— Ajde, hajde kod nas na daču! Ovde je lepo, borovi su blizu, jezero, uskoro će biti jagoda… uopšte, pozivam te.
— Mene? — Sonja se iznenadila neočekivanom pozivom od koleginice Nataše Krasikove; nisu bile bliske prijateljice. A i činile su se sasvim različite, pogotovo što Nataša ima drugaricu.
— Pa da, rekla si da ćeš posle ispita biti kod kuće, nigde nećeš ići, zato te zovem na daču.
Sonja pokušava da shvati zašto baš nju. — A šta je sa Irom? Zašto nju nisi pozvala?
Nataša uzdahne: — Ira ide sa roditeljima na more, zamisli, ima sreće. Pa, odluči se! Ispite smo položile, imamo pravo da se odmorimo.
— A kako će tvoji roditelji na to gledati?
— Otac neće reći ni reč, pa hajde… naprotiv, biće mu drago, živećemo nedelju dana.
— Pričaću sa mamom — obećava Sonja.
— Dobro, dobro, pričaj. Imaj na umu da je kod nas stvarno lepo, vazduh je bolji nego u gradu.
Dok se vraćala kući, Sonja je razmišljala o Natašinom pozivu. Nisu imali daču, a Sonja, studentkinja treće godine, nije planirala nikuda da putuje… a evo takve ponude. Da, bile su potpuno različite — Sonja i Nataša, ali već odrasle devojke. Sonja je skoro uvek imala odlične ocene, dok je Nataša bila slabija u učenju. Sonja je bila promišljena, smirena, i takođe smireno odgovarala na predavanjima. Bilo je zanimljivo slušati je, čak su i profesori primećivali njen poseban talenat. Profesorica Ana Vasiljevna često je hvalila Sonju, ne mogavši da se suzdrži. Nataša je jednom rekla u razgovoru: „Ma, ko sve ima sreće, i pametna, i lepa — sve u jednom.“
I sada, posle ispita, Nataša je odlučila da baš Sonju pozove na daču da se odmori od učenja.
— Nataša, ja ću doći — javila je Sonja sutradan — samo ti javi roditeljima.
— Dobro, dobro, javiću. Hajde već sutra da idemo, dok je vreme lepo.
Sonja je spakovala minimum stvari, kupila oblatnu i poneku retku teglicu kafe kao poklon, pa krenula na železničku stanicu.
Početak devedesetih bio je težak period, i ljudi su polagali nadu u svoje dače gde su mogli da uzgajaju dobre plodove.
Električka je bila puna uglavnom baštovana. Sa torbama i rancima putnici su se smestili, radujući se skorom susretu sa prirodom.
— Tu je selo sa dačama, i kuće su stanbene, čak smo zimi išli tamo. Sad je otac sasvim preselio na daču — živi tamo od proleća. Sad ga vlasnici kuća zovu da im sredi grejanje, on je inženjer, razume se u to. Ponekad ga zovu samo kao konsultanta.
— A mama? — pita Sonja.
— Zar ne znaš? Ah, nisam ti rekla — mama je umrla čim sam upisala fakultet…
— Žao mi je, Nataša, nisam znala, prihvati moje saučešće…
Iskrica u Natašinim očima je nestala, postala je zamišljena, nekako tmurna, kao da joj je senka prošla preko lica. — Usput, na dači živi poznanica mog oca… pa, nije baš poznanica… upoznali su se u klinici, čini se da radi kao medicinska sestra ili čistačica…
— Kako? — začudila se Sonja. — Zašto odmah nisi rekla?
— Pa, kakve veze ima? — upita Nataša.
— Samo je nekako neprijatno…
— A šta tu ima neprijatno? To je naša dača! Još su je moji deda i baba pravili… a ta žena tebe ne treba da brine. Računaj da idem kući, a ti ideš sa mnom…
Posle dva sata, studentkinje su izašle iz električke na maloj stanici, gde se dvesta metara dalje izdiže gust bor. — Kroz njega ćemo — rekla je Nataša — ima stazica.
— Daleko li je?
— Ne, oko pola kilometra kroz borovu šumu, a onda… pa videćeš — tajanstveno je rekla koleginica.
Bez skretanja, prošle su kroz pojas borove šume i našle se na poljani gde je cveće šarenilo.
