Buket od trideset i jedne bele ruže s nežnom nijansom roze bio je prelep. Moje omiljeno cveće.
„Za tebe“, rekao je Andrej, pružajući mi buket i osmehujući se krivonogo, kao dete koje pokušava da se iskupi bombonama.
Ostala sam nepomična, gledajući cveće. U meni je besnela oluja besa, očaja i nepoverenja. U rukama sam držala izvod iz Rosreestra, na kojem je crno na belo pisalo: moj stan, kupljen pre braka, sada pripada Ljudmili Pavlovni Krotovoj — mojoj svekrvi.
„Prebacio si moj stan na ime tvoje majke, i sada misliš da sve možeš da popraviš cvećem?“ Glas mi je drhtao od jedva suzdržanog besa.
„Oleška, šta to radiš?“ Andrej je pažljivo spustio buket na noćni stočić i pokušao da me uhvati za ruke. „To je samo formalnost. Mama se oseća sigurnije tako.“
„Sigurnije? Za koga sigurnije? To je MOJ stan! Razumeš li šta si uradio?“
„Zašto vičeš?“ Prošao je rukom kroz svoje prosede slepoočnice. „Nije to ništa strašno. Znaš koliko se mama brine za budućnost.“
„A ko se brine za mene?“
Okrenula sam se ka prozoru. Napolju je cvetao april: u dvorištu je neka žena čistila staze, komšijska deca su vozila bicikle, starice su se grejale na klupicama. Uobičajen život. Ali za mene, svet se srušio.
„Kada si to uradio?“
„Pre mesec dana. Olja, smiri se, hajde da razgovaramo…“
„Mesec dana? Ćutao si čitav mesec?“
„Čekao sam pravi trenutak…“
„Pravi trenutak?“ — glas mi je prerastao u vrisak. „I nisi našao pravi trenutak da me pitaš da li hoću da dam svoj stan tvojoj majci?“
Andrej je napravio korak unazad. Petnaest godina zajedno — i ovako se završilo.
„Maminoj sestri su se pojavili problemi oko nasledstva… Bila je zabrinuta da, ako joj se nešto desi…“
„Kakve to veze ima sa mojim stanom? To je MOJ stan! Ja sam ga kupila!“
„Nemoj da preteruješ. Mi smo porodica…“
Napravila sam korak ka vratima.
„Gde ideš?“
„Kod notara. Hoću da saznam kako je to bilo moguće bez mog pristanka.“
„Olja, sačekaj…“
Ali već sam zalupila vrata.
Notarka, mlada žena sa savršeno sređenim noktima, stavila je dokumenta ispred mene i tiho kucnula olovkom o sto dok sam ih prelistavala.
„Ovo je vaš potpis“ — pokazala mi je ugovor o poklonu. — „Sve je pravno ispravno.“
Gledala sam pravo u potpis. Bio je veoma sličan mom. Ali bila sam sigurna da nikada nisam potpisala tako nešto.
„Falsifikovan je.“
„Jeste li sigurni?“ — njene obrve su se blago podigle. — „Izjava o falsifikovanju dokumenata je ozbiljna stvar.“
„Nikada nisam pristala da dam stan svojoj svekrvi.“
Slegnula je ramenima, ravnodušno:
„Možda niste razumeli šta potpisujete. Ali pravno je sve u redu. Ako mislite da je potpis lažan, obratite se policiji.“
Izašla sam iz kancelarije s glavom teškom. Pozvala sam svoju prijateljicu Veru.
„Razvod“, rekla je čim me je saslušala. „Bez opcija. Razvod i sud.“
„Bože, Vera… Petnaest godina zajedno.“
„I šta s tim? Hoćeš da ostaneš bez krova nad glavom sa 53 godine?“
Zatvorila sam oči. Telefon je vibrirao — bio je to Andrej. Odbila sam poziv.
„Olga, ozbiljna sam“, nastavila je Vera. „Zamisli da umre pre majke? Ili ako odluči da ode? Ostaćeš bez ičega!“
„Nema nameru da me ostavi“, odgovorila sam mehanički.
