Kada je izgledalo da je sve izgubljeno, ona je došla…
Mala bolnička soba bila je obavijena polumrakom. Slaba svetlost noćne lampe jedva je obasjavala lice tinejdžerke. Imala je tek petnaest godina, ali sudbina joj je već donela izazove koji bi slomili i odraslu osobu. Katja je ostala bez roditelja nakon strašne nesreće, njen dom postao je dom za decu, a sada bolnica. Oštra bol u srcu dovela ju je ovde, u gradsku kliniku. Lekari su proučili dokumenta, rezultate analiza… i povukli se.
-
Prognoza je izuzetno nepovoljna. Operacija je gotovo nemoguća. Neće izdržati anesteziju. Besmisleno je – rekao je jedan od lekara, umorno skidajući naočare.
-
Da, a ko će potpisati saglasnost? Nema nikog. Niko da čeka, niko da se brine kasnije – dodala je sestra sa teškim uzdahom.
Katja je čula svaku reč. Ležala je, pokrivena ćebetom, i trudila se da suzdrži suze. Više nije imala snage da plače – unutra je sve bilo kao kamen. Jednostavno je bila umorna od borbe.
Prošla su dva dana u napetom iščekivanju. Lekari su prolazili pored njene sobe, diskutovali o njenom slučaju, ali odluka nije bila doneta. I onda, jedne tihe noći, kada je bolnica bila potpuno tiha, vrata sobe su škripnula. Ušla je starija sestra. Njene ruke bile su naborane, mantil izbledeli, ali oči su sijale toplinom koju je Katja osetila, čak i ne otvarajući oči.
-
Zdravo, mala. Ne boji se. Tu sam. Dozvoli mi da samo sedim sa tobom, u redu?
Katja je polako otvorila oči. Žena je sela pored nje, izvadila malu ikonu i stavila je na noćni stočić. Zatim je počela tiho da šapuće molitvu. Potom je pažljivo obrisala znoj sa devojčicinog čela starim maramicom. Nije postavljala pitanja, nije govorila ništa suvišno. Samo je bila tu.
-
Zovem se Marija Ivanovna. A ti?
-
Katja…
-
Kakvo lepo ime. I ja sam imala unuku Katju… – glas žene je na trenutak zadrhtao. – Ali ona je otišla. A ti sada – kao moja. Više nisi sama, čuješ?
Sutradan se desilo nešto što niko nije očekivao. Marija Ivanovna je došla u odeljenje sa dokumentima ovjerenim kod notara. Potpisala je saglasnost za operaciju, postavši Katjin privremeni staratelj. Lekari su bili zapanjeni.
-
Razumete li na šta se odlučujete? – pitao je glavni lekar. – Ogroman je rizik. Ako nešto pođe po zlu…
-
Razumem sve, sine – odgovorila je Marija Ivanovna čvrsto, ali nežno. – Nemam više šta da izgubim. A ona ima šansu. Biću njena šansa. A ako vi, naučnici, ne verujete u čuda – ja verujem.
Operacija je trajala šest i po sati. Svi su stajali u iščekivanju. A Marija Ivanovna je sedela u hodniku, ne skrećući pogled sa vrata operacione sale. U rukama je držala stari šal sa izvezenim cvetom – onaj koji je njena unuka nekada isekla.
Kada je hirurg izašao iz operacione sale, oči su mu bile crvene od umora.
-
Uradili smo sve što smo mogli… – počeo je, i Marija Ivanovna je odmah pobledela. – I, čini se… ona će preživeti. Uspešno smo završili. Borila se. A vi, bako, učinili ste nemoguće.
Ne mogavši da zadrži emocije, suze su potekle kod svih: sestara, lekara, čak i kod strogog šefa odeljenja. Jer su po prvi put nakon dugo vremena videli kako jednostavan ljudski postupak može da zagreje dušu i spasi život.
Katja je preživela. Kasnije je prebačena u rehabilitacioni centar. Marija Ivanovna ju je svakodnevno obilazila, donosila kompot, rendana jabuka i pričala o životu, kao da ponovo otkriva za devojčicu ovaj svet. A zatim ju je uzela pod punu starateljsku brigu.
Godinu dana kasnije, Katja, u svečanoj školskoj haljini i sa medaljom na grudima, stajala je na sceni. U sali je sedela sedežena žena sa maramom u rukama, oči su joj sijale od suza. Sala je aplaudirala stojeći. Takve priče se retko dešavaju, ali se dešavaju.
Godine su prolazile. Katja je odrasla i završila medicinski fakultet sa odličnim uspehom. Na dan dodele diploma, uručena joj je pohvalnica za posebnu duhovnu izdržljivost i pomoć deci bez roditeljskog staranja. Uveče, kod kuće, skuvana je kamilica čaj i sela pored Marije Ivanovne, svoje spasiteljke.
-
Bako, nisam ti tada uspela reći u sobi… Hvala. Na svemu.
Stara žena je nežno nasmešila i provela naboranom rukom kroz svetlu kosu Katje.
-
Došla sam tada samo da operem podove… A ispalo je – da promenim sudbinu. Znači, tako je trebalo.
Katja ju je čvrsto zagrlila.
-
Sada ću raditi tamo gde su me nekada spasili. U istu bolnicu. Želim da budem kao ti. Da niko ne odbije, da se ne okrene… Da deca znaju: čak i ako si sam – ipak si nekome važan.
Proleća je Marija Ivanovna otišla iz života. Tiho, mirno, u snu, kao da je samo zadremala nakon dugog dana. Na sahrani je Katja držala u rukama onaj isti izvezeni maram. U svom oproštajnom govoru rekla je:
