Kasna jesen. Vetar udara u ramena, goneći opalo lišće među nadgrobnim spomenicima. Nebo nisko, sivo, kao bolnički čaršav razvučen da se osuši. Groblje ovde izgleda zaboravljeno: ni živih glasova, ni pokreta — samo uvela trava i gusta tišina. Pored jednog groba — troje ljudi. Marija stoji kao ukopana, ali iznutra — prazna.
Njene ruke u crnim rukavicama stisnute su u pesnice, lice bledo, pogled ukočen. Na sebi ima jednostavan tamni kaput i neprimereno svetlu kapu, navučenu gotovo do obrva. Sve na njoj izgleda zamrznuto. Kao da je srce već otišlo pod zemlju zajedno s malim drvenim kovčegom. Pored nje stoje Asja i Lena. Obe mlađe, zbunjene, ali trude se da budu uz nju. Asja s vremena na vreme jeca, krijući suze u maramicu. Lena drži lice čvrsto, kao da je besna na ceo svet što je ovde.
Sveštenik brzo izgovara reči, vetar odnosi delove molitve. Radnik s lopatom — jedan od onih što rade za sitniš — zakopava kovčeg, ne gledajući. Svaki udarac grude zemlje o poklopac odzvanja u Marijinoj grudima kao tupa bol.
Ne plače. Ne pomera se. Samo pobelele usne odaju napetost.
— Gotovo je, Mašo… gotovo, — šapuće Asja, hvatajući je za ruku.
Marija polako okreće glavu. Usne joj drhte, ali reči nema. Samo pitanje u očima: zašto? Previše rano. Previše strašno. Previše nepravedno. Pod zemljom leži devojčica koju je dugo čekala, kojoj je pevala još dok nije bila rođena, kupila prvo haljinče i izabrala ime. Ime koje sada više niko neće izgovarati naglas.
Marija nepomično gleda u svežu humku, kao da ne vidi zemlju, već prazninu u sebi. Ni suza, ni krika — samo teško ukočenje, kao da je deo srca iščupan, a ostatak ostavljen otvoren.
Asja joj nežno stiska ruku, Lena malo dalje skriva lice u kragni. Niko ne govori. Svi razumeju — nema reči koje bi pomogle. Nema pitanja na koja ima odgovora. I niko ne zna šta će biti dalje.
Odjednom, Marija trepne — naglo, kao od jake svetlosti. Svet pred očima zatreperi, postaje zamućen. Groblje, vetar, hladnoća — sve nestaje. Umesto toga pojavljuje se druga slika.
Jaka kancelarijska svetlost, miris kafe, nepoznata lica — i on. Aleksej.
Tada je sve bilo drugačije. Došla je da se zaposli u malu firmu za nameštaj. Obična pozicija kancelarijskog menadžera. Ali tog dana, u prvom satu, nešto je kliknulo u njoj. On je sam izašao da je dočeka — visok, sa sedim vlasima, u kašmirskom kaputu, sa blagim, sigurnim pogledom.
— Imate mirne oči, — rekao je dok je pregledao njen CV. — Takvi ljudi su oslonac svega kod nas.
Marija se stidljivo nasmejala. Ne zbog reči, već zbog pažnje. Iskrene, odrasle, bez trunke flerta. Posle nedelju dana već je radila, posle dve su pili kafu iza pregrade, smejali se njegovim čudnim snovima. Onda je došla prva večer kad joj je ponudio da je poveze, i ona je pristala. Prvi jutarnji poziv: „Jesi već na poslu?“ Prva oprezna rečenica: „Sa ženom sam samo zbog posla.“
Sve je počelo polako, gotovo nevino. Kao da je moguće samo malo voleti. Malo verovati.
Nije je pritiskivao, nije žurio. Sam joj je prvi pisao, sam je zvao da se vide, sam jednom rekao gledajući je pravo:
— Da nije papira, da nije firme… davno bih otišao. Sve je na Tatjanino ime. Tamo nema ničega već dugo. Samo obaveze.
I Marija je prvi put posle dugo vremena osetila da je neko bira. Da neko veruje u nju. Nije planirala godine unapred — živela je u „sada“. Aleksej je bio pažljiv, brižan, nežan. Znao je koji čaj pije, pamtio njene jutarnje glavobolje. Kad je test pokazao dve crte, obezbedio joj je privatno praćenje u dobroj klinici.
— Sve će biti drugačije, — govorio je tada. — Neću ti dozvoliti da budeš sama. I biće to devojčica. Osećaš li?
Ona je klimnula. Iznutra je sve pevalo. Čak je i strah — onaj koji je šaptao: „Ne biva to tako lepo“ — nestao. Trudnoća je tekla glatko. Devojčica je rasla, pomerala se, lekari su je hvalili. Izabrali su ime — Veronika. Aleksej je rekao da mu se baka tako zvala. Marija se nasmejala.
Život je delovao kao staklo — krhak, ali prelep.
