je još mlad, otprilike mojih godina,“ pomislila je.
Nakon što je prenela stvari, odlučila je da nešto pojede. Izvadila je torbu sa hranom i pogledala oko sebe. „Vlasnik verovatno neće imati ništa protiv ako zauzmem jednu policu u frižideru,“ pomislila je.
Ali frižider nije bio samo prazan – bio je isključen iz struje. Rita je otvorila fioke: ostaci žitarica, so, ali nije našla ni šećer. „Zanimljivo, čime ga hrane?“ začudila se.
Podigla je rukave i bacila se na kuvanje. Nakon nekog vremena primetila je da pevuši neku melodiju. Nasmejala se: „Čudno, upravo sam se razvela, nemam gde da živim, ništa nije jasno, a pevam pesme. I iz nekog razloga imam dobro raspoloženje.“
Posle sat vremena pokucala je na vrata i ušla:
„Olegu, spremila sam večeru. Hoćeš da večeramo zajedno?“
On ju je namršteno pogledao:
„Da budemo jasni: ne trebaju mi tvoja sažaljenja. Nisam gladan, tako da…“
Rita je odlučno stavila tacnu na sto:
„Dogovorimo se ovako. Nemam nameru da vas sažaljevam. Samo sam se našla na stranom mestu, ostavljena od muža, i usamljena sam. Samo sam htela da večeram sa nekim. Bar sa živim čovekom.“
Oleg se zacrveneo:
„Izvinite, navikao sam tako da se ponašam prema svima. Svi oko mene mi samo daju savete i prave se da me razumeju.“
Rita je sela na stolicu:
„Razumem vas. Koliko ljudi oko vas zna bolje od vas samog kako treba da živite.“
Oleg je podigao kašiku ka ustima i zatvorio oči:
„Rito, neću vam oprostiti. Posle ovakve večere sigurno neću moći da jedem ono što kuva negovateljica.“
Još dugo su pili čaj, a Rita je tajno gledala sobu. „Čudno, invalidska kolica stoje, ali on ih ne koristi,“ pomislila je.
„Shvatate li da ću vas pre ili kasnije pitati šta se desilo? Ako mi ne želite reći, samo mi to recite i pustiću to.“
„Ne, pre ili kasnije ćete to saznati. Radije ću vam reći. Pre dve godine sam doživeo nesreću. Izgledalo je kao da nije ništa ozbiljno, ali tokom operacije kičme nešto je pošlo po zlu. Jedva su me spasili.
Prvo su govorili da će sve biti u redu. Onda su sazvali konsultacije, ispitivali me, ali ja sam osećao da mi noge ne funkcionišu. Pustili su me kući uz obećanje da će se s vremenom sve vratiti u normalu. Ali, vidiš, ništa se nije promenilo.
Pre godinu dana je došao neki profesor. Moja žena, tada još supruga, zakazala mi je pregled kod njega. Rekao je da je operacija prošla normalno, ali da je vreme protraćeno. Odmah posle nesreće sam trebao da počnem sa rehabilitacijom, ali nisu to učinili.
Kad je Elena čula ovu presudu, spakovala je stvari i otišla. Onda sam saznao da je podelila sve što smo
imali i da želi da mi uzme polovinu kuće. U tom trenutku mi se slomio svet.“
Rita je zamišljeno klimnula:
„Teško je posle svega pronaći snagu da se nastavi dalje. Ja sam isto nekada mislila da ću ceo život biti sa jednim čovekom, ali sve se promenilo.“
Oleg je pogledao kroz prozor:
„Možda je najbolje da ostanemo prijatelji, Rita.“
„Slažem se,“ nasmešila se Rita.
