— Kirile, stvarno želim da zadržim ovo dete. Možda će biti dečak?
— A ko će, molim te lepo, da plaća hipoteku? Tvoja mama, je l’?
— Ali ponudili su ti posao na koledžu. Tamo je plata tri puta veća nego u školi.
— Opet ti po svom? Navikao sam na svoju školu. Tu sam učio, tu živim. Kupili smo stan baš da bih mogao peške na posao. Do koledža se ide s dve presedanja!
Ana nije ni slutila da pravi razlog Kirilovog odbijanja nije posao, već direktorkina sekretarica, Janja. Ona je takođe živela u istom kraju, i Kiril je često posle nastave svraćao kod nje, vraćajući se kući duboko u noć. Ženi je lagao da ostaje zbog dodatnih časova sa đacima.
Ana je radila kao administratorka u salonu lepote i do posla išla s dve presedanja. Dobro je zarađivala i sama otplaćivala kredit. Kiril je bio taj koji je insistirao da kupe stan baš tu — tu je odrastao i nešto ga je stalno vuklo nazad. Kasnije je žalio što je pristao da se nakon venčanja presele kod tašte u centar Moskve. Tamo su živeli u ogromnom stanu, ali on se tamo nikada nije osećao kao kod kuće. Sada, kad je konačno imao svoj krov nad glavom, nije želeo da menja ništa. Čak je oprostio majci što je prodala svoj stari stan i odselila se kod svog partnera u predgrađe.
— Kirile, biću na porodiljskom tri godine.
— Zašto, Ana? Kad se Julija rodila, vratila si se na posao posle godinu dana, a dete ostavila tvojoj mami.
— Ali tada smo živeli zajedno i mama je zbog unuke dala otkaz. Sada novorođenče neću slati kod nje.
— Jedino rešenje, Ana, jeste da se rešiš toga — iznerviran, Kiril je pobegao u kupatilo. To mu je bio omiljeni način da izbegne neugodne razgovore.
Ana je nazvala majku i poverila joj se.
— Anuška, ne slušaj Kirila. Kad se beba rodi, doseliću se kod vas, a svoj stan izdajem. Biće dovoljno i za krevetac, i za stvari, i za ratu.
— Ali moraćeš svaki dan u metro, mama. Godinu dana! A znam te, nećeš dati otkaz dok sam ja kod kuće.
— Ma daj. Biće sve u redu. Ja i Julija stajemo u jednu sobu. Samo treba da kupimo još jedan krevet.
Ubrzo se tašta uselila kod njih, i Kirilu je to bila prava noćna mora. Sa Aninom majkom nije mogao kao s Anom, koju je godinama lagao nekažnjeno. Tašta bi sigurno ispitala zašto se zet stalno zadržava u školi. Možda bi i otišla tamo da proveri. Kiril je to shvatio i upozorio Janju.
— Moramo da budemo pažljiviji. Privremeno pauziramo viđanja, draga.
— A na koliko dugo, Kirile?
— Oko pola godine. Kad Anka rodi, njena mama će imati pametnija posla.
— Znači ne voliš više ženu?
— Volim, naravno. Ali tebe više.
— Tvoja Ana te samo pritiska. Ja bih te obasipala pažnjom i nežnošću. Razvedi se i preseli kod mene. Ti ni nisi hteo drugo dete, ona te samo nije poslušala.
— Janja, tražiš nemoguće. Nikad neću napustiti svoju decu.
— Znači, trpećeš matrijarhat u svom stanu? — nastavila je ona.
— Možda si u pravu. Još nisam spreman za razvod, ali obećavam da ću razmisliti. Od danas se viđamo samo kod tebe kad budem imao vremena.
Janja je već gubila strpljenje, čekajući da se Kiril odluči. Često je ostavljala tragove karmina na njegovim košuljama, kao znak da treba da bude pažljiviji. Čudila se što njegova žena to ne primećuje — ili je slepa, ili Kiril sam nemaran.
Ana je rodila dečaka.
Njena majka, Elizaveta Viktorovna, uzela je odsustvo s posla i svakog dana dolazila u bolnicu. Kiril je došao samo prvi dan — opravdao se da ima puno sveski za pregled. Stariju ćerku Juliju je vodio i dovodio iz škole, jer je imala manje časova. Onda bi se vraćao na posao.
Jednog dana Elizaveta Viktorovna odlučila je da opere veš i zbunila se kad je zatekla Kirilove košulje u mašini. Takve stvari se peru ručno. Dok ih je pregledala, stresla ju je jeza: na nekoliko košulja jasno su se videli tragovi masnog karmina. Nagomilali su se za tri dana.
— Sram te bilo! Žena ti u porodilištu, a ti švrljaš! Idem kod direktora da te razotkrijem, zete!
— Ne znam otkud to, stvarno — pokušao je da se brani Kiril.
— Naći ću tu tvoju švalerku po boji karmina, i neće vam biti dobro — rekla je Elizaveta Viktorovna, bijući ga prljavom košuljom, i vratila se u kupatilo.
Kiril, ponižen, spakovao je stvari i stao pred taštu.
— Preseliću se kod prijatelja. Vaše sumnje su mi neprijatne.
— Neću ništa reći Ani. Ali neka sama i dete preuzmu iz bolnice — hladno mu je odgovorila.
Kiril se uselio kod Janje. Ali već prvih dana osetio je nelagodnost. Ujutru mu je donela doručak u krevet — prženo jaje sa sirom, bez hleba, kafa bez šećera.
— Treba da smršaš, Kiruša. U krevetu dišeš kao parna lokomotiva. Nisi više mlad, vodi računa o zdravlju — rekla je poučnim tonom.
Za večeru — opet jaje, sir, i čaj bez šećera.
— Janja, znaš li ti uopšte da kuvaš? — iznervirao se Kiril.
— Šta će nam to? Mi živimo od ljubavi — rekla je koketno, mazeći ga.
Najviše ga je nervirao zajednički WC i kupatilo. Janja je satima ležala u kadi — ujutru i uveče. Kad mu se žurilo, morao je da kuca.
— Kiruša, još samo minut — odgovarala bi ona, ali se nije žurila da izađe.
Janjina pažnja počela mu je delovati lažno. Uzela mu je dve košulje, a trećeg dana nije imao šta da obuče. Košulje su prljave stajale u mašini. Kod kuće ga je uvek čekala čista, ispeglana košulja s uredno uvezanim kravatom.
Kiril se razbesneo. Dok je Janja ponovo ležala u peni, on je spakovao stvari i vratio se kući.
— Baš na vreme! Roma je dobio na težini, sutra Ana izlazi iz bolnice — obradovala se Elizaveta Viktorovna.
— Sjajno — promrmljao je Kiril.
Otišao je do toaleta, pa u kupatilo. Umio se, obrijao, i ušao u spavaću sobu. Na starom mestu visila je čista, ispeglana košulja. Duboko je udahnuo, zahvalan tašti, i odlučio: nema više Janje. Samo voljena žena Anuška i brižna tašta.
Ispred porodilišta s radošću je uzeo sina iz ruku medicinske sestre i poljubio suprugu.
Kod kuće je objavio:
— Bio sam danas u koledžu i predao molbu. Od prvog septembra počinjem da radim tamo. Direktor, mamim prijatelj, bio je veoma ljubazan.
— Hvala ti, Kiruša! Ali mama će još ostati kod nas. Biće mi teško sve sama.
— Neka ostane koliko želi. A ti mi kasnije rodi i treće dete?
— Kiruša, sad stvarno preteruješ! Imamo sina i ćerku —
to je sasvim dovoljno.
