— O, sačekaj, Katenka! Neko zvoni na vrata. Javiću ti se kasnije, sad samo da saznam ko je i zašto je došao kod mene — Ljudmila je sa nevoljom prekinula telefonski razgovor sa svojom starom prijateljicom, koja joj je sa puno detalja pričala o jučerašnjem jubileju svekrve. Pričala je živopisno i sa humorom, pa se Ljudmila smejala kao da gleda neki humoristički program na televiziji.
Žena je prišla vratima, pogledala kroz špijunku i prilično se iznenadila. Očekivala je da će videti nekog od komšija, jer u zgradu se ne može samo tako ući. Ali tamo je stajala mlada žena neobičnog izgleda, koju Ljudmila nikada ranije nije videla.
Domaćica je odlučila da joj ne otvara, jer se pridržavala principa — ne razgovarati sa nepoznatim ljudima — danas ima previše prevaranata i uljeza koji žele da prevare naivne za novac.
Ljudmila nije bila od takvih, i svaki kontakt sa sumnjivim ljudima odmah je prekidala. Odmakla se od vrata i uzela mobilni telefon da nastavi prijatni razgovor sa prijateljicom.
Ali zvono na vratima nije prestajalo. Žena iza vrata delovala je kao da je sigurna da je neko kod kuće i odlučila je pod svaku cenu da ostvari svoj cilj.
Ljudmila je tog dana bila sama kod kuće, muž je otišao kod prijatelja na vikendicu da mu pomogne oko ograde. Ponovo je prišla vratima i pogledala kroz špijunku, pažljivo posmatrajući neznanku.
Nešto u njoj bilo je istovremeno čudno i jadno. Ali Ljudmilu nije plašilo.
„Šta će se desiti ako otvorim i kažem joj da ide odavde i da ne smeta poštenim ljudima da se odmaraju na svoj zakoniti slobodan dan?“ — pomislila je Ljudmila. — „Da, tako ću i uraditi. Sigurno je ili pogrešila ili mi želi ponuditi neku prevaru.“
Bez mnogo razmišljanja, Ljudmila je otvorila vrata. Žena u hodniku odmah je dobila hrabrost i nekako se sabrala. Čak je i frizuru popravila rukom pre nego što je počela da govori.
— Zdravo! Da li ste vi Ljudmila? — pitala je, držeći maramu oko vrata, — u stvari, znam da jeste.
„Ma daj, — pomislila je domaćica. — Sad su prevaranti toliko spremni da znaju i moje ime.“
— Ko ste i šta želite? Već pet minuta zvoćete. Nisam vas zvala. Odmah recite šta hoćete i idite odavde! — strogo je rekla Ljudmila.
— A da li je Viktor kod kuće? — iznenada je upitala nepozvana žena.
„Pogledaj ti ovo! — prošlo je kroz Ljudmilinu glavu. — Ona zna za sve stanare! Jasno je, prevarantkinja, ali dobro pripremljena.“
— Da li ste došli kod Viktora? — Ljudmila je pitala, iako je htela reći nešto sasvim drugo.
— Ne, kod vas. Ali ako je Viktor sada kod kuće, teže mi je sa vama razgovarati — nastavila je nepoznata.
„E, pa sad! Viktor??? Šta je sad ovo?“ — razmišljala je Ljudmila.
— Ne, muž nije kod kuće sada. Slušam vas.
— A možda onda možemo da uđemo unutra? Nije baš prijatno pričati o ovome u hodniku — naglo je rekla došljakinja.
— Ma nema šanse! Prvi put vas vidim u životu, a u svoj dom nikad ne puštam nepoznate. Pričajte tu, i to brzo.
— Da li stvarno želite da vam sada počnem iznositi intimne detalje naših sa Viktorom susreta? I da svi komšije saznaju šta se dešava u vašem braku? — drsko se nasmešila.
— Šta? Kakvi susreti? — Ljudmila je viknula, previše glasno za miran razgovor, iznenađena ponašanjem neznanke.
