Duboka januarska noć obavila je tajgu. Nikolaj Petrovich, iskusni čuvar šumskih prostranstava sa dvadesetogodišnjim iskustvom, ložio je vatru u peći svoje drvene kuće, pripremajući se za dugu zimsku noć. Iza mutnih stakala prozora besnela je mećava, a on je iskreno zahvaljivao čvrstim drvenim zidovima na pouzdanoj zaštiti od promaje.
Iznenada, kroz huk oluje, probili su se čudni zvuci – kao da se neko oprezno kretao oko kuće. Nikolaj Petrovich je postao oprezan. Mnogobrojne godine službe u šumskoj gori naučile su ga da prepozna svaki šum u prirodi, ali ovi su se razlikovali nečim neobičnim.
Uzeo je kerosinsku lampu i prišao prozoru, zapanjen: u žutom svetlu pojavila se figura velikog sivog predatora. Srce šumara je zadrhtalo. Tokom svoje službe sreo je te lovce iz tajge i dobro je znao: uprkos uobičajenom mišljenju o pasivnosti vukova prema ljudima, nije ih smelo potcenjivati.
Međutim, nešto u ponašanju zveri izazvalo je kod njega zabrinutost. Vuk nije pokazivao agresiju. Stajao je kao ukopan, gledajući pravo u kuću šumara, a u njegovim jantarnim očima čitalo se nešto… smislene? To je bilo toliko iznenađujuće da je Nikolaj Petrovich, prevazilazeći instinktivni strah, odlučio da izađe napolje.
„Potpuno sam poludeo, stari,“ promrmljao je za sebe, navlačeći toplu jaknu i proveravajući pušku. Ali nešto u njegovom unutrašnjem osećaju mu je govorilo – oružje neće biti potrebno.
Čim je otvorio vrata, vuk je odmakao nekoliko koraka, ali nije nestao. Umesto toga, zver je počela polako da se kreće prema šumi, povremeno se osvrćući na čoveka. Njegov pogled kao da je govorio: „Pođi za mnom. Molim te.“
Nikolaj Petrovich je shvatao svu bezrazložnost onoga što se dešavalo. Pratiti divljeg predatora u šumu tokom noći – to je bilo krajnje nepromišljeno. Ali nešto u ponašanju vuka, neka očajnička odlučnost u njegovom pogledu, nateralo je šumara da donese tu neverovatnu odluku.
Upadajući u snežne nanose i spotičući se u tami, pratio je svog neobičnog vodiča. Kerosinska lampa ljuljala se u njegovoj ruci, stvarajući bizarne senke na snežnim jelama. Vuk je strpljivo čekao dok je čovek prelazio naročito teške delove puta.
Napredovali su oko pola sata, dok nisu stigli do male čistine pod raširenom jelkom. Ono što je Nikolaj Petrovich ugledao nateralo je njegovo srce da se stisne od sažaljenja…
Pod drvenim granama, u slabom svetlu lampe, primetio je veliku sivu vučicu. Ležala je na boku, teško dišući, a oko nje su se vrzmanjali tri mala vučića. Prišavši, šumar je primetio duboku ranu na zadnjoj nozi životinje – izgleda da je vučica upala u brakonjersku zamku i uspela da se oslobodi, ali je ozbiljno povredila nogu.
Vuk, koji ga je doveo ovde, pažljivo je prišao svojoj partnerki. U njegovim pokretima osećala se zabrinutost – povremeno je prilazio čoveku, a potom se vraćao kod vučice, kao da je pokušavao da objasni: „Vidiš? Njoj je potrebna tvoja pomoć.“
„E, sada je jasno,“ šapnuo je Nikolaj Petrovich, počinjući da shvata sav izuzetnost situacije. Vuk, prevazilazeći svoj prirodni strah od ljudi, došao je da zatraži pomoć za svoju porodicu.
Šumar je procenio situaciju. Hladnoća je pojačavala, i ostaviti ranjenu životinju sa mladuncima na otvorenom bilo bi nedopustivo. Ali, prilaziti povređenoj vučici bilo je opasno – čak i u takvom stanju mogla je predstavljati ozbiljnu pretnju, naročito braneći svoje potomstvo.
„Dobro, pokušaćemo da pomognemo,“ odlučio je on. – „Ali prvo moramo da napravimo sklonište.“
Nikolaj Petrovich je brzo otišao do svoje kuće. Sakupio je potrebne alate, nekoliko starih pokrivača, prvu pomoć i nešto suvog mesa, a zatim se vratio. Vuk je celu vreme čekao na ivici čistine.
Sledeći sat šumar je proveo praveći jednostavan, ali siguran nadstrešnicu iznad vučje porodice. Radio je pažljivo, nastojeći da ne uplaši životinje. Okačio je pokrivače tako da stvore zaštitu od vetra, ostavljajući samo jedan ulaz. Vučića je pažljivo posmatrala, ali nije pokazivala agresiju, kao da je shvatila da joj čovek želi pomoći.
Završivši sklonište, Nikolaj Petrovich je uzeo prvu pomoć. Ovo je bio najrizičniji trenutak – trebalo je da obradi ranu. Polako je prišao vučici, govoreći joj smirujućim glasom:
„Pa, mama, da li ćeš izdržati malo? Moram da ti pomognem, inače će biti još gore…“
Na njegovo iznenađenje, vučica mu je dopustila da se približi. Možda je bila previše iscrpljena da bi se opirala, a možda je nekim divljim instinktom shvatila njegove dobre namere. Vuk je pažljivo pratio svaki njegov pokret, ali nije se mešao.