Do te večeri. Obične. Trebalo je da se završi filmom i čajem. Aleksej se zadržavao, ona je već počela da zadrema, kad je iznenada oštro zaboleo stomak. Prvo je zatezalo, a onda je steglo tako jako da je jedva dohvatila telefon.
— Loše mi je… dođi, — prošaptala je.
Došao je brzo. Oblačili su je u žurbi, sedeo je pored nje u kolima, držao je za ruku.
— To su verovatno lažne kontrakcije, — govorio je da je smiri. Ali Marija je znala — nije to.
U porodilištu je bilo belo i nelagodno, kao na stanici. Lekari su se pogledavali, pozivali nekog putem veze. Jedan je kratko rekao:
— Hitni carski. Hipoksija. Počinjemo odmah.
Nije ni stigla da se uplaši. Sve se dešavalo brzo: guranje hodnicima, maska na licu, hladnoća i onda — tama.
Kad se probudila, osetila je samo hladnoću. Miris na lekove i bolnicu. Jedva je pomerila ruku, dohvatila dugme za poziv. Ali vrata su se već otvorila.
— Gde… gde mi je ćerka? — prošaptala je Marija.
Medicinska sestra se snebivala, pa spustila pogled.
— Na rođenju je prestala da diše. Učinili smo sve što smo mogli.
Marija ju je gledala, ne trepćući.
— Umrla je? — glas joj nije slušao.
— Sve ćemo srediti. Morate da se odmorite. Ponekad se to dešava…
Reči nisu imale smisla. Odbijale su se od nje. Nije čula. Nije verovala.
— Maša… razumeš li da su na papiru oni u pravu? Sve im je zvanično. Ali ovo… šta je ovo uopšte bilo?
— To je krađa, — odgovorila je Marija. — Nije slučajnost. Nije greška. On je znao. Sve je znao.
Sledećeg dana otišle su u policiju. Marija je donela sve: potvrdu iz porodilišta, dokumenta o sahrani, lekarski izveštaj. Pokušavala je da govori smireno, po redu, iako je iznutra sve vrištalo. Dežurni ju je saslušao, namrštio se, pozvao nekoga, a onda se vratio i, ne gledajući je, rekao:
— Trebalo bi da se obratite psihijatru, — rekao je policajac, izbegavajući njen pogled. — Izvinite na direktnosti. Ovo je tragedija, ali mi nemamo osnova za pokretanje postupka. Nema dokaza o zločinu. Telo je već sahranjeno. Svedoka nema. Devojčicu čak niste ni videli.
— A izvod iz matične knjige rođenih na drugo ime? — oštro je odgovorila Marija. — Zar to ništa ne znači?
Slegnuo je ramenima, raširio ruke. Sve se opet svelo na papire. Na rubriku „majka“, na ime koje mora biti tačno. U suprotnom — kao da ne postojiš.
Sledeća je bila Istražna komisija. Tamo su bar slušali. Mladi službenik je pažljivo zapisivao svaku reč, postavljao pitanja, predložio da podnese prijavu. Prvi put posle dugo vremena, Marija je osetila da njen glas ne nestaje u praznini. Nije bilo obećanja, ali bilo je reakcije. Bila je izjava. Bio je zapisnik. I to je već bilo više nego ništa.
Nakon toga otišla je u porodilište. Ne kao pacijentkinja, već kao neko sa pitanjima. Obukla je jednostavnu sivu jaknu, vezala kosu u rep, vežbala glas — smiren, siguran. Ali načelnik ju je dočekao s očiglednom iritacijom. Ne neprijateljski — prezirno.
— Sve smo već razjasnili, — odsekao je. — Dete je umrlo. Operacija je urađena po indikacijama. Sva dokumentacija je u redu.
— Nikada nisam videla svoju ćerku, — Marija je pokušavala da govori mirno. — Zašto je telo bilo zapečaćeno? Zašto nisam mogla da se oprostim?
— Takvi slučajevi ne podležu pregledu. Stanje deteta… nije dozvoljavalo. Sve je po protokolu.
— Čije dete nije bilo u stanju? Moje? Ili vaše, kada ste morali da prikrijete zamenu?
Načelnik je ćutke pritisnuo dugme za obezbeđenje. Ovaj put je nisu izbacili, ali joj je jasno stavljeno do znanja: razgovor je završen. Izašla je, osećajući istu prazninu kao i ranije, ali iznutra više nije bilo samo bola. Pojavilo se još nešto — bes. I misao da neko, negde, zna istinu.
I taj neko bila je Ana.
Uveče je Asja pozvala i rekla da je na opšti broj stigla govorna poruka — žena drhtavim glasom moli da je kontaktiraju. Kaže da je radila u tom porodilištu. Da više ne može da ćuti.
