— Uopšte ne razumem čime ti radiš — gunđala je Nina dok su ona i Andrej, umotani u sivu, plišanu dekicu, gledali na starom laptopu neki serijal.
— Pa, rekao sam ti — sistem administrator — smešio se mladić.
— Za mene je sistem administrator onaj ko popravlja štampače u kancelarijama — nije odustajala Nina.
— Ma ne, štampači nisu moj posao, ali ako imaš problema sa internetom, e to je već moj domen. Gledamo seriju? — nasmejao se on, pokušavajući da izbegne direktan odgovor.
— Gledaćemo, gledaćemo! Sačekaj malo! A kompjutere ne popravljaš?
— E, sad si preterala! — Andrej je posegnuo prema njoj i počeo da je golica, ali je slučajno laktom zakačio šolju koja je stajala na naslonu. Čaj se prosuo pravo na laptop koji je bio na podu…
— Andrejuš, ti si programer! Kako sada bez kompjutera? — Nina se rastužila i uplašila, izgleda čak više nego sam Andrej — koji je reagovao potpuno smireno.
— Ništa neće biti… — bezbrižno je mahao rukom — sutra ću nešto smisliti. Samo, nisam ja programer. Ja sam sism admin.
— Dobro, nek’ bude tako — odmahnula je Nina — ali kako možeš da živiš bez kompjutera? Hoćeš da ti dam svoj laptop za sad?
— Znaš šta, u pravu si! Ne da ti dam laptop, nego da se ti preseliš kod mene, zajedno sa njim!
— Mislim da pristajem, ali imam jedan uslov — račune za stan ćemo deliti po pola. Ne želim da trošiš celu platu na kiriju.
Nina je videla da stan koji Andrej iznajmljuje treba popravku, da vozi staru stranu limuzinu, ali joj to nije bilo važno.
Te večeri zajedno su preneli njene stvari u Andrejevu garsonjeru.
Nini je bilo lepo sa njim, ali joj je stalno delovalo da joj nešto krije i da se nečega boji da prizna. Nije bilo ničeg očiglednog, ali njegova posebna briga oko novca nije ličila na ljude srednje klase — oni su uglavnom pažljiviji.
Te večeri Andrej se vratio kući nasmejan sa nekom tankom kutijom u rukama. Kad je Nina pogledala šta piše, uzviknula je:
— MacBook! Andrej, šta ti je!? Pa on košta kao auto!
Andrej se nije obazirao:
— Ma, to je sitnica, Nino! Ni troškova. Sećaš se da sam ti rekao da želim da učestvujem u jednom takmičenju? — Nina je odmahnu glavom. — Nisam? Možda sam zaboravio da kažem. Na internetu je jedna firma organizovala konkurs “Sistem admin godine”, prijavio sam se. Odgovarao sam na pitanja — iskreno, neka su bila laka — i zaboravio na to. A danas mi zvoni telefon: “Dođite da preuzmete nagradu.” Tako da je sve besplatno.
Jednom je Nina primetila da Andrej u ruci umesto starog “Samsung”-a drži novi, skup telefon.
— Andrejuš, odakle ti to? — zabrinuto je pitala.
On je ponovo mahnuo rukom kao da je ništa.
— Ma glupost, Nino, danas sam razbio stari i kupio prvi koji sam video.
— A zar prvi koji si video nije mogao da bude jeftiniji? Znaš da je ovaj skup?
— Nino, šta ti je sad to? Koji je skup, dvadeset hiljada samo, a ima sve što treba, super je, vidi — i Andrej je strastveno počeo da joj priča o novom telefonu.
Nina, koja nikada nije kupovala telefone skuplje od običnih, samo ga je odsutno slušala i razmišljala:
— Ipak nešto nije u redu. Nemamo novca za ovakve skupe stvari. O nečemu mi Andrej nije rekao.
Nekoliko dana kasnije Nina je, diveći se zalasku sunca, stajala na terasi kada je u dvorište ušla skupa limuzina. Za volanom je sedela efektna žena u godinama, a sjaj sunca je skrivao lice suvozača. Auto se zaustavio kraj njihovog ulaza, a kroz odsjaj na staklu Nina je videla kako se putnik brzo naslonio na obraz vozačice i izašao iz auta… bio je to Andrej. Sve je odmah bilo jasno. Eto odakle skupe kupovine i bezbrižno ponašanje prema novcu.
Nina je čula da ponekad bogate žene u godinama uzimaju mlade ljubavnike. To im prija na ego, a možda i ne samo to. Takve dame štite mladića, daruju poklone, daju novac za troškove… Nina je osetila slabost. Njen Andrej sa tom ženom? Ma, koliko god ona bila lepa, novcem danas možeš kupiti sve, ali žena je sigurno preko pedeset! Devojka je već htela da mu odmah kaže da je kraj, ali se zaustavila. Prvo mora da sazna istinu od njega. A šta ako nije onako kako je pomislila?
— Andrejuš, ćao — dočekala je dečka u predsoblju — kako si? Kako je prošao dan?