„I stan nije imao nameru da ti uzme? Probudi se, Olga. Tvoja budućnost je u pitanju.“
Knedla mi je stajala u grlu. Setila sam se kako sam kupila ovaj stan pre deset godina, posle prvog razvoda. To je bilo moje dostignuće. Dvosoban stan u dobrom kraju. Moja tvrđava. Moja sloboda.
„Šta planiraš da uradiš?“ — pitala je Vera odlučno.
„Iskreno, ne znam“, odgovorila sam.
Moja ćerka je stigla odmah nakon što sam je pozvala. Alina je bila slika i prilika Andreja, samo u ženskoj verziji: odlučna, direktna i sa jakim karakterom. Sa trideset godina već je vodila sektor u velikoj kompaniji i nije podnosila nepravdu.
„Mama, ovo je sramota“, govorila je besno dok je šetala po kuhinji, a ja sam sedela pogrbljena nad šoljicom hladnog čaja. „Kako je mogao da ti to uradi?“
„Ne znam, Alina“, uzdahnula sam, potpuno slomljena. „Možda je stvarno mislio da će tako biti bolje.“
„Bolje za koga?“ — planula je. „Za njegovu mamu? Koja ga stalno manipuliše?“
Uzdahnula sam opet. Andrejev odnos sa majkom nikad nije bio jednostavan. Ljudmila Pavlovna, autoritativna i zahtevna, navikla je da kontroliše sina. Čak i sa preko pedeset godina, često se savetovao s njom pre nego što donese važnu odluku. Pomirila sam se s tim, ali…
„Misliš da je to bila njena ideja?“ — pitala me Alina.
Odmahnula sam glavom:
„Ne želim da verujem da je popustio njenom uticaju…“
„Mama“ — Alina je sela pored mene i uhvatila me za ruke. „Pred tobom je ceo život. Imaš samo 53 godine. Ne dozvoli nikome, pa ni bliskima, da odlučuju umesto tebe.“
Alina je bila u pravu. Borila sam se godinama za svoju nezavisnost, izgradila svoj život. A sada?
Ulazna vrata su se zalupila — vratio se Andrej. Kada je video Alinu, vidno se smekšao.
„Zdravo.“
„I to je sve što imaš da kažeš?“ — planula je Alina. „Posle svega što si uradio?“
„Alina, to je između mene i tvoje majke“, rekao je umorno.
„Ne, Andrej“, podigla sam konačno pogled. „Nije između nas. To je bila tvoja odluka, doneta iza mojih leđa. Sada i ja moram da donesem svoju.“
„Šta hoćeš da kažeš?“
„Nisam sigurna da mogu da živim sa čovekom koji me je izdao zbog svoje majke.“
Pobeleo je.
„Olja, preteruješ…“
„Ne“, rekla sam čvrsto. „Ne preterujem. I neću dozvoliti da budem izbrisana. Pa makar ostala sama.“
Dani koji su sledili prošli su kao u magli. Konsultacije sa advokatima, razgovori s prijateljima, besane noći. Andrej se preselio na kauč u dnevnoj sobi. Jedva da smo razgovarali.
Napravila sam plan. Prvo, morala sam da se pozabavim dokumentima. Ako je potpis falsifikovan, potrebna mi je ekspertiza. Drugo, morala sam da pronađem privremeni smeštaj. Čak i ako dobijem slučaj, trajaće mesecima.
Sedeći u kafiću s Verom, razmišljala sam o opcijama:
„Možda da iznajmimo stan?“
„A šta je s vikendicom?“ — predložila je ona. — „Tamo imaš sve što ti treba.“
Razmislila sam. Naša vikendica je bila mala kućica pedesetak kilometara od grada. Godinama nismo išli tamo, ali sam volela to mesto.
„Još je hladno tamo.“
„Ali leto je blizu. Možemo da sačekamo nekoliko nedelja.“
Uveče sam počela da pakujem stvari. Andrej je stajao na vratima spavaće sobe i gledao me kako pažljivo slažem odeću u kofer.
„Stvarno ideš?“
„Da“, nisam ga ni pogledala.
„Olja, hajde da pričamo.“
„Već smo pričali. Ništa se nije promenilo.“
„Pozvaću mamu“, rekao je iznenada. „Reći ću joj da ti vrati stan.“
Zanemela sam.
„Znači, priznaješ da je bila njena ideja?“
Ćutao je.
„Andrej, postavila sam ti pitanje.“
„Bila je zabrinuta…“
„Zbog čega?“ — okrenula sam se ka njemu. — „Da ću nešto da ti uzmem? Ili da možeš da donosiš odluke bez njenog odobrenja?“
„Ti ne razumeš…“
„Ne, ti ne razumeš! Izdaj me, Andrej. Izabrao si svoju majku umesto mene.“
Pognuo je glavu.
„Popraviću sve.“
„Znaš šta je najstrašnije?“ — suze su mi tekle niz obraze. — „Više ti ne verujem. Ni najmanje. Kako da budem sigurna da nećeš opet nešto slično da uradiš?“
„Olja…“
„Ne. Odlazim. Sutra.“
Vikendica me je dočekala hladna i pusta. Otvorila sam prozore, naložila peć. Život daleko od grada delovao je neobično, ali u isto vreme… kao da je oduvek tako trebalo da bude.
Nakon nedelju dana, Alina je došla s namirnicama. Zagrlila me i pitala:
„Kako si, mama?“
„Živim u miru.“
Sedele smo na tremu i pile čaj. Pričala mi je novosti. Ispostavilo se da je Andrej ipak otišao kod svoje majke da traži stan nazad.
„I šta je rekla?“
„Da će ti ga vratiti samo ako se razvedeš od njega“ — rekla je Alina sa saosećanjem. — „Zamisli to.“
Gorko sam se nasmejala, ali unutra sam osetila olakšanje.
„Sada je sve jasno.“
„Šta misliš?“
„Uvek je bilo u pitanju kontrola“ — gledala sam svoje ruke, tanki verenički prsten. — „Ne ljubav, ne briga. Ni on, ni njegova majka me nikad nisu videli kao osobu sa pravima. Bila sam… samo deo njihove porodice.“
„I sad?“
„Sada počinjem iz početka.“
Te iste večeri, Andrej me je pozvao.
„Olja, posvađao sam se s mamom. Prvi put u životu.“
„I šta si uradio?“
„Rekao sam joj da ću ti vratiti stan, čak i ako me ostaviš.“
Ćutala sam.
„Olja, volim te. Bio sam idiot. Oprosti mi.“
„Treba mi vreme, Andrej. Mnogo vremena.“
Jesen na selu bila je iznenađujuće lepa. Zaposlila sam se u lokalnom muzeju istorije — tri dana nedeljno. Počela sam da pletem i prodajem preko interneta. Alina mi je pomogla da otvorim profil na društvenim mrežama.
Stan je ponovo bio moj. Andrej je sredio sve bez suvišnih pitanja. Ali nisam želela da živim tamo — previše bolnih uspomena.
Jednog oktobarskog dana, kada su listovi goreli u zlatnim bojama, a vazduh mirisao na dim i jabuke, Andrej se pojavio na vratima. Bez najave, s buketom belih ruža.
„Zdravo.“
„Zdravo“, odgovorila sam i pustila ga unutra.
Pogledao je okolo. U ovih nekoliko meseci potpuno sam preuredila kuću: nove zavese, nameštaj, slike na zidovima.
„Tako je prijatno kod tebe.“
„Hvala“, odgovorila sam, uzela cveće i stavila ga u vazu.
Sedele smo na tremu i pile čaj. Pričali smo o svemu: njegovom poslu, mom muzeju, našoj ćerki. O nama — nijedna reč.
„Razveo sam se, kao što si tražila“, rekao je konačno.
„Znam. Hvala.“
„Olja… postoji li još neka nada?“
Gledala sam ga. Pedeset pet godina. Sede vlasi na slepoočnicama, bore oko očiju. Čovek s kojim sam provela petnaest godina. Čovek kog sam volela.
„Ne, Andrej. Jednom si me izdao. Sada vredim više.“
Klimnuo je glavom. Razumeo je.
Kad mu je auto nestao iza ugla, izašla sam u baštu. Moj novi život tek je počinjao. I u njemu nije bilo mesta za izdaju. Čak ni za onu najlepšu.
Bele ruže ostavila sam na tremu. Neka ih uzme neko od prolaznika, možda nekome donesu radost. Meni više ne znače ništa.
