— Da li veruješ u sudbinu? — rekao je stariji muškarac, gledajući kroz prozor voza u prolazne siluete. Ispod stakla su brzo prolazili stubovi, dok je unutra u vagonu slabašno sijala lampa.
Mlad čovek je skeptično odmahnuo glavom. U četvorkašu su bili samo njih dvojica — stariji muškarac sa sede kose i mlad čovek od oko dvadeset i pet godina. Mart nije bio mesec kada su vozovi bili prepunjeni, pa je bilo malo putnika u vagonu.
— Neću se raspravljati. Ja sam živeo svoj život, a pred tobom su još svi putevi otvoreni. Ali, pošto su se naši putevi ukrstili baš u ovom vozu, ispričaću ti jednu priču. Da li ćeš verovati ili ne — to je tvoj izbor.
Napravio je pauzu, pogrbljen u sećanjima. Njegove oči su odražavale svetlost lampe, a kroz prozor su prolazile tamne senke drveća.
— Bio sam oženjen i srećan u braku — započeo je svoju priču. — Ljubicu, moju ženu, voleo sam svim srcem. Bila je prelepa: visoka, vitka, sa dugom plavom kosom i nežnim vratom. U našem selu su je zvali labuđica. Poklonila mi je sina, a godinu dana kasnije očekivala drugo dete — ćerku.
Naš sovhoz je bio napredan po sovjetskim merilima, ali smo živeli skromno. Radio sam kao vozač i jednom prilikom sam prevozio knjige i udžbenike za dva sela. Tada sam u školskoj biblioteci susreo ženu po imenu Vasilina.
Muž je duboko uzdahnuo, a u tom uzdahu su se čuli tonovi starih tuga.
— Nije bila lepa, niti mlada. Nije imala visoko obrazovanje, ali zbog hromosti nije mogla da radi na farmi, pa su je rasporedili da radi u biblioteku. Ispunila je četrdesetu, kad smo se upoznali. U selu je bilo mnogo udovica i usamljenih žena, ali malo udvarača. Niko je nije pozvao za ženu u mladosti, a kad su joj prošle tridesete, nada je potpuno nestala.
Voz je nastavio svoj put na istok, a stariji muškarac, zanesen u sećanjima, pričao je kako je jedno slučajno sretnuće potpuno promenilo njegov život.
Vasilina me zasula pitanjima: ko sam, odakle dolazim. Nisam mogao mnogo da joj kažem. Osim žene i sina, nisam imao rodbine — dom za decu je bio moja porodica.
Vasilina je iznenada oživela i rekla da njena majka ima dar proricanja. Starica može da odgovori na pitanje da li su moji roditelji živi i da mi kaže gde da tražim korene svoje porodice.
Nisam verovao ni u Boga, ni u magiju, ali srce mi je bilo stisnuto od nade. Šta ako je ta starica stvarno mogla da pomogne?
Vasilina me zamolila da je odvezem do njene kuće. Živela je sa majkom na periferiji sela. Kako sam mogao da odbijem hromu ženu? Odvezao sam je i zapamtili smo njihov dom.
Nekoliko dana kasnije posetio sam ih. Majka Vasiline je zapalila sveću, stavila staru knjigu na sto i nešto mumlala bezubim ustima, trljajući ruke. Zatim mi je pogledala pravo u oči i izgovorila:
— Nemaš ni roditelje, ni bliske rodbine. Daleko odavde postoji selo u kojem si rođen. Pored kuće je rasla kriva jabuka. Ta kuća i jabuka su izgorili, a svi tvoji rođaci su poginuli. Ostao si potpuno sam.
— Imao sam samo šest godina, ali se jasno sećam te krive jabuke pored kuće. Zašto nisam izgoreo zajedno sa porodicom i preživeo — to ne znam. Ime i prezime su zapisali po rečima komšija, ali naziv sela i oblasti nisu se sačuvali.