Marija ju je preslušala dvadesetak puta. Srce joj je tuklo tako glasno da poslednje reči skoro nije čula. Pozvale su je. Žena se predstavila — medicinska sestra Ana. Govorila je brzo, šapatom koji je pucao, kao da se plaši da će je neko čuti:
— Bila sam tada u smeni. Sećam vas se. Sećam se kako je u poslednjem trenutku načelnik lično došao i preuzeo kontrolu. Bilo je čudno. Nikada ne silazi u noćne smene. A tada je sam davao naredbe. Posle je nestao vaš karton. Vaše ime su izbrisali iz registra. A u dečjem bloku pojavila se beba — devojčica. S drugim imenom. Sa oznakama koje ne odgovaraju vremenu. Videla sam. Sećam se.
Marija je ćutala, bojeći se da udahne preglasno.
— Uplašila sam se tada. Rekli su mi: progovoriš li — letiš s posla. Imam dete. Ćutala sam. Ali nedavno je moja ćerka imala saobraćajnu nesreću, a načelnik je odbio da joj da uput — samo zato što sam tražila slobodan dan. Tada sam shvatila: ćutanje ne spašava. Sada sam spremna da kažem sve.
Marija je sedela s telefonom na obrazu i nije mogla da poveruje da se to dešava. Tuđi glas postao je prvi pravi dokaz: nije ludilo. To je istina. Njenu ćerku su ukrali.
Prešao je dlanom preko lica, kao da pokušava da izbriše tragove razgovora sa kože.
— Kada je Marija ostala trudna, Tatjana je smislila plan. Dete će biti naše. Dogovorila se s načelnikom, našla potrebne veze. Ja sam pristao. Nisam više ništa uradio. Nisam ni želeo da razmišljam kako će to izgledati. Mislio sam, kasnije će se sve nekako srediti. Da Marija neće saznati.
Ućutao je. Istražitelj je pritisnuo „stop“ i pogledao Mariju:
— Sve je zabeleženo. Biće naloženo genetsko veštačenje. Pripremite se: predstoji mnogo posla. Ali sada imate stvarnu šansu da vratite dete.
Marija je polako klimnula glavom. Nije bilo radosti. Nije bilo olakšanja. Samo napeta tišina iznutra. I oprezna nada, koja je sada delovala gotovo zastrašujuće blizu.
Analize su urađene brzo. Biološki materijal uzet od Marije, devojčica je bila pod nadzorom u klinici. Mišljenja lekara bila su jasna: zdrava, normalno razvijena, bez ikakvih odstupanja. Sićušan život, koji je spavao u belom inkubatoru, ne znajući da je neko pokušao da joj prepiše rođenje iznova.
Rezultati testa stigli su za nekoliko dana. Potpuno podudaranje po svim markerima. Bez ikakve sumnje — to je bila njena ćerka.
Marija je dobila zvanična dokumenta. Zatim papire za starateljstvo. Onda — pravo da odvede Veroniku kući. Proces je bio strogo propisan: pravnik, istražitelj, socijalni radnik — sve kako treba. Ali jednog dana, nakon svih tih birokratskih koraka, usledio je najjednostavniji trenutak: odveli su je u sobu gde je u krevecu ležalo ono zbog čega je prošla kroz pakao. Maleno, živo, stvarno. S njenim očima. S njenom bradom. S njenim dahom.
Nije plakala. Samo je sela pored, pružila ruku i tiho rekla:
— Zdravo, Veronika. Ovde sam. Našla sam te.
Devojčica je otvorila oči, okrenula glavu, blago se namrštila, kao da se nečega seća. I ponovo zatvorila oči, spokojno zaspevajući.
Na povratku kući, dok su se vozile — njih tri, sa Asjom za volanom, Lenom pozadi koja je pridržavala nosiljku — počeo je da pada prvi sneg. Lagane pahulje vrtložile su se u vazduhu, prekrivale haubu, farovima osvetljeni asfalt, gole grane drveća. Marija je gledala kroz prozor i prvi put posle mnogo meseci nije osećala prazninu, ni bol, već tišinu. Toplu, živu, moguću.
Znala je da put još nije gotov. Papiri, sud, pitanja — sve to je bilo pred njima. Ali ono najvažnije se već dogodilo. Njena ćerka je bila pored nje. I to je vredelo svakog koraka.
Kod kuće ju je pažljivo presvukla u toplu pidžamicu, stavila u krevetac koji je izvadila iz ostave. Sela je pored, dok je ona tonula u san. I odjednom je shvatila: više nije sama. I nikada više neće biti.
Veronika se protegla u snu, ispustila igračku iz ručice i blago se okrenula ka njoj. Marija se nagnula, zagrlila je pažljivo, kao da traži oproštaj za svaki dan proveden u razdvojenosti.
— Sada će sve biti drugačije, — šapnula je gledajući uspavano lice. — Tu sam. Zauvek.
Devojčica je tiho uzdahnula i utonula u san, ne budeći se. A Marija se, prvi put posle dugo vremena, nasmejala. Iskreno. Jer taj osmeh više nije bio odgovor na bol. Bio je početak nečeg novog. Nečeg celovitog. Nečeg njenog.