U tom trenutku sa lifta je izašla komšinica Lidija Ivanovna i pogledala prema njima.
— Zdravo, Ljudočka! Zašto vičeš? Je l’ sve u redu? — upitala je, gledajući neznanku.
— Da, sve je dobro, Lidočka. Kako je vreme? — pokušala je Ljudmila da skrene pažnju komšinici sa nepozvane goste.
— Spremi se za kišu — odgovorila je Lidija Ivanovna, ali nije žurila da uđe u stan, očigledno zainteresovana šta se dešava.
— Uđite, — hladno je rekla Ljudmila neznanki.
Ona je ušla i počela da pažljivo razgleda stan Ljudmile i Viktora.
— Imate pet minuta, slušam vas — rekla je domaćica, zaustavljajući je pre nego što je krenula ka dnevnoj sobi. — Nije muzej ovde da se razgledate!
— Zovem se Olesja — skinula je maramu i mantil — i ja i Viktor se volimo.
— Bože, kako banalno! Nije li mogla smisliti nešto zanimljivije? — prekinula ju je Ljudmila.
— A šta je tu banalno? Pa vole se, to se dešava. Nisi ti prva koju muž ostavi — nastavila je drsko Olesja, pokušavajući da uđe u sobu.
— A da li si sigurna? Da on mene ne voli, a tebe voli? — nasmešila se Ljudmila.
— Sigurna sam! Ne bih inače ni došla ovde! — odgovorila je Olesja izazovno.
— E pa moj suprug nikoga ni ne voli. Ne ume. Tako da se duboko varaš, draga.
— Ne, ne varam se. Radimo zajedno. I od prvog dana kad sam se pojavila u njihovom odeljenju, Vituša, izvini, Viktor Mihajlovič me je primetio, a kasnije mi je čak priznao ljubav.
— Da? Kako čudno! Nije to na njega ličilo. A od mene šta hoćeš, Alisa?
— Nisam Alisa, ja sam Olesja! — ljutito je rekla. — I želim da ti, Ljudmila, daš mužu razvod i ne smetaš mu da bude srećan — nastavila je drska gošća.
— Slušaj, kako možeš da daš nekome razvod ako on to ne traži? Nije ni pomenuo. Možda se nešto mešaš, mila? Viktor ne razmišlja o razvodu. I ovako mu nije loše — rekla je Ljudmila odlučno.
— Dosta! Sad me namerno mučiš, izruguješ se. Tražim da ga ne držiš kod sebe. Daj ga meni! Zašto zadržavati muškarca koji te više ne voli? Glupo je! Još si mlada, naći ćeš nekog drugog — nastavljala je Olesja.
— A zašto bih? — još više začuđena takvom glupošću, pitala je Ljudmila.
— Kako zašto? Negde ćeš morati da živiš. U ovom stanu ćemo živeti ja i Viktor, a ti, izvini, moraš da se iseliš — bila je nemilosrdna gošća.
— Kako kažeš, Alina, u ovom stanu ćete živeti? — još više začuđena, Ljudmila se nasmejala, zbunivši sagovornicu.
„Čudno, trebalo je da se razočara, zaplače, ili bar počne da me vređa od ljubomore,“ pomislila je Olesja.
— Ja sam Olesja, koliko ti još treba da razumeš! — ljutito je ponovila, ne znajući šta dalje da kaže.
— Ma svejedno mi je, možeš biti i Pulherija! To ništa ne menja. Samo ne razumem zašto misliš da ćeš živeti u mom stanu? — začudila se Ljudmila.
— Kako u tvom? Misliš da ništa ne znam? Sve znam, ne možeš me prevariti. Stan pripada Viktoru, znači mi ćemo tu živeti, i to je neupitno — sa pompom je rekla Olesja.
— I to ti je Viktor rekao? — Ljudmila je bila još više iznenađena.