— Hvala, draga, odlično sam — zagrlio je devojku, ali ona se odmakla — a ti?
— Dobro. Bilo je. — Nina je odmah krenula u ispitivanje — dok nije videla kako te je dovela neka žena.
— Ah, o tome? To je Alla Sergejevna — stalna klijentkinja. Danas sam radio u njenoj firmi, pa me je povazila.
— Klijentkinja? Pa ti ližeš sve klijente po obrazima?
Andrej je nekoliko sekundi zbunjeno gledao u nju, a onda se glasno nasmejao:
— E, sad mi je jasno! Ljubomorna si? Ninko, to je Alla Sergejevna! Ona mi je kao druga majka!
Nini je postalo lakše i zagrlila je dečka, ali crv sumnje i dalje je žario njeno srce. I setila se — u dvorištu gde je nekad živela često se okupljala grupa muškaraca. Igrali su šah, pričali priče — obična komšijska družina. Među njima je bio i jedan tip nadimka Vaska-Informant. Šuškalo se da za malu nadoknadu može pribaviti svaku informaciju.
Zašto da ne — odlučila je i već sledećeg jutra oprezno prišla grupi.
— Vasili? — pristojno se obratila nepoznatom muškarcu.
— Ko sam ja tebi, Vasili? Ja sam Vaska! Uvek sam bio Vaska za sve. Reci šta ti treba.
— Vaska, da li možemo na stranu? Treba mi jedna usluga — ukratko mu je ispričala. — Možeš li da pomogneš?
Vaska je pratio Andreja skoro nedelju dana, misleći da to radi neprimetno i profesionalno, ali te večeri Andrej mu je prišao i pozvao ga u obližnji kafić.
— Vaska, moramo da razgovaramo — rekao je Andrej, a Vaska je zanemeo.
— Odakle ti…?
— Ma nemoj kao da si dete. Ceo vikend me pratiš i misliš da ne znam? Nina me zamolila da te angažujem.
— Mogu li da ne odgovorim na to pitanje?
— Može. Ionako nemam kome drugo. Hajde da sednemo i pričamo kao muškarci.
U kafiću, uz odličan ražnjić, Andrej je sve ispričao Vaski, pa ga upitao:
— Dogovoreno?
— Naravno, Andruško!
— Super! Onda te čekamo u sedam u restoranu. Ne kasni!
Nina je bila iznenađena kada je čula zvono na vratima i videla Vasku na pragu.
— Ninko… Došao sam da ti kažem da nisam uspeo da saznam ništa o Andreju. Evo ti avans. Vraćam ti. — Rekao je i pružio joj nekoliko hiljada u novčanici.
— Kako si mene našao? Nisam ti rekla adresu.
— Ja nisam uspeo da saznam ništa o Andreju, ali o tebi sam saznao sve — rekao je Vaska i krenuo ka liftu.
— “Eto, sigurno je Alla Sergejevna podmitila Vasku! Zato nije ništa saznao! Kupili su ga! A Andrej je izdajnik! Gotovo! Idem odavde, ni minuta više!” — pomislila je Nina i počela da pakuje stvari.
Andrej se neočekivano pojavio — zaglavljena u svojim gorčinama, nije čula kako je vrata otvorio, a glas mu je probudio misli:
— Spakuješ se? Pametno, tako treba. Sutra selimo, ali sada nije vreme za to. Obuci se, idemo u restoran.
— Tamo ću ti sve reći, tamo ću ti pokazati! — odlučno je mislila Nina, ali je na glas upitala:
— Povodom čega?
— Nina, molim te, nemoj ništa pitati, uskoro ćeš sve znati. Samo budi strpljiva.
U restoranu ih je čekao sto, za kojim je sedela Alla Sergejevna sa nekim muškarcem. Andrej je poveo Ninu ka njima:
— Mama, tata, upoznajmo se, ovo je moja Ninočka.
— Mama? Tata? — Nina nije mogla da veruje svojim ušima.
— Ninko, sedi. Moraćeš dugo da slušaš — počeo je Andrej da priča. — Ja zaista radim u njihovoj firmi, ali ne kao radnik. Pre nekoliko godina mama i ja smo zajedno osnovali ovu firmu i posle toga sve je krenulo nabolje. Biznis se širio, prihodi su rasli. Tada su oko mene počele da se okupljaju žene željne mojih para, ali ja sam želeo samo devojku kojoj sam potreban ja, a ne moj novac. Zato sam smislio ovu igru — da se pravim siromašan i vidim kako se moja izabrana ponaša. Ti si prošla test. — Sada kada znaš sve, hoću da te pitam da se udaš za mene — kleknuo je i završio govor.
U tom trenutku su se vrata širom otvorila i u salu ušao još jedan čovek.
— E, da li možemo da čestitamo mladencima? Gorko? — čuo se veseo glas Vaske-Informanta.
Posle mesec dana podneli su zahtev za venčanje, tri meseca kasnije venčali se, a godinu dana posle toga dobili su prelepu devojčicu Sonju…