Rana je bila ozbiljna – duboki, rasekani tragovi od metalnih zuba zamke bili su upaljeni i krvarili. Koristeći najjednostavnije lekove iz prve pomoći, Nikolaj Petrovich je isprao i obradio ranu, stavio oblogu. Sve vreme je bio zadivljen kako divlje stvorenje mirno prihvata njegovu pomoć.
„Eto, sada bar nećete da se smrznete,“ rekao je završavajući posao i ostavljajući meso ispred skloništa. – „Svrašiću sutra, da proverim kako ste…“
Odlazeći od čistine, osvrnuo se. U polumraku improvizovanog skloništa, oči vučice su se caklile, a pored nje, pritisnuti uz toplo telo, igrali su se vučići. Vuk je stajao na ulazu, a u njegovom pogledu očitavala se zahvalnost.
Poslednji dani potpuno su promenili uobičajeni ritam života Nikolaja Petrovicha. Svako jutro je započinjao posetama svojim neobičnim štićenicima, donoseći im hranu i materijal za obloge.
U početku je bio zabrinut da će vučja porodica napustiti mesto, ali su ostali. Vučića je bila previše slaba za duža putovanja, a vremenski uslovi nisu omogućavali selidbu – mrazevi su postajali sve jači. Sklonište koje je napravio, iako jednostavno, pružalo je sigurnu zaštitu od oluja.
Trećeg dana Nikolaj Petrovich je shvatio da su zalihe mesa previše male – vučici je bilo potrebno da povrati snagu, a vučićima punokrvna ishrana. Ujutro je uzeo pušku i krenuo u potragu za plenom. Sreća je bila na njegovoj strani – uspeo je da ulovi mladog vepra.
„Evo, sada ćete da se najedete,“ komentarisao je, seckajući meso nedaleko od vučjeg skloništa. Vuk je posmatrao izdaleka, i šumar je bio siguran da je u njegovom pogledu bilo odobravanja.
S vremenom su vučići sve više prihvatali njegov dolazak. U početku su se skrivali kada bi ga videli, ali su sada radoznalo virili iz skloništa. Bili su sasvim mali – oko dva meseca, kako je utvrdio Nikolaj Petrovich. Zaista je bilo neverovatno da su preživeli u ovako oštrim uslovima.
Posebno dirljiv trenutak bio je sa vukom. Kada je šumar dolazio da zameni oblogu vučici, on je pažljivo pratio ceo proces. Ponekad bi tiho cvileo, kao da podržava svoju partnerku u trenucima bola.
„Trebao bi da ti podignem spomenik,“ govorio je Nikolaj Petrovich. – „Nije svaki čovek tako pažljiv prema svojim bližnjima kao što si ti bio prema svojoj.“
Rana je polako zarastala
. Vučića je već mogla da se podigne, iako je još uvek hramala. Nikolaj Petrovich je znao – uskoro će otići, jer divlje životinje moraju da žive slobodno. Iako su svakodnevne posete postale deo njegovog života, znao je da će njihovo odlazak biti prava odluka.
Jednog dana, završavajući poslednju oblogu, odužio se duže nego obično. Sneg je prestao da pada, a kroz razdvojene oblake pojavila se mesec. Njegova srebrna svetlost osvetljavala je čistinu, pretvarajući sneg u svetlucajući tepih. Vučića je pažljivo izašla iz skloništa i, hramljući, napravila nekoliko koraka. Vučići su trčali za njom, veselo se igrajući u snegu.
Vuk je stajao pored Nikolaja Petrovicha. U tom trenutku, čovek i zver su gledali istu scenu – porodicu koju su zajedno spasili od smrti. Iako su pripadali različitim svetovima, povezivala ih je zajednička osećanja – zadovoljstvo što su učinili ispravnu stvar.
„Pa, brzo ćemo se pozdraviti?“ – tiho je upitao šumar, a vuk, kao da je razumeo njegove reči, okrenuo je glavu i susreo se sa njegovim pogledom. U jantarnim očima zveri ogledao se mesečev svetlost, a Nikolaj Petrovich je pomislio da je u njima zasvetlela iskra razumevanja.
Onda su se vukovi okrenuli i polako krenuli prema šumi. Vučići su, podređeni roditeljima, trčali za njima. Na ivici šume, vučica se još jednom okrenula, a njen silueta na pozadini snežnog prostora izgledala je Nikolaju Petrovichu posebno veličanstveno.
Za minut, nestali su među drvećem.
Narednog jutra, izlazeći iz kuće, Nikolaj Petrovich je zastao na pragu. Ispred vrata ležala je sveža tkanina mlade košute. Sneg oko nje čuvao je otiske vučjih šapa.
Šumar je dugo stajao, gledajući ovaj poslednji dar šumskih stvorenja. Znao je – vukovi nikada ne dele plen tek tako. To je bio njihov način da izraze zahvalnost, da pokažu da dobrota ne ostaje bez odgovora čak ni u surovom svetu divlje prirode.
Od tada je prošlo mnogo godina. Nikolaj Petrovich je ponekad sreo vučje tragove u šumi, čuo njihov zavijanje u zimskim noćima. Možda su među njima bili oni isti vučići koje je pomogao da spasi. A možda su to već bili njihovi potomci. Ali svaki put, čuvši vučji zavijanje, setio se te neverovatne priče, kada je divlji zver došla čoveku po pomoć, i sećanja na nju grejala su mu dušu.
U životu se ne dešavaju često čuda. Ali ponekad, vrlo retko, događaju se trenutci koji nas nateraju da verujemo – da je u ovom svetu sve povezano, i da dobrota, čak i prema divljem stvorenj
