Muž i ja imamo sopstveni biznis, a našem sinu je deset godina. Nažalost, on se ne može samostalno kretati i koristi invalidska kolica. Kolja je izuzetno razvijen dečak, a lekari daju nadu za oporavak. Potrebna mu je stalna nega, ali pošto oboje radimo, ne možemo uvek biti uz njega. Zato smo odlučili da unajmimo dadilju za sina. Više od mesec dana smo tražili odgovarajuću osobu, ali niko nije ispunjavao naše kriterijume.
Živeli smo u izobilju, u dvospratnoj kući koju smo uvek držali urednom. Tražili smo osobu koja bi ne samo čuvala sina, već i pomagala u kućnim poslovima. Na neko vreme smo zamolili jednu našu rođaku da pazi na Mikolu dok smo mi na poslu, ali ona nije mogla da ostane dugo.
Jednog dana, vraćajući se s posla, videli smo stariju ženu na stanici blizu naše kuće. Napolju je besnela mećava, a jadna žena je sedela na hladnom i smrzavala se. Muž je predložio da stanemo i povezmemo je, a ja sam se srdačno složila. Izašli smo iz auta i videli suzne oči te žene.
— Dobar dan.
— Poslednji autobus je već prošao, uzalud sedite ovde i samo se smrzavate — rekao je moj muž.
— Sine, ja ne čekam autobus, meni jednostavno više nema gde da idem… Ćerka me izbacila iz kuće, a stariji sin je otišao da radi u inostranstvu. Njegova žena me ne voli i čak ne želi da me vidi. Više ništa ne očekujem, samo sedim i razmišljam čime sam zaslužila ovakvo ponašanje svoje dece.
Muž i ja smo se pogledali i bez reči odlučili da povedemo tu neznanku sa sobom. Ne znam zašto, ali od prvog trenutka mi je ulivala poverenje.
— Znate šta, vi ste svoje sačekali — pozivamo vas kod nas. Imamo puno mesta u kući, i baš tražimo dadilju za našeg sina. On je u invalidskim kolicima i potrebna mu je nega, a i nama bi pomoglo da neko bude uz njega i u kući — rekla sam.
Baka nas je pogledala toplim očima i predstavila se kao Nina Petrova. Na putu do kuće ispričala nam je kako je sama odgajila dvoje dece i podigla ih na noge. Starija ćerka se rano udala i rodila joj troje unučadi. Njen muž nikada nije voleo taštu i stalno se svađao sa ženom zbog nje. Sin bake Nine je našao ženu koja je odmah postala glava porodice — nije volela muževljevu majku i nije mu dozvoljavala da je viđa.
Poslednja godina za penzionerku bila je veoma teška. Preselila se kod ćerke, ali njen zet je vređao svoju ženu, gledao je Ninu popreko i govorio kako ona samo jede njihovu hranu. Jutros baka Nina više nije mogla da izdrži — ćerka i zet su je napali i počeli da je optužuju za sve svoje nesreće. Izbacili su je iz kuće.
Bilo mi je iskreno žao te žene, jer sam odmah videla da ima dobro srce. Naš Kolja se odmah zbližio s bakom Ninom — ona je ranije radila kao nastavnica matematike, pa je znala kako da priđe deci. Dodelili smo joj prostranu sobu i svakog meseca joj isplaćivali platu za brigu o sinu i pomoć u kući.
Za godinu dana, baka Nina je postala punopravni član naše porodice. Mikola ju je zvao „baka“, zajedno su šetali, vodila ga je na sekcije. Bili smo prijatno iznenađeni kada je naš sinčić ustao na noge — sve zahvaljujući baki Nini. Svakodnevno je radila s njim, bodrila ga i motivisala.
Od našeg prvog susreta prošle su dve godine. Deca bake Nine su nekoliko puta dolazila kod nas i izvinjavala se majci. Ona im je oprostila, ali nije želela da se vrati. Rekla je da smo sada mi njena porodica.
