Niko nije tačno znao kako je Aleftina dospela u kancelariju. Pojavila se kao da je oduvek bila tu: tiha, diskretna žena ili devojka – bilo je teško reći. Neki su je smatrali mladom, drugi starijom, ali njen izgled je bio sakriven ispod marame zavezane na seoski način i dugačkog džempera sa visokim okovratnikom koji je pokrivao njen vrat.
Prala je podove, polirala WC-e, metalna vrata, stakla pregradnih zidova – sve što su zaprljali ruke i čela klijenata. Ovo je trajalo tri meseca, ali nijedan zaposleni u banci nije čuo ni reč od nje.
Niko nije video da nosi šminku, niko nije primetio miris njenog parfema – samo osvežavajući miris sredstva za čišćenje podova i čistog vazduha. I zaista, cela kancelarija je sijala nakon njenog prolaska, zračeći toplom, skoro intimnom čistoćom.
Odnos zaposlenih sa njom bio je različit: neki su je sažaljevali, neki je jednostavno ignorisali, dok su je drugi dopuštali da je zadirkuju.
„Hej, ti tišina! Ima prašine ovde!“ – pokazao je mladi direktor odeljenja za kreditne poslove na potpuno čist kutak. Svesno je tražio povod da je iznervira, ali Aleftina je samo tiho uzela krpu i obavila ono zbog čega su je plaćali. Nema reakcije – samo rad.
„Pogledaj kako se znoji!“ smejao se neko drugi jednom, zbog čega je dobio udarac laktom od iskusnijih zaposlenih koje je simpatisala čistačica.
Aleftina je uzdisala, nije ništa govorila, ignorisala je neljubaznost, kao da je navikla. Noću bi se vraćala u svoj mali stan, hranila ribice, spremala skroman večernji obrok i sedila da slika. Njeni akvareli impresionirali su svojom nežnošću i lakoćom – boje su tekle na papiru, stvarajući čitave svetove. Nije slikala zbog slave, nije ih čak ni pokazivala nikome. Samo za sebe. Ponekad, kada bi izlazila na otvoreno, njena dela postajala su još svetlija, još tajanstvenija, ispunjena svetlom prirode.
Ali noću ju je posetio isti noćni mora. Ponovio se nepromenjeno devet godina. I svaki put je budila sopstvene krike.
Eksplozija se desila jedne junjske noći. Negde na ulazu su se začule vriske, prodorne i uplašene. Mirisao je dim. Dim je ulazio kroz pukotine, kroz ključanicu. Znači, nije gorio njihov stan.
Roditelji Alje i njen mlađi brat brzo su uzeli svoje papire i izašli na ulicu u pidžamama i papučama. Na dvorištu su se već okupili komšije, svi zbunjeni, svako u svom svetu, ali i oni u lošem stanju.
Zapaliće stan na drugom spratu – tačno naspram njihovih vrata. Prozor je bio malo otvoren, a dim izlazio napolje.
„Da li su pozvali vatrogasce?“ upitala je žena sa prvog sprata, zijevajući. Ali čim je shvatila da bi tokom gašenja mogla da poplavi njen stan, brzo se probudila i počela da žali zbog svojih reči.
„Mislim da jesu“, odgovorio je neko iz gomile, molići sve da budu tiho i ne izazivaju bespotreban panik.
Alja gotovo nije poznavala porodicu koja je živela naspram njih. Nedavno su se uselili – sredovečan muž i žena, i njihov sin, Leša, šest godina. Nisu imali skoro nikakvu komunikaciju, ali sa detetom su se nekako povezali. Alja je znala da osvaja decu – neko vreme je radila kao učitelj u školi, i to na način da su je učenici voleli, a kolege poštovale.
Spremala se da siđe na ulicu da pronađe druge, kada je iznenada začula kašljanje iz stana. Pažljivo je slušala – kašljanje je bilo dečje. Bilo je jasno da je mali bio unutra. Nije mogla da čeka.
Alja je prišla vratima komšija, proverila ih – bila su zaključana. Šta da radi?
„Alat… gde su alati?“ – pitala se u panici. Na sreću, otacov alatni kutak bio je kod kuće, ispod police sa cipelama. Uzela je železni šipak.
„Nadam se da ću uspeti… Nadam se da ću stići!“ – razmišljala je, stavljajući šipku između vrata i okvira.
Da su komšije na vreme zamenile vrata, da su stavili metalna, ne bi imala nikakvu šansu. Ali stara, dvostruka, od šperploče, još je držala zaključavanje sovjetskih graditelja.
Šipka je duboko ušla i vrata su se otvorila. Iza njih – gust dim. Unutra je gori soba, vatra je već zahvatila zastore i deo nameštaja. U dnevnoj sobi, na kauču, ležala je žena – verovatno je umrla od dima. A gde je dečak?
Alja je ispružila ruku i pronašla malo telo. Leša je gotovo prestao da diše. Pažljivo ga je podigla, ali nije mogla da izađe kroz vrata – vatra je već bila jača.