— Ne, saznala sam sama. U kadrovskoj službi mi rekla drugarica — nastavljala je sigurno.
— A šta ti je još rekla? Da li je pomenula da je Viktor jednom već otišao od mene, ali se vratio? I da više nema želju da trči za mladim devojkama — smejući se, rekla je Ljudmila.
— Kakav cirkus praviš! Došla sam ozbiljna pitanja da rešim, a ti se smeješ. Može li žena tako mirno da priča da ju je muž jednom ostavio, a onda se vratio? — začudila se Olesja.
— Može. U našem slučaju je tako. Ali ako baš insistiraš, razgovaraću sa mužem. Možda pristane da se preseli kod tebe. Imaš li stan da primiš mog muža?
— Kakav stan? Zašto ja… A ovaj stan? Znam sigurno da pripada Viktoru — zbunjeno je rekla gošća.
— Ne, ponavljam, grešiš — smireno je odgovorila Ljudmila. — Stan je moj, a Viktor živi ovde dok ja želim. Sad mogu da kažem da živimo kao cimeri. On je već odlazio, ali se vratio jer je shvatio da mu sa mnom nije bolje ni sa kim. Možda je važna bila i nekretnina, ali to je bilo pre par godina. Primila sam ga nazad jer mi je bitan moj društveni status. Važno mi je da ostanem udana i uspešna žena. I još zato što volim našu decu i unučiće. Nije mi svejedno šta oni misle kada pomisle da njihovi roditelji ili baba i deda ne žive zajedno. Neki će to smatrati glupošću ili slabosti, ali ja verujem da sam postupila mudro. Sad sam spremna ozbiljno da razmotrim tvoj predlog, ako si toliko uporna…
U tom trenutku vrata su se otvorila i u stan ušao Viktor, vratio se od prijatelja.
Vidjevši nepozvanu gošću u hodniku, iznenadio se i malo zbunio.
— Olesja Sergejevna? Šta radite ovde u slobodan dan? Da li ste hteli nešto da mi kažete zbog posla? — zbunjeno je pitao Viktor.
— Ne, ona je za tobom — sa osmehom je rekla Ljudmila, očekujući zanimljiv prizor.
— Kako to? Da li treba da radim vikendom? — nije shvatao muž. — Nikad nismo radili vikendom, a i telefon imam…
— Ne, dragi, ona te želi odneti od mene. Zamislite — nastavila je supruga sa podsmijehom.
— Pa mislim da ću ići… Već je vreme. Doviđenja, Viktore Mihajloviču — Olesja je već oblačila kaput i nazad se povlačila ka vratima.
— Kuda idete? Pa kako sa Viktorom? Došli ste zbog njega, a sad bežite? — pritisnula je Ljudmila.
Ali gošća je već izletela iz stana.
— Šta se događa? — zbunjen je bio Viktor. — Ljudo, možeš li mi objasniti zašto si se tako čudno ponašala prema njoj?
— Možda TI meni objasniš šta se dešava? Zašto je ta drska žena sa takvim materijalnim zahtevima došla da traži razvod i da se što pre iselim iz stana?
— Ozbiljno? — još više je bio iznenađen Viktor.
— Baš ozbiljno! Jesi li ti poludeo? — Ljudmila više nije imala osmeh. — Viktor, zar je to istina?
— Ma jok! Ne znam šta je toj čudnoj dami na pameti. Bacala je dvosmislene fraze, a na firmi za Dan žena me je pozvala na ples i ceo veče mi se nametala. Šta je izmislila, samo Bog zna. Ali meni to odavno nije potrebno. Nije više vreme. I obećao sam ti da sam završio sa romansom. Sad treba da razmišljam o unučićima, a ne o suknjama — odlučno je završio muž.
— Vidiš, Viktor, znaš me. Za pet minuta spakujem kofer. A inače si u pravu. Čudna je to osoba. Na šta sve žene ne pristaju samo da uredi svoj haos u životu! — začudila se Ljudmila.
