Kada Paša još nije napunio ni pet godina, njegov svet se srušio. Mama više nije bila tu. Stajao je u uglu sobe, paralisan nerazumevanjem — šta se dešava? Zašto je kuća puna nepoznatih ljudi? Ko su oni? Zašto su svi tako tihi, čudni, govore šapatom i kriju oči?
Dečak nije razumeo zašto se niko ne smeje. Zašto su mu govorili: „Drži se, mali“, i grlili ga, ali kao da je izgubio nešto važno. A on samo nije video svoju mamu.
Otac mu je ceo dan bio negde daleko. Nije mu ni jednom prišao, nije ga zagrlio, nije mu rekao ni reč. Samo je sedeo sa strane, prazan i stran. Paša je prišao kovčegu i dugo gledao svoju mamu. Nije bila nimalo kao pre — bez topline, bez osmeha, bez uspavanki za laku noć. Bleda, hladna, ledena. To ga je plašilo. I dečak se nije usuđivao da joj priđe bliže.
Bez mame, sve se promenilo. Postalo je sivo. Prazno. Dve godine kasnije, otac se ponovo oženio. Nova žena, Galina, nikada nije postala deo njegovog sveta. Zapravo, kao da ju je nervirao. Gunđala je za svaku sitnicu, tražila mu zamerke, kao da je stalno tražila razlog da se naljuti. A otac je ćutao. Nije ga branio. Nije se mešao.
Pasa je svakog dana osećao bol koji je nosio u sebi. Bol gubitka. Čežnju. I svakog dana — sve jače — želeo je da se vrati u život u kojem mu je mama bila živa.
Danas je bio poseban dan — rođendan njegove mame. Ujutru se Pasa probudio sa jednom mišlju: mora da je poseti. Na njenom grobu. Da joj odnese cveće. Bele kale — njen omiljeni cvet. Sećao se kako ih je držala u rukama na starim fotografijama, kako su sijale pored njenog osmeha.
Ali, gde da nađe novac? Odlučio je da pita oca.
— Tata, možeš li mi dati malo para? Stvarno mi trebaju…
Nije stigao ni da objasni — iz kuhinje je izašla Galina:
— Šta je sad to? Počeo si da tražiš pare od oca? Znaš li ti koliko truda košta njegova plata?
Otac je podigao pogled i pokušao da je zaustavi:
— Galina, čekaj. Nije rekao zašto mu trebaju. Sine, reci mi, šta ti treba?
— Želim da kupim cveće za mamu. Bele kale. Danas joj je rođendan…
Galina je prekrstila ruke na grudima i sarkastično dobacila:
— Pa naravno! Cveće! Pare za cveće! Možda da je odvedeš i u restoran? Uzmi nešto iz bašte — eto ti buketa!
— Nema u bašti, — rekao je Pasa tiho ali odlučno. — Imaju ih samo u cvećari.
Otac je zamišljeno pogledao sina, pa onda Galinu:
— Galina, idi pripremi ručak. Gladan sam.
Žena se nezadovoljno brecnula i vratila u kuhinju. Otac se ponovo zadubio u novine. Pasa je razumeo: neće mu dati pare. Ništa nije rečeno, ali sve je bilo jasno.
U tišini je otišao u svoju sobu i izvadio svoju staru kasicu. Prebrojao je novčiće. Nije ih bilo mnogo. Ali… možda bude dovoljno?
Bez da gubi vreme, potrčao je iz kuće prema cvećari. Izdaleka je video bele kale u izlogu. Tako sjajne, skoro bajkovite. Zastao je, držeći dah.
Zatim je odlučno ušao.
— Šta hoćeš? — upitala je prodavačica neprijateljskim tonom, gledajući ga s prezirom. — Ovde nema ni igračaka ni slatkiša. Samo cveće.
— Nisam došao bez razloga… Zaista želim da kupim. Kale… Koliko košta buket?
Prodavačica mu je rekla cenu. Pasa je izvadio sve svoje novčiće iz džepa. Ali nije bilo dovoljno ni za pola buketa.
— Molim vas… — zamolio je. — Mogu da zaradim! Dolaziću svakog dana, pomagaću: čistiću, brisaću podove… Samo mi dajte buket na veru…
— Jesi li ti normalan? — povikala je žena vidno iznervirana. — Misliš da sam ja milionerka da poklanjam cveće? Gubi se odavde! Inače ću zvati policiju — prosjačenje nije dozvoljeno!
Ali Pasa nije imao nameru da odustane. Trebalo mu je to cveće — baš danas. Počeo je ponovo da moli:
— Daću sve! Obećavam! Zaslužiću ga! Molim vas, razumite…
— O, pogledajte, kakav glumac! — viknula je prodavačica tako glasno da su prolaznici počeli da se okreću. — Gde su ti roditelji? Treba možda da zovemo socijalnu službu? Šta radiš ovde sam? Poslednji put — odlazi ili zovem!
U tom trenutku, jedan muškarac je prilazio prodavnici. Slučajno je bio svedok cele scene.
Ušao je u cvećaru baš kad je žena vikala na dečaka. To ga je pogodilo — nije mogao da podnese nepravdu, naročito prema deci.
— Zašto vičete tako? — pitao je strogo prodavačicu. — Vičete kao da je nešto ukrao. Dete je.
— A ko si ti? — odbrusila je žena. — Ako ne znaš šta se dešava, ne mešaj se. Zamalo da mi ukrade buket!
— Da, naravno, „zamalo je ukrao“, — podigao je glas muškarac. — Vi ste ga napali kao lovac plen! Treba mu pomoć, a vi mu prete. Da li ste izgubili svaku trunku savesti?
Okrenuo se ka Pasi, koji je stajao u ćošku, obrisavši suze sa obraza.
— Zdravo, druže. Zovem se Jura. Reci mi, zašto si tužan? Hteo si da kupiš cveće, a nisi imao dovoljno para?
Pasa je šmrcnuo, obrisao nos rukavom i tiho, drhtavim glasom rekao:
— Hteo sam da kupim kale… Za mamu… Mnogo ih je volela… Ali je umrla pre tri godine… Danas joj je rođendan… Hteo sam da odem na groblje i donesem joj cveće…
Jura je osetio stezanje u grudima. Priča dečaka ga je duboko dirnula. Sagnuo se pored njega.
— Znaš, tvoja mama bi mogla da bude ponosna na tebe. Nisu svi odrasli koji se sete da odnesu cveće, a ti, sa osam godina, pamtiš i želiš da uradiš nešto lepo. Postaćeš pravi čovek.
Zatim se okrenuo ka prodavačici:
— Pokažite mu kale koje je izabrao. Želim da kupim dva buketa — jedan za njega i jedan za mene.
Pasa je pokazao izlog sa belim kalama koje su sijale kao porcelan. Jura je na trenutak zastao — bile su to iste one kale koje je on planirao da kupi. Nije rekao ništa, samo je pomislio: „Slučajnost ili znak?“
Ubrzo je Pasa izašao iz prodavnice sa željenim buketom u rukama. Držao ga je kao najvrednije blago i nije mogao da poveruje da se sve dobro završilo. Okrenuo se ka muškarcu i tiho predložio:
— Ujka Juro… Mogu li vam ostaviti broj telefona? Vratiću vam pare. Dajem vam svoju reč.
Muškarac se nasmejao srdačno:
— Nisam ni sumnjao da ćeš to reći. Ali nije potrebno. Danas je poseban dan za jednu ženu koja mi mnogo znači. Čekao sam dugo ovaj trenutak da joj izrazim osećanja. Tako da sam dobre volje. Drago mi je da sam mogao da učinim dobro delo. Uostalom, izgleda da imamo isti ukus — i tvoja mama, i moja Ira su volele ovo cveće.
Zaćutao je na trenutak, izgubljen u mislima. Oči su mu gledale u prazno, sećajući se voljene osobe.
On i Ira su bili komšije. Živeli su u različitim ulazima. Upoznali su se slučajno i na glup način — jednog dana su je opkolili nasilnici, a Jura ju je odbranio. Dobio je modricu ispod oka, ali nije zažalio ni sekunde — tada je rođena naklonost među njima.
Godine su prolazile — prijateljstvo je preraslo u ljubav. Bili su nerazdvojni. Svi su govorili: „Savršen par“.
Kada je Jura napunio osamnaest, pozvan je u vojsku. Iri je to bio šok. Pre nego što je otišao, proveli su svoju prvu noć zajedno.
U vojsci je sve bilo dobro, dok nije doživeo tešku povredu glave. Probudio se u bolnici bez sećanja. Nije znao ni svoje ime.
Ira je pokušavala da ga zove, ali nije bilo odgovora. Patila je, misleći da ju je napustio. Vremenom je promenila broj i pokušala da zaboravi bol.
Mesecima kasnije, sećanje mu se postepeno vratilo. Ira se vratila u njegove misli. Počeo je da je zove, ali bezuspešno. Niko nije znao da su njegovi roditelji sakrili istinu — rekli su devojci da je Jura otišao zauvek.
Kada se vratio kući, odlučio je da je iznenadi — kupio je kale i krenuo ka njoj. Ali video je nešto potpuno drugačije: Ira je šetala s drugim muškarcem, trudna, srećna.
Srce mu se slomilo. Nije mogao da razume — kako je to moguće? Nije čekao objašnjenja, pobegao je.
Te iste noći je napustio grad. Otišao u drugi, gde ga niko nije znao. Počeo novi život, ali nije mogao da zaboravi Iru. Čak se oženio, nadajući se da će izlečiti ranu, ali brak nije uspeo.
Prošlo je osam godina. Jednog dana shvatio je: ne može više da živi s prazninom. Mora da pronađe Iru. Mora da joj kaže sve. I tako, ponovo se vratio u rodni grad, sa buketom kala. I tada je sreo Pasu — susret koji možda menja sve.
