Naravno, evo prevođenja na latinicu:
Marina je spustila glavu, savršeno svesna besmislenosti svog poseta. Čak i ako je svekrva ostavila nešto unuku, bivši muž će to sigurno uzeti za sebe.
Sada ima drugu ženu koja zauzima sva njegova razmišljanja i vreme. Anton nije samo zaboravio na postojanje sina — on je na Marinu natovario ogromne dugove po hipoteci.
Priču o stanu pratila je prava misterija. Nekada zajednički kupljeni stan sada je postao utočište za Antona i njegovu novu ljubavnicu, a na Marini je ostala samo obaveza da plaća kredit.
Naravno, mogla je da odbije da se seli, pa čak i da privede policiju da štiti njena prava, ali Anton sa svojom voljenom su joj zapretili da će joj napraviti pravi pakao. I ako je malo i volela dete, kako su rekli, neka spakuje stvari i nestaje.
Marina nije imala iluzija o bivšem mužu. Dva zajednička godine života naučile su je mnogo čemu. Svekrva, Jelena Pavlovna, uvek je saosećala sa snajom.
„Dušo, zašto si povezala svoj život s njim? Samo si sebi pokvarila sudbinu“, često mu je govorila.
Jelena Pavlovna je podržavala nju koliko je mogla, ali tajno od sina. Anton je davno preuzeo kontrolu nad porodičnim poslom, potisnuvši majku. Međutim, u jednoj stvari je Jelena Pavlovna ostala nepokolebljiva — kategorijski je odbijala da prepise biznis na sina, ma koliko on to pokušavao.
Jednom je Marina slučajno podslušala njihov razgovor.
„Mamo, ne razumem, zašto ti treba ova glavobolja s porezima i izveštajima? Ja već sve sam vodim“, rekao je Anton.
„Antone, molim te, ne vraćaj se na ovu temu. Možeš to da smatraš mojom osiguranjem od siromašne starosti.“
„Ti misliš ovako o meni?“
„Tačno tako. I sam znaš da sam u pravu. Kada mene ne bude, onda uradi kako hoćeš.“
Iako bi bilo preterano nazvati njihov posao „biznisom“, Jelena Pavlovna je imala radionicu za izradu i restauraciju tepiha. Uz pravi pristup, ovaj posao mogao je procvetati — u njihovom gradu je postojala jedina radionica ovog tipa, a ni u susednim mestima nije bilo ničeg sličnog.
Međutim, Antonu je više bilo interesantno izvlačiti brzu dobit. Čak je i na hipoteku davao samo deo potrebnog iznosa, a ostatak su uplćivali Marina i svekrva.
„Sav imovina, svi depoziti i sama radionica prelaze na Antona“, pročitao je notar.
Marina je drhtala. Muž je izdao trijumfalni smeh.
„Pa, ovo je sasvim logično. Kako, Marinko, misliš da otplaćuješ hipoteku? Mi sa Anom imamo dosta planova za ovaj novac. Iako, šta ja pitam? — Kredit je na tebe. Pa se izvrtite kako znate!“
Sada su se smejali zajedno. Notar je saosećajno pogledao Marinu.
„A vaša svekrva vam je ostavila pismo.“
U kancelariji se ponovo začulo izbijanje smeha.
„Sada će Marinka da čita! O, drži se! I da zaplače!“
„Ti i moja majka ste savršeno dopunjavali jedno drugo“, rekao je Anton kroz zube. „Do večeri pokupi sve svoje stvari iz stana.“
Marina je pogledala muža, koji će uskoro postati bivši, u oči.
„Sve sam već spakovala. Možeš da živiš mirno.“
Lice Antona je zakamenilo, a oči su mu se opasno suzile.
„Nešto si postala previše drska.“
Notar je ustao.
„Antone Grigorjeviču, molim vas da napustite kancelariju.“
„Da, odlazimo, odlazimo. Nemamo mi ovde više šta da radimo“, odgovorio je prezrivo.
Marina je izašla minut kasnije. Sedeći na stolicu u čekaonici, otvorila je pismo svekrve.
„Dušo moja, nemoj da se očajavaš. Pazila sam na vas sa unukom. Morala sam da delujem tajno, da moj sin ništa ne sazna…“
