— Draga, otišao sam!
— Sačekaj, nisi ništa zaboravio? Jesi li poneo nešto za put? — pažljivo je pitala Veronika.
— Pa, naravno. Neću valjda toliko sati biti gladan.
— Javi se kad stigneš.
— Da, naravno — Igor je poljubio ženu u obraz i krenuo na put.
Veronika i Igor su bili u braku već više od deset godina. Treći put je odlazio na poslovni put na ceo mesec. Naravno, nije joj bilo lako da pusti muža, ali nije imala izbora. Takav joj je posao.
Kada je Igor otišao i javio da je stigao, Veronika je počela da razmišlja čime će se sada baviti. Svi poslovi u kući su bili završeni. Nije imala s kim da se vidi. Vremenom joj nisu ostale prijateljice jer je bila čvrsto uverenja da udatoj ženi prijateljice nisu potrebne.
Zato nije ni znala čime bi se bavila. Mogla je da se nađe sa poznanicima, ali kakav je u tome smisao? Oni sigurno imaju svoje obaveze.
Zatim se Veronika setila muževe vikendice, na kojoj nisu bili već tri meseca. Ruke joj nisu stizale do nje, a i sezona je tek počinjala.
— Šta planiraš da radiš? — pitala je Veroniku njena majka koja živi u drugom gradu.
— Još ne znam, razmišljam da sutra odem do vikendice. Već dugo tamo nisam bila.
— A šta ćeš tamo bez Igora? Ne plašiš li se da ostaneš sama?
— Čega da se plašim? Ja sam tamo zakonita domaćica i nemam se koga plašiti.
— A šta ako neki nepozvani ljudi šetaju po vikendicama i kradu? — zabrinuto je rekla majka.
Veronika se samo nasmejala na njene reči.
— Mama, ne uznemiravaj se i ne izmišljaj. Sve je tamo tiho i mirno.
— Hoćeš li dugo ostati tamo?
— Mislila sam oko nedelju dana.
— Vau, toliko dugo? Onda mi obećaj da ćeš češće zvati, važi?
— Naravno.
Veronika je spakovala sve potrebne stvari i proverila auto pre puta. Sutradan popodne planirala je već da bude na vikendici.
Zapravo, vikendica je bila sjajna. Odlična opcija za odmor. Samo pomisli, neki ljudi su spremni da plate ogromne pare samo da bi se odmorili na turističkoj bazi.
A ovde dodatno ništa neće morati da plaćaju. Sve je svoje i domaće. Jedino je bio mali problem što je na vikendici trebalo da se vodi računa o bašti. Međutim, to nije umanjivalo sve ostale prednosti.
Zbog toga što je porodica imala vikendicu, neki su čak i zavideli.
— Lepo vam je imati takvu vikendicu. Baš ste srećni! — govorio je mužev brat, Roman.
— Pa odakle sreća? Igor je sam zaradio za nju. Zato je i kupio. Zaradi i ti pa kupi.
— Lako je reći. Znaš, svi nemaju isti finansijski položaj — duboko je uzdahnuo Roman.
Međutim, za Veroniku su to bile samo izlike. Jer ako muškarac stvarno hoće da zaradi, tražiće sve mogućnosti za to, a ako ne – tražiće izgovore.
Zato je bila sigurna da je Romanu samo bilo zgodno da traži opravdanja i nastavi da zavidi uspešnijem bratu, koji se zaista trudio da nešto postigne u životu, a ne da sedi skrštenih ruku.
Veronika je već prilazila vikendici kad je videla da je kapija otvorena. Jasno je bilo da je neko tu bio.
Da, očigledno nije majka bez razloga bila zabrinuta. Veroniku je baš zanimalo ko je tamo. Zar stvarno lopovi? Možda odmah da pozove policiju?
Upravo je htela da pozove hitne službe kad je u daljini ugledala poznatu siluetu. Onda je hrabro krenula ka kući.
— Oj, Veronika, kakvo iznenađenje! — rekla je Ljuba i htela da je zagrli, ali je Veronika stajala nepomično, kao stub.
— Šta ti radiš ovde?
— Pa, znaš…
Ljuba nije stigla da završi, jer se odmah pored pojavio mužev brat, Roman.
— A ti ovde kako? Objasnite mi konačno šta se ovde dešava? — pitala je Veronika, ne krijući nezadovoljstvo.
— Oj, Veronika, zdravo! Pa mi smo došli da malo boravimo.
— Kako “da malo boravite”? Šta to znači?
Roman je izgledao kao da se sapleo, ali je ipak našao šta da kaže.
— Zar ti Igor nije rekao?
— O čemu?
— Da nas je sam pustio da boravimo. Znaš, prosto smo hteli da se odmorimo od gradske gužve, pa smo došli.
Veronika nije mogla da veruje u takvu bezobrazluk. Čak i ako su rođaci, morali su da pitaju nju. A još manje je razumela zašto muž nije smatrao za potrebno da se sa njom posavetuje.
— Ne znam šta vam je moj muž dozvolio, ali ja lično nikome ništa nisam dozvolila.
Tu se u razgovor umešala Ljuba.
— Veronika, nemoj da se svađaš. Pa mi smo ipak rođaci. Biće super da živimo zajedno. Pogotovo što sam spremila krompir. Ajde da sednemo za sto.
— Sit(a) sam! — odgovorila je Veronika i otišla na sprat.
Roman je osetio da atmosfera postaje napeta pa je pokušao da smiri situaciju.
— Veronika, hteli bismo da ostanemo makar nedelju dana. Da li se slažeš?
— Ne slažem se.
— Pa, kao rođaci, zar ne? A i Igor nas je sam pozvao. Razumi, ja sam samo zbog toga uzeo odmor. Ljuba me je molila, nećeš verovati.
Tada je Veronika shvatila da možda nije vredno praviti scenu i pristala je. Na kraju su rođaci ostali dole, na prizemlju, a ona na spratu.
Delovalo je kao da su zaboravili incident i da su čak lepo razgovarali. Da nije jednog glavnog problema: Roman i Ljuba su bili prilično neuredni.
Nisu prati sudove, ostavljali su tragove po podu, zaprljali su bazen. Na sve primedbe samo bi se šalili ili obećavali da će posle srediti.
— Ne šalim se, već mi je dosta ove prljavštine! — govorila je Veronika.
Ali bi uvek čula isto:
— Ma ne preteruj. Pa šta ako smo ostavili mrvice po stolu, šta je tu strašno? — mašući rukama, rekla bi Ljuba.
— Šta je strašno? Ne treba mi ovde da se razmnožavaju miševi!
Na kraju je nekako uspevala da ih natera da sami pospreme, ali često je morala da radi sama. Jer joj je bilo lakše da odmah počisti nego da stalno traži i čeka još tri dana.
I odjednom Veroniki je sinula sjajna ideja. Sledećeg jutra odlučila je da rano probudi goste.
— Ustajemo!
— Veronika, zašto tako rano? Šta se desilo? — trljajući oči pitao je Roman.
— Idemo na baštu da radimo, dok još nije vruće. Posle ćete moći da se odmorite. I ti, Ljuba, ustani.
Ljuba se lenjo ispružila u krevetu.
— A zašto ja?
— Kako zašto? I ti ćeš pomagati. Kad ste već došli, nema gubljenja vremena, hajde da pomognete.
Na kraju je Veronika uspela u svojoj nameri i rođaci su izašli napolje.
— Šta treba da radimo?
— Oj, ima posla na pretek. Na primer, treba da počupamo sve korove u bašti, zatim da zalijemo i da presadimo cveće kako treba.
Do podneva su svi radili sa njom u bašti.
— Zar ti nije dosadno da se baviš ovim, Veronika? — zevajući je pitala Ljuba.
— Ne, ako hoćeš da živiš na vikendici, moraš da radiš. Ili si mislila da ovde ljudi samo odmaraju?
Ljuba nije ništa rekla, a Veronika je već shvatila njen odgovor.
— Dobro, nastavićemo večeras.
— Kako večeras? A kada ćemo da se odmorimo? — začudio se Roman.
— Kad padne mrak.
Posle ručka, Veronika je videla kako se gosti brzo pakuju.
— Kuda idete?
— Idemo.
— Kako to? Pa hteli ste da ostanete nedelju dana. Mislila sam da će biti lepo, pa ćete nam i pomoći.
Roman i Ljuba su u tom trenutku gledali zbunjeno.
— Znaš, zvali su me sa posla. Zato nemamo vremena. Mora da idemo. Drugi put možda.
— Dobro — Veronika je jedva skrivala osmeh.
Kada su gosti otišli, odlučila je da pozove Igora da razjasni situaciju.
— Kakvi ključevi? Nisam im ništa dao! — tvrdio je muž.
— Dobro, kako su onda oni došli do njih?
— E to ćemo tek da rešavamo.
Igor se potom setio da je Roman nekad dolazio kod njega i bio je u kancelariji kad je Igor dobio poziv. Verovatno je tajno napravio duplikat ključa. I kako je smeo da to uradi?
Sve u svemu, Igor je imao ozbiljan razgovor sa bratom pred sobom. A još se i ponosio svojom ženom i njenom pronicljivošću. Uspešno je „zaposlio“ rođake da rade, da im ne padne na pamet da šetaju tamo gde ne treba.