„Pasa… naravno, Pasa!“ — setio se Jura, kao da se probudio.
Stajao je ispred cvećare, dok ga je dečak strpljivo čekao pored njega.
— Sine, hoćeš da te povezem negde? — ljubazno je ponudio Jura.
— Hvala, nije potrebno, — odgovorio je dečak ljubazno. — Znam koji autobus ide. Već sam išao kod mame… Nije mi prvi put.
S tim rečima, stegao je buket u naručju i potrčao ka stanici. Jura ga je dugo gledao. Nešto u tom detetu je probudilo uspomene, izazvalo neobjašnjivu vezu, gotovo srodstvo. Nije bilo slučajno što su im se putevi ukrstili. Pasa je imao nešto bolno poznato.
Kad je dečak otišao, Jura je otišao do dvorišta gde je nekada živela Ira. Srce mu je lupalo kao bubanj dok je prilazio ulazu i pažljivo pitao stariju ženu da li zna gde je Ira sada.
— Ah, sinko, — uzdahnula je komšinica, gledajući ga tužno. — Nema je više… Umrla je pre tri godine.
— Kako? — Jura je napravio korak unazad, kao da ga je neko udario.
— Udala se za Vlada, preselila se s njim. Dobar čovek, uzeo je trudnu. Nije mnogo takvih. Voleli su se. Onda im se rodio sin. A posle… kraj. To je sve što znam, sinko.
Jura je polako izašao iz zgrade, osećajući se kao izgubljen duh — zakasnio, sam, zauvek zakasnio.
„Zašto sam čekao toliko dugo? Zašto se nisam vratio bar godinu ranije?“
I tada mu se u glavi ponovile reči starice: „…trudna…“
„Čekaj. Ako je bila trudna kad se udala za Vlada… dete može da bude moje!“
Glava mu se zavrtela. Negde ovde, u ovom gradu, možda živi njegov sin. Jura je osetio kako se u njemu budi plamen — mora da ga pronađe. Ali prvo — mora da pronađe Iru.
Na groblju je brzo našao njen grob. Srce mu se steglo — ljubav, gubitak, tuga su ga preplavili odjednom. Ali još snažnije ga je pogodilo ono što je video na grobu: svež buket belih kala. Irinih omiljenih cvetova.
— Pasa… — šapnuo je Jura. — To si ti. Naš sin. Naše dete…
Pogledao je fotografiju Ire, koja ga je gledala sa nadgrobnog spomenika, i prošaptao:
— Oprosti mi… za sve.
Suze su mu tekle niz lice, ali ih nije zadržavao. Tada se naglo okrenuo i potrčao — morao je da se vrati do kuće koju mu je pokazao Pasa dok su stajali ispred cvećare. Tamo je bila njegova prilika.
Potrčao je u dvorište. Dečak je sedeo na ljuljašci, zamišljen, lagano se ljuljajući. Izgledalo je kao da ga je maćeha grdila zbog toga što se dugo nije vratio kući. Nije izdržao i izašao je napolje.
Jura mu je prišao, seo pored njega i čvrsto ga zagrlio.
U tom trenutku, iz ulaza je izašao jedan muškarac. Kada je ugledao nepoznatog čoveka pored deteta, zastao je. Zatim ga je prepoznao.
— Jura… — rekao je, gotovo bez iznenađenja. — Izgubio sam svaku nadu da ćeš doći. Mislim da si već shvatio da je Pasa tvoj sin.
— Da, — klimnuo je Jura. — Shvatio sam. Došao sam zbog njega.
Vlad je duboko uzdahnuo:
— Ako on to želi, neću ga sprečiti. Nikada nisam bio pravi muž Iri. Ni pravi otac za Pasu. Ona je uvek volela samo tebe. Znao sam to. Mislio sam da će s vremenom proći. Ali pre nego što je umrla, priznala mi je da želi da te pronađe. Da ti kaže sve: o sinu, o svojim osećanjima, o tebi. Ali nije stigla.
Jura je ćutao. Grlo mu je bilo stegnuto, misli su mu se sudarale u glavi.
— Hvala ti… što si ga prihvatio, što ga nisi ostavio. Sutra ću doći po svoje stvari i dokumenta. Sada… hajde da idemo. Mnogo toga moram da saznam. Izgubio sam osam godina života svog sina. Ne želim da izgubim ni minut više.
Uzeo je Pasu za ruku. Krenuli su prema kolima.
— Oprosti mi, sine… Nisam ni znao da imam tako divnog dečaka…
Pasa ga je pogledao i mirno rekao:
— Oduvek sam znao da Vlad nije moj pravi otac. Kad je mama govorila o meni, govorila je drugačije… o nekom drugom čoveku. Znao sam da ćemo se jednog dana sresti. I evo… sreli smo se.
Jura je podigao sina u naručje i počeo da plače — od olakšanja, od bola, od ogromne, neizdržive ljubavi.
— Oprosti mi… što sam te terao da me toliko dugo čekaš. Nikada te više neću ostaviti.