„Moramo da idemo na prozor!“ – pomislila je. Iz sobe u hodnik, kroz vatru, kroz vrućinu. Zastore su već počeli da gore, ramovi su pucketali od temperature. Uhvatiće vrući prozorski okovratnik – koža na njenoj ruci odmah je oticala. Bol je prožimao njeno telo, ali Alja je otvorila prozor.
Ispod se čuo vrisak. Vatrogasci su već bili blizu, razvijali su creva, slušajući vriske gomile. Videvši prozor, brzo su postavili spasilački čaršav.
„Leško! Moj sine!“ čuo se glas muškarca koji se upravo vratio sa poslovnog putovanja. Pokušao je da uđe u zgradu, ali su ga zadržali.
Alja, gubeći snagu, podigla je dečaka i prenela ga kroz prozor. Nije videla kako su ga uhvatili. Nije čula vriske njegovih roditelja. Nije osetila da gubi svest, dok je klizila napolje…
Čist vazduh koji je ušao kroz otvoreni prozor postao je gorivo za vatru. Plamenovi su odmah zahvatili ceo stan.
Imala je samo 22 godine. To što je preživela smatrano je čudom – lekari nisu verovali da će osoba sa takvim opekotinama moći da preživi ni prvi dan. Ali najveća sreća bila je što je njeno lice ostalo netaknuto.
Leša je takođe bio spašen, za razliku od njegove majke. Kako su kasnije otkrili, ona je umrla od dima. Međutim, niko nije znao gde je otišao muž sa sinom nakon ženeve sahrane. Nestali su bez traga.
Kao uzrok požara, stručnjaci su naveli staru električnu instalaciju, koja je odavno trebalo da bude zamenjena.
Oporavak je bio dug i bolan. Alju su bukvalno sakupljali deo po deo. Najteže je bilo preživeti smrt njene majke: srce žene nije izdržalo kada je videla svoju kćerku kako gori.
Njene ruke, ramena i leđa bila su prekrivena ožiljcima. Želela je da se obrati plastičnim hirurzima, ali nije imala novca, pa je morala da nosi odeću sa dugim rukavima i visokim okovratnikom kako bi sakrila bolne uspomene na svojoj koži.
„Aleška, možda da prodamo stan?“ brinuo je otac. „Kupićemo manji i izlečićemo te…“
Ona je samo klimala glavom. Nije mogla da govori. Nakon požara i smrti njene majke, jednostavno je prestala da priča. Lekari nisu mogli da učine ništa – njeni glasovni žice su bile u redu, ali je njen organizam jednostavno isključio tu funkciju. „Nervno stanje“, pretpostavili su. „Čekaćemo“.
Na kraju je stan prodat. Njen brat se oženio, uzeo hipoteku – nisu očekivali pomoć od njega. Otac je uzeo jedan kutak – za slučaj da iznenada dođu posetioci.
Nije više mogao da nastavi sa učenjem.
„Aleftina Tarasovna, razumem vašu situaciju… Ali kako ćete učiti decu?“ – direktorka škole je potpisala njen otkaz sa teškim srcem.
Alja je tiho klimnula glavom. Da, sada sigurno više nije bila učitelj.
Posao je pronašla slučajno – u jednoj kancelariji koja je tražila čistačicu. Došla je iz sledeće ulice, videla oglas na staklenim vratima i bez razmišljanja ušla unutra. Zašto su je primili – još nije poznato. Ali direktor nikada nije imao pritužbi. Njene ruke su bolele od starih opekotina, ali ona je izdržavala. Kroz bol, prala je podove, brisala stakla, polirala vrata – i vremenom su njene ruke postale malo mekše, manje zategnute.
Svi zaposleni bili su zadovoljni – da pomere frižider, da podignu ormar, da operu stepenice. Niko nije zamišljao koliko joj to košta.
Kada je kancelarija preselila na drugo mesto, direktor je pozvao svog poznanika:
– Mihaliću, zdravo! Imam preporuku za tebe. Devojka – jednostavno je blago. Samo je pazi dobro.
Tako je Alja završila u banci. Naravno, i ovde je bilo arogantnih mladih, indiferentnih šefova… Ali posao je bio posao – i ona ga je obavljala savesno.
„Hej, zašto ćutiš celog vremena?“ provocirao ju je direktor. „Ne možeš ili ne želiš? Ili možda plata nije dovoljna?“
Nije odgovorila. Samo je strpljivo trljala staklo, koje je i ovako sijalo.
I jednog dana počeli su šaptovi u prostoriji. Svi klijenti, svi zaposleni su se okrenuli prema ulazu. Došla je skupa kola. Čovek je izašao iz auta i sigurno krenuo unutra.
– Gazda! Sergej Mihajlovič! Došao je!
Alja je nastavila da trlja prozor – žuta rukavica joj je sijala na staklu.
– Dobro veče, Sergej Mihajloviču! – pozdravila je računovođa.
Alja je skočila. Okrenula se.
Čovek ju je video. Na njegovom licu se pojavilo da je prepoznao. Zastao je, zatim je napravio korak napred, prišao. Njegove oči su se napunile suzama. Pred svima je pao na kolena.
„Moje dete! Moje dete!“
Niko nije mogao da shvati šta se dešava.