— O, kakva lepota! — Sonja je raširila ruke i ušla u to „morsko travnato polje“ — talasajuće, zujeće, cvrkućuće i lepo mirisajuće, i taj miris može da se nazove jednom rečju — leto.
Nataša se nasmejala. — Pazi da se ne izgubiš, evo stazica, po njoj idemo.
Posle petnaestak minuta stigle su na mesto. Selo je imalo solidne kuće, iako stare, ali već su se pojavile i nove, sa obe strane sela.
— Papа, zdravo! Stigla sam. Položila sam ispite! — povikala je Nataša i potrčala ka čoveku od oko pedeset godina.
Otac Nataše bio je niskog rasta, sa jedva primetnim stomačićem. Njegova svetla kosa, kao i Natašina, bila je počešljana unazad, a u očima – ne skrivaše radost zbog susreta sa ćerkom.
— Natka, hajde da te zagrlim! Kakva si ti kod mene pametna… čestitam ti na uspešnom završetku školske godine… dobro je što si došla.
— Tata, ovo je Sonja, moja koleginica sa fakulteta, pozvala sam je u goste.
— Pa, to je lepo, — domaćin je klimnuo glavom, blago se naklonivši, — Arsenij Semenovič Krasikov, — predstavio se nastavljajući da se smeši.
— Sonja Safonova, — odgovorila je devojka, — evo, Nataša me je pozvala…
— To je divno, neće vam biti dosadno.
— Tata, Sonja je odlična studentkinja, prava pametnica… a još i lepa, — rekla je Nataša, i od njenih reči Sonja je pocrvenela.
— Pa šta ti je to sad, — rekla je stidljivo.
— Uđite, — pozvao je Arsenij Semenovič.
Prostrani dnevni boravak bio je istovremeno i kuhinja i trpezarija. Iza je bila još jedna soba. A zatim stepenice na drugi sprat. Kada su roditelji Arsenija Semenoviča gradili kuću u ovom naselju, izgledala je mnogo skromnije. Ali s vremenom Krasikov je proširio posed i napravio grejanje.
U dnevnoj sobi, kraj starinskog bufeta, verovatno sačuvanog još iz vremena Arsenijevih roditelja, stajala je žena u pamučnoj haljini i kecelji. Njene kestenjaste kose bile su skrivene pod maramom, samo je tamna pramen blago iskakao. Njene smeđe oči pokazivale su stidljivost, i gledajući u njih, bilo je toplo.
— Zdravo, — na brzinu je bacila Nataša.
— Sonja, upoznaj se, ovo je Lilija Pavlovna, moj drug… i domaćica ove kuće.
Žena je pozdravila goste i posramljeno se osmehnula na reči domaćina.
Hteo je još nešto da kaže, ali ga je Nataša prekinula, bacevši torbu na kožni kauč. — Tata, a gde je fotelja? Ovde je stajala.
— Evo je, pomerili smo malo nameštaj…
— Nataša je nezadovoljno stisnula usne. — Dobro, idemo gore, pokažem Soni drugi sprat.
— Sonja, pomalo nesigurno, pozdravila se i već se predstavila ženi, po godinama vršnjakinji vlasnika vikendice. — Sonja Safonova, — rekla je, približavajući se Liliji Pavlovni, — zajedno učimo, Nataša me je pozvala da malo ostanem…
— Naravno, naravno, — obradovala se žena, — morate da odmorite, ovde je prelep vazduh…
— Šta ti je sa njom? — pitala je Sonja kada su ostale same sa Natašom.
— Kako?
— Pa nekako… nije baš dobro raspoložena? Iako ona tu živi…
Nataša, puštajući svoje svetle kose, protresla ih i počela da se presvlači. — Ona ovde nije niko! Razumeš? Ona je strankinja.
— Pa tata ju je pozvao da živi ovde…
— Ona ima gde da živi… i, Sonja, hajde da ne pričamo o tome, došli smo da se odmorimo, tata će nam sve pokazati i ispričati, on poznaje svaku stazicu ovde…
— Znači, njemu se sviđa…
— Meni ne, — rekla je oštro Nataša. — On je ceo život radio u gradu u fabrici za toplotnu opremu, a sada je ovde, i pozvao je nju…
— Nataša, meni je nekako neprijatno… vi ovde imate svoje, porodične stvari…
— Sonja, prestani, sve je u redu. Odmorimo se i radujmo. I obrati pažnju, tata je pravi poznavalac, možeš sa njim o bilo čemu da pričaš, biće ti zanimljivo.