Te godine, kada sam došao u dom za decu, dom je bio ukinut, a deca su bila raspoređena u različite ustanove. Tako sam završio iza Urala. Tokom preseljenja, mnogi dokumenti, uključujući moje, su bili izgubljeni i nije bilo moguće rekonstruisati podatke o mojoj porodici.
U vagonu je zavladala tišina. Mlad čovek je pažljivo slušao ovu priču, a u njegovim očima se odražavala slaba svetlost lampe, dok su kroz prozor prolazile tamne senke drveća.
— Iako nisam verovao u proricanje, reči te stare vračare duboko su me pogodile.
Tada sam ispružio ruke i dao starici novac, ali ona je odmahnula glavom i zamolila da ostavim neku sitnicu — ili maramu, ili nešto drugo, već se ne sećam. Zahvalio sam im se i otišao.
Od tog dana moj bračni život je krenuo nizbrdo. U meni je izbijala strast, a onda je izbijala ljuta mržnja. Ujutro, dok sam seo za volan, hvatao sam sebe u misli o tome da udarim u drvo, da sve završim jednom zauvek. Duša je tražila izlaz, želela je da se oslobodi.
Ljubica nije mogla da razjasni šta se dešava. Plakala je i molila me da idem lekaru. Ali šta bih lekaru rekao? Ruke i noge su bile zdrave. Ako bi pitao šta boli, šta bih odgovorio — duša?
Kasnije sam se smirio, a u meni je probudila ljubav prema Vasilini — misli, želje, nežnost. Otišao sam do nje. Baciće se u moje ruke, pričala o ljubavi i obećavala da niko neće biti srećniji od nas.
I tako sam ostao sa njom.
Kada se setim tih godina, sve izgleda kao nešto nestvarno, kao da je bilo u snu. Kao da je u meni živeo drugi čovek koji je donosio sve odluke umesto mene.
Ljubica mi je često dolazila u snovima, na početku. U snu me je zvala k sebi, a ja sam želeo da je zagrlim, ali su mi noge bile kao olovo. Probudim se noću, a jastuk je bio mokar od suza. I ujutro se sve ponavljalo: osećanja i želje su mi delovale kao tuđe.
Ljubica me je pustila dostojanstveno: nije vikala, nije pravila scene. Ali bol u njenim očima bila je toliko duboka da se ne mogu opisati rečima.
Jednog dana mi je stigla sestra Ljubice, Nina. Ispričala mi je da je Ljubica jedva izbegla utapanje. Otišla je večer na reku i nestala. Nina je pohrlila da je traži i pronašla je u vodi. Jedva ju je izvukla za kosu. A nekoliko meseci kasnije, naša ćerka je rodila. Sin je bio sličan majci: plave oči i svetla kosa. A ćerka je bila kao ja — tamna i sa braon očima.
Zajednički život sa Vasilinom nije mi doneo radost, ali povratka Ljubici više nije bilo. Kao da je nastala nevidljiva prepreka među nama.
U novom selu nisam stekao prijatelje. Pogledi suseda su bili puni osude i zabrinutosti, posebno u prvom periodu. A i ja sam sebe krivio.
Tajna majka Vasiline bavila se i ljubavnim čarima, zakletvama, pa čak i onima za smrt. Za takve usluge uzimala je velike pare. Skupljala je biljke, pripremala tinkture, pravila vino od bobica i biljaka. U selu su je izbegavali i zvali je vešticom.
Često me je hranila domaćim vinom, ponavljajući: „Pij, zateče, da biste vi s ćerkom bili zaljubljeni i da se ne rastajete. Vasilina je tvoja sudbina do kraja života. Zapamti to.” Ali nisam pridavao veliku pažnju njenim rečima. Ko zna šta starica priča?
Nekada, pri susretu, susedka je rekla: „Bog te spasi, sine.” Odgovorio sam da ne verujem u Boga, a onda nastavio svojim putem, držeći glavu visoko. Kad sam se uspinjao na stepenice, obratio sam pažnju da me gleda sa saosećanjem, krsteći vazduh.
Dugim prostranstvom godina.
