Veronika je zatvorila vrata kupatila i naslonila se leđima na njih. Zatvorila je oči i duboko udahnula. Pet minuta. Samo pet minuta tišine pre neizbežnog haosa.
— Mama, tata je došao! — prodoran glas Timofeja, ispunjen ushićenjem, probio se kroz barijeru.
Prešla je dlanovima preko lica i pogledala svoj odraz. Ništa posebno — obična žena od trideset dve godine, kestenjasta kosa svezana u neuredan rep, lice bez šminke. Upravo takvu ju je on najviše mrzeo.
— Sad ću, dušo!
Kad je ušla u dnevnu sobu, Boris se već smestio na novom kauču, prebacio nogu preko noge kao da mu to mesto zakonski pripada, a ona je tu samo slučajna posetiteljka. Timofej je trčkarao oko njega, pokazujući novu igračku.
— Zdravo, — hladno je rekla Veronika.
Boris je pogledao od glave do pete, procenjujući je pogledom.
— Lepa si se smestila! — rekao je podrugljivo, milujući presvlaku kauča. — Prilično se udomaćuješ. A stalno kukaš za alimentaciju.
Veronika je stisnula zube. Ne sada. Ne pred detetom.
— Tim, spakuj stvari, — rekla je trudivši se da zadrži ravnopravan ton. — Ne zaboravi knjigu za čitanje.
Dečak je klimnuo i otrčao u svoju sobu. Boris ga je ispratio pogledom, a onda se odmah vratio svojoj omiljenoj temi.
— Žališ se da nemaš para, a kupuješ nameštaj. Zanima me ko to finansira? — podrugljivo je podigao obrvu.
— Nije tvoja briga, — odbrusila je Veronika. — Pet hiljada mesečno nije alimentacija, to je poniženje. I to vrlo dobro znaš.
— Više nećeš dobiti. Sama si htela razvod — sama se snalazi, — slegnuo je ramenima. — Upozorio sam te.
Veronika se okrenula da ne vidi drhtanje njenih ruku. Prošle su tri godine od razvoda, a on se i dalje sveti. Svaki susret, svaki razgovor je iskušenje.
— Hajde danas bez toga, — tiho je rekla. — Timofej se baš radovao vikendu s tobom.
Boris je ustao s kauča, prišao joj. Osećao se skup parfem i samouverenost.
— A šta si očekivala? Da glumim srećnog bivšeg? — prosiktao je tiho. — Ti si uništila porodicu. Ti si sve pokvarila.
— Porodicu? — Veronika se gorko nasmejala. — Tu gde si dolazio kući pred zoru? Gde moje mišljenje ništa nije značilo? Gde si kontrolisao svaki moj korak?
— Voleo sam te! — izletelo mu je s takvom silinom da je instinktivno ustuknula. — A ti si sve bacila u đubre. I znaš šta? Podsećaću te na to stalno.
Vrata Timofejeve sobe se naglo otvoriše, i dečak izleti s rancem na leđima.
— Spreman sam, tata!
Borisovo lice se u trenu promenilo — nestala je zloba, zamenila je blistava osmeha.
— Sjajno, šampione! Danas će biti nezaboravan dan!
Timofej potrča do mame i čvrsto je zagrli.
— Ćao, mamice.
— Do sutra, dušo, — Veronika ga poljubi u teme. — Slušaj tatu.
Ispratila ih je do vrata i mahnula sinu. Boris, ne osvrćući se, uhvatio je sina za ruku i krenuo ka liftu. U poslednjem trenutku ipak se okrenuo i bacio onaj pogled — ovo još nije kraj.
Vrata su se zatvorila. Veronika je polako kliznula niz zid, oslonila se leđima i pokrila lice rukama.
— On je nepodnošljiv, — Ana je ljutito mešala kašičicom kafu. — Kako si uopšte živela s njim?
Sedele su u udobnom kafiću nedaleko od Veronikinog stana. Timofej je bio s ocem, i mogla je sebi priuštiti nekoliko sati slobode.
— Nije uvek bio takav, — zamišljeno je rekla Veronika, gledajući kroz prozor. — Na početku je sve bilo drugačije. Onda… se sve menjalo postepeno. Dan po dan. I nisam ni primetila kako sam upala u živo blato.
— Ali si skupila snagu da odeš, — Ana joj stavi ruku na rame. — Mnoge to ne uspeju.
— Zbog Timofeja, — klimnula je Veronika. — Nisam htela da raste u porodici gde otac misli da može da raspolaže majkom. Gde su vika i kontrola norma.
— A sad ti se sveti tim bednim mrvicama. — Ana odmahnu glavom. — Možeš da podneseš zahtev za veće alimentacije. Po zakonu mora da plaća više.
Veronika otpije gutljaj kafe.
— Mogu. Ali radi na crno, na papiru prima bedu. Sud će trajati mesecima, a rezultat isti. I preti da će tražiti ravno vreme sa Timofejem.
— On je ucenjivač, — oštro reče Ana.
— On je otac mog deteta, — tiho odgovori Veronika. — Sviđalo mi se to ili ne. A Timofej ga obožava.
Ana je oštro pogleda.
— Ver, iskreno — da li se ti njega bojiš?
Veronika je htela da porekne, ali reči joj zapeše u grlu. Da li ga se boji? Ne fizički — Boris nikad nije podigao ruku na nju. Ali način na koji ume da prodre pod kožu, da izbaci tlo ispod nogu jednom rečju, jednim pogledom…
— Verovatno da, — napokon je priznala. — Bojim se da nikad neće pustiti prošlost. Da ovaj rat nikada neće prestati.
— Prestaće kad ga se više ne budeš bojala, — Ana joj stegnu ruku. — I ja sam to prošla, sećaš se? Sa Igorom je bilo isto. Dok sam drhtala od svake njegove reči, imao je moć. A onda sam samo… prestala da reagujem.
— Lako je to reći.
— Nije lako. Ali je moguće, — Ana se nasmešila. — Znaš od čega da počneš? Od tog kauča koji ga je toliko iznervirao.
— Kako to misliš? — nije razumela Veronika.
— Počni da živiš za sebe, — objasnila je Ana. — Ne da bi njemu nešto dokazala, već za sebe. Kupi onu lampu o kojoj si sanjala. Napravi novu frizuru. Upisi se na neki kurs. Slobodna si, razumeš? A on nije. On je zaglavljen u prošlosti, ti nisi.
Veronika je zaćutala. U nečemu je Ana bila u pravu. Tri godine je živela u stalnoj tenziji, štedela na svemu samo da joj Boris ne prebaci.
— Tri godine, — prošaputala je. — Tri godine se okrećem za njim.
— Vreme je da prestaneš, — odlučno reče Ana.
Zvono na vratima oglasilo se tačno u sedam. Veronika otvori, i Timofej odmah potrča ka njoj, grleći je oko nogu.
— Mamice! Vozili smo se na ringišpilu! I tata mi je kupio ogromnu igračku!
— Sjajno! — pomilovala ga je po kosi. — Idi, pokaži mi.
Dečak otrča u sobu, a Boris ostade na vratima, oslonjen o štok. Pogled mu odmah pade na novu lampu u dnevnoj sobi.
— Viška para? — cinično upita.
Veronika iznenada oseti kako se nešto u njoj preokrenulo. Umor od stalne odbrane, od beskrajnih uboda, preplavi je. Dokle više?
— Znaš, — pogleda ga pravo u oči, — u pravu si. Živim sjajno. I živeću još bolje. Zato što to zaslužujem.
Boris kao da nije očekivao takav odgovor. Zbunjeno je zastao.
— Ti si…
— Hvala što si Timofeja doveo na vreme, — prekinula ga je, ostajući mirna. — Vidimo se za dve nedelje.