Prva dva dana činila su se Sonji kao bajka. Priroda oko naselja rastvarala je svu umor i brige posle ispita. I vreme je bilo lepo. Sunčano, ali još nije bilo vruće kao u julu.
— Idemo da vozimo bicikle! — javila je Nataša. — Tata, ti sa nama!
Arsenij Semenovič je iznenađeno podigao obrve, na dobroćudnom licu se pojavio blagi nemir. — Natka, gde ja s vama? Stotine godina nisam vozio.
— Tata, ti znaš sve ovde, zato ćeš nam biti vodič. — Nataša je uzela svoju terensku torbu. — Idemo!
Arsenij Semenovič pogledao je Liliju Pavlovnu. — Naravno, prošetajte, — rekla je žena, — idite, lepo je vreme…
— Možda svi zajedno, — predložila je Sonja, ali Nataša je uhvatila za ruku i povukla je ka vratima.
Bicikla su bila samo dva: jedan veliki, drugi manji. — Ja ću na manjem, — rekla je Nataša, — ti, Sonja, sedi sa tatom… ti si mršavica, staneš.
— Nataša, možda ja da vozim tvoj, a ti sa tatom? — pitala je Sonja.
— Ma gde ću, s njim ćemo da se srušimo zajedno. Sedi i ne prigovaraj.
— O, Nataša, šta ti je palo na pamet…
— Tata, a šta je tu čudno, voziš lepu devojku…
Uskoro su krenuli prema boru, vozili su se kraj polja. — Stojte! — povikala je Nataša.
Izvadila je iz torbe polaroid. — Tata, slikaj me na biciklu.
— Uh, šta to imaš! — iznenadila se Sonja.
— Da, tata mi je poklonio za rođendan.
Zatim je uzela aparat i pozvala Sonju. — Da slikam nas zajedno, ovde, na biciklima.
— Zašto? — pitala je Sonja.
— Pa za uspomenu, — rekao je Arsenij Semenovič, — možeš da slikaš prijateljicu, na polju, u cveću…
— Ma šta vam je, kao deca smo, šta je tu loše? Sonja, ne buni se, sedi na bicikl… samo jedna fotografija… pokloniću ti je kasnije.
Zajednička fotografija sa Arsenijem Semenovičem nije se dopala Sonji, malo joj je pokvarila izlet. Po povratku trudila se da podrži razgovor sa Lilijom Pavlovnom, saznala je da je žena udovica, da je pre pet godina izgubila jedinog sina. Sonja je osetila njenu dobroćudnost i stidljivost. Bilo je jasno da joj je neprijatno u prisustvu Nataše, i trudila se da održi razgovor.
— Ne trudi se, — šapnula joj je Nataša kad su ostale same, — teško ćeš s njom imati o čemu da pričaš.
— Ali Arsenij Semenovič se druži sa njom, znači, zanimaju se jedno za drugo…
— On je jednostavno zahvalan čovek, — rekla je Nataša, — video ju je u ambulanti i odlučio da je njegov anđeo čuvar…
Sonja se zamislila. Nije joj se verovalo u Natašine reči, naprotiv, činilo joj se da je Lilija Pavlovna stvarno anđeo čuvar za Arsenija Semenoviča. Tiho i nenametljivo ga podsećala na lekove i da je vreme da se meri pritisak. Generalno, trudila se da ga podrži, jer, iako je Arsenij izgledao snažno, njegovo zdravlje je bilo upitno.
— Idemo na jezero! — javila je Nataša drugog dana. — Tata, obećao si da ćemo pecati sa čamca.
— Ako sam obećao, onda ću ispuniti…
Morali su da provere stare štapove, i rano ujutru krenuli na pecanje. Sonja nije znala za pecanje i nikada nije imala želju za tim. Ali Nataša je tako strastveno pričala, da je morala da pristane.
— Lilice, mi nećemo dugo, — obećao je Arsenij.
— Nema veze, idite sa devojkama, ja ću da spremim ručak, — strpljivo je odgovorila žena.
Odvezavši čamac, muškarac je čekao devojke.
