SAŠINA PRIČA
Jedne zimske noći 1991. godine, u selu Ustino, usred mećave, Anna i njen muž Ivan probudili su se zbog snažnog kucanja na vrata. Kada su ih otvorili, ispred je stajala nepoznata devojka u skupom kaputu, držeći zamotuljak u rukama. U suzama i drhtavim glasom rekla je:
„Molim vas, spasite ga. Žele da ga se reše.”
U ruke joj je stavila dete umotano u ćebe — bebu, dečaka, sa medaljonom oko vrata u obliku slova „A“. Pre nego što su stigli da je zaustave, nestala je u snegu.
Anna i Ivan nisu mogli imati dece, ali u toj noći, u tom nežnom i mirnom detetu, pronašli su smisao svog života. Nazvali su ga Saša i odgajali kao sopstvenog sina, krijući istinu. Godinama su ga gledali kako raste, uči, postaje pametan i pažljiv dečak. Iako su siromašno živeli, okružili su ga toplinom i ljubavlju.
Prošlo je sedam godina. Jednog dana, Saša ih je direktno pitao:
„Zašto ne ličim na vas? Da li sam ja napušten?”
Anna i Ivan su mu tada rekli istinu – da je pronađen, ali ne i napušten.
„Ti si naš sin po ljubavi, ne po krvi”, rekao mu je Ivan.
Godine su prošle. Saša je postao najbolji učenik škole, zreo i odgovoran. Na dan mature, dok su ga svi slavili, pred kuću Kuznjecovih stigla je luksuzna crna kola. Izašao je muškarac u odelu — advokat iz Moskve. Doneo je šokantne vesti:
„Ti nisi Saša Kuznjecov. Ti si Aleksandar Belov, sin Nikolaj
Njegovi pravi roditelji su ubijeni u političko-poslovnoj zaveri. Dadilja ih je poslušala i pobegla s detetom, skrivajući ga. Cela porodica ga je tražila godinama, ali uzalud — sve do sada.
Advokat mu je predao sliku njegovih roditelja. Čovek na slici bio je njegova slika i prilika.
„Tvoj deda, Anton Grigorjevič, je živ, ali slep. Njegova poslednja želja je da te vidi.”
Takođe je otkrio da Saša nasleđuje ogroman imetak: skoro milijardu rubalja, nekretnine, preduzeća.
Ivan je tiho rekao:
„Idi, sine. Oni su ti prava porodica.”
Ali Saša je odmah odgovorio:
„Ne. Moja porodica ste vi. Vi ste me spasli, volite me, odgajili ste me. Sada ću upoznati svog dedu, ali nikad vas neću napustiti.”
Posetio je svog dedu u bolnici, a zatim se vratio u Ustino. Uložio je novac u obnovu sela: izgradio je novu školu, obnovio puteve, postavio novu mrežu struje. Za Annu i Ivana sagradio je novu kuću — skromnu, ali udobnu, sa vrtom i radionicom.
Na svoj dvadeseti rođendan, osnovao je fondaciju za pomoć siročadi, nazvanu po svojim roditeljima: „Fond Kuznjecov”.
Uveče, u svom stanu u Moskvi, čuvao je dve stvari: medaljon sa slovom „A“ i staru maramicu koju mu je Anna dala kada je odlazio iz sela.
Jedan je bio simbol porekla, a drugi — simbol ljubavi.
„Krv može reći odakle si,” razmišljao je, „ali srce kaže kome pripadaš.”