I zatvorila mu vrata pred zabezeknutim licem.
Timofej utrča u sobu, mašući velikim crvenim vatrogasnim kamionom.
— Mama, vidi kakav! Ima sirenu i merdevine!
Veronika se osmehnula i čučnula pored sina.
— Sjajna igračka! Tata ti je izabrao divan poklon.
Dečakovo lice sijalo je od sreće, i Veroniki se nešto steglo u grudima. Koliko god da su njihovi odnosi bili teški, zbog ovakvih trenutaka vredelo je izdržati. Zbog ove čiste, iskrene dečije radosti.
— Tata je rekao da ti malo radiš, zato nemamo para, — iznenada reče Timofej, pritisnuvši dugme, i oglušna sirena ispuni sobu. — I da bismo imali veliku kuću i puno igračaka da živimo zajedno.
Veronika se ukipila. Prsti su joj se u trenu ohladili.
— Šta je tačno rekao?
Timofej slegnu ramenima, zaokupljen igračkom.
— Da da nisi tvrdoglava, živeli bismo svi zajedno. I imali psa, — podigao je oči ka njoj. — Mama, možemo li mi da imamo psa?
Veronika duboko udahnu, pokušavajući da savlada iznenadni talas besa.
— Tim, dušo, idi operi ruke i presvuci se. Ja ću da podgrejem večeru, — rekla je što je mirnije mogla.
Kad je dečak otišao u kupatilo, Veronika zgrabi telefon i brzo otkuca poruku Borisu: „Moramo da razgovaramo. Ozbiljno je.“
Odgovor je stigao gotovo odmah: „Nemamo o čemu.“
Tako je stegnula telefon da je plastika krckala. „Koristiš dete da manipulišeš mnom. To je odvratno.“
„Samo mu govorim istinu. Ti si uništila našu porodicu.“
Veronika baci telefon na kauč. Suze joj navru, ali stisnu zube. Ne, više neće plakati zbog njega. Dosta je bilo.
— Neću kod tate! Neću!
Timofej je stajao u hodniku, tvrdoglavo prekrstivši ruke. Veronika je čučnula ispred njega, pokušavajući da mu pogleda u uplakane oči.
— Dušo, ali zašto? Uvek se raduješ kad ideš kod tate.
— Rekao je da idemo kod bake Zine, — šmrcnuo je. — A ona… ona me ne voli. Kaže da sam ceo na tebe i da ništa dobro neće biti od mene.
Veronika je osetila kako u njoj ključa bes. Borisova majka ju je uvek gledala s prezirom, ali da svoju mržnju prenosi na dete…
— Time, danas ste ti i tata planirali posetu muzeju — nežno ga je podsetila. — Toliko si želeo da vidiš kostur tiranosaurusa.
— Neću nigde da idem, — dečak je odlučno odmahnuo glavom. — Mogu li da ostanem s tobom? Molim te.
Zazvonilo je na vrata. Veronika se uspravila, duboko udahnula. Kada je otvorila, pred njom je stajao Boris u strogoj odori, s uobičajenim samouverenim osmehom.
— Pa, šampione, jesi spreman? — zavirio je preko Veronikinog ramena i namrštio se kada je video sinovo lice, još uvek otečeno od suza. — Šta se desilo?
— Timofej ne želi da ide kod tvoje majke, — rekla je Veronika mirno. — I ja ga potpuno razumem.
Borisovo lice se iskrivilo.
— Aha, znači ti ga okrećeš protiv moje porodice? — prosiktao je. — Sjajno ti to ide.
— Ne, Borise, — Veronika odmahnu glavom. — Tvoja majka ga okreće protiv mene. Govori mu da je nesposoban jer liči na mene.
— Gluposti, — oštro preseče on. — Mama obožava Timu.
— Tata, neću kod bake, — tiho, ali odlučno ponovi Timofej, krijući se iza majčinih leđa.
Boris je mrko gledao čas sina, čas bivšu ženu.