— Sonja, sedi, — rekla je Nataša i izvukla polaroid. — Kako vam lepo stoji, — pritisnula je dugme i odmah je izašla fotografija.
— Pokaži! — zamolila je Sonja.
— Kasnije.
— Nataša, sedi već, šta se tu zadržavaš? — pozvao je otac.
— O, zaboravila sam štap! — viknula je Nataša.
— Pa dobro, dovoljne su nam dve štapa, — rekao je Arsenij.
— Ne, ipak ću da se vratim po štap.
— Nataša, ako ovako budemo radili, do ručka nećemo stići, — primetio je otac.
— Dobro, pecajte vi, — rekla je i pobegla, ostavljajući podložne zbunjene.
— Eh, šta da se radi, — rekao je Arsenij, — ovakva je moja Nataša… prava nemirnica… šteta što joj škola ne ide najbolje…
— Ma nije loše, — pokušala je Sonja da uteši, — svako ima svoje mogućnosti.
— Ne, Sonja, ti dobro učiš, i dobra si devojka… možda ipak da pecamo, dok čekamo Natašu…
Sonja je pogledala u nebo. Na horizontu su se pojavili oblaci, nešto tamniji, kao da preti kiša.
— Znate šta, bolje da se vratimo… biće kiša.
Muškarac je pogledao u nebo. — Pa nisu najavili kišu… hajde da idemo, možda sretnemo Natašu usput.
Ali Natašu nisu sreli. Ni kod kuće je nisu zatekli. Lilija Pavlovna je i dalje bila u kuhinji. Sonja je ušla i videla na stolu dve fotografije: na jednoj su ona i Arsenij na biciklima, a na drugoj zajedno sede u čamcu, držeći vesla.
Sonja se zbunila. Nije očekivala da će fotografije biti tako vidljive. Lilija Pavlovna se okrenula i pokušala da se nasmeši, ali radosti nije bilo u njenim očima. — Ispekla sam pitu, sada ću da stavim čajnik… možemo za sto…
— Lili, pusti ti, ja ću sam, ti si stalno na nogama…
— A gde je Nataša? — upitala je Sonja.
— Ne znam, — zbunjeno je odgovorila žena, — negde je izašla…
Sonja je pokušala da neprimetno skloni fotografije, iako ih je Lilija već videla. Otišla je gore, brzo spakovala torbu, počešljala se i sišla dole.
— Izvinite, ali moram kući, — rekla je Sonja, — setila sam se, prosto moram.
— Kako? Sonja, odlaziš? — pitao je Arsenij — Došli ste na celu nedelju…
— Da, ali moram.
— Da li Nataša zna? — pitao je domaćin.
— Ne zna. Ali vi joj recite da sam hitno morala da odem. I hvala vam…
— Pa hvala tebi? — pitao je on.
Izašao je sa njom do kapije. — Sonja, sačekaj, — činilo se da je zbunjen i nešto mu smeta, — stalno se mešam, nekad kažem „ti“, nekad „vi“… Iskreno, zaslužujete poštovanje, uprkos mladosti i nedostatku životnog iskustva. Pametna ste devojka… voleo bih da je Nataša imala takvu prijateljicu, ali…
— Arsenij, sve je u redu. Hvala vama i Liliji Pavlovni.
Brzo je otišla ka stanici, ne osvrćući se.
Nataša ju je sustigla kod bora. — Stoj! Sačekaj! — Zaustavile su se. — Ko tako radi? Ja sam otišla do reke, a vas nema…
— Dosta laži! — oštro je rekla Sonja. — Nisi ni mislila da se vratiš! I zašto si okačila te fotografije? Namerno? — pitala je — Da li si me ti dovela samo da bi naljutila Liliju Pavlovnu… a još i… da je tvoj otac ljubomoran na mene… zato si me pozvala. To je prljava predstava… kako je to nisko… U redu, prema meni, ali prema svom ocu ne razumem.
Nataša se zamislila. — Dobro, bila sam ljuta i ishitrena, ali nisam to namerno.
— Ti si ništarija!
— Ti se ponašaš gore! Ali ništa, vratiću ti!
— Ma, vidi, ko je ovde beba… ideš kući, a?
— Idem, ali bez tebe.
Nataša se okrenula i otišla. Sonja je ostala sama i gledala u nebo. Oblaci su se već nadvili i vetar je lagano duvao kroz grane bora.