— Samo si ga isprepadala…
— Borise, prestani, — Veronika podiže ruku. — Ne pred detetom. Timofej, idi u sobu. Ja ću popričati s tatom.
Dečak s olakšanjem otrča. Veronika prekrsti ruke na grudima.
— Šta je ovo? — upitala je. — Zašto mu puniš glavu time da bismo mogli opet da budemo porodica? Zašto mu daješ lažnu nadu?
Boris je suzio oči.
— A zašto da ne? To je istina. Da nisi pravila predstavu od razvoda…
— Predstavu? — Veronika se gorko nasmeja. — Tebi je naš brak bio idealan?
— Da, dovraga! — povisio je glas. — Imali smo normalnu porodicu. Ja sam vas izdržavao. Šta ti je još falilo?
— Sloboda, — odlučno reče ona. — Poštovanje. Mogućnost da dišem. Kontrolisao si svaki moj korak, svaku paru, svaku reč. To nije porodica, Borise. To je bio pakao.
— Voleo sam te! — izlete mu s takvom žestinom da Veronika instinktivno ustuknu. — I još te volim, uprkos svemu što si uradila!
Zapanjeno je gledala u njega. Ovo priznanje nije očekivala.
— Ako je to ljubav, — polako je izgovorila, — onda biram samoću.
Boris je prešao rukom preko lica, i odjednom njegova uobičajena samouverenost nestade.
— Ne razumem gde sam pogrešio, — tiho reče. — Trudio sam se. Mislio sam da sve radim kako treba.
Veronika je prvi put posle mnogo godina u njemu videla ne neprijatelja, već slomljenog čoveka.
— Borise, — uzdahnula je, — pokušavaš da vratiš prošlost koje više nema. A u to uvlačiš i Timofeja. To je okrutno prema njemu.
— A razbiti porodicu — nije okrutno? — ponovo mu zadrhta glas od gorčine.
— Naša porodica je umrla mnogo pre razvoda, — odmahnula je glavom. — Samo smo se pretvarali da je sve u redu. Ja više nisam mogla.
Stajali su u teškoj tišini, kao da između njih nije tri godine rata, već čitav ambis. Na kraju, Boris progovori:
— Hoću da budem dobar otac. Zaista to želim.
— Onda počni tako što ćeš da saslušaš sina, — rekla je blago Veronika. — Danas ne želi da vidi tvoju majku. Poštuj njegov izbor.
Boris se očigledno borio sam sa sobom. Na kraju je klimnuo glavom.
— U redu. Neka on odluči.
Veronika pozva Timofeja, i on bojažljivo proviri iz sobe.
— Time, — Boris je čučnuo ispred sina, — nećemo ići kod bake ako ti to ne želiš. Šta kažeš na muzej sa dinosaurusima?
Dečakovo lice zablista.
— Zaista? — nepoverljivo pogleda oca. — I nećeš se ljutiti?
— Neću, — Boris mu pruži ruku. — Obećavam.
Timofej pogleda mamu. Ona se nasmešila i klimnula glavom.
— Idi, dušo. Tata će ispuniti obećanje.
Boris uze sina za ruku i izađoše u hodnik. Kod lifta, okrenuo se i dugo pogledao Veroniku. Bez uobičajene zlobe, kao da pokušava nešto da shvati.
— Javiću se ako se zadržimo, — neočekivano reče.
Kada su se vrata lifta zatvorila, Veronika se nasloni na zid i zatvori oči. Nešto se promenilo. Ne mnogo, ali jeste.
Mesec dana kasnije, Veronika je s iznenađenjem shvatila da sada čeka vikende kada Timofej ide kod oca — bez one poznate strepnje. Boris više nije koristio sina kao oružje. Nije ispaljivao otrovne komentare o njenom životu. Još je bio daleko od savršenog, ali rat, izgleda, jenjava.
U petak uveče, kada je došao po sina, pogled mu zape za nove zavese u dnevnoj sobi.
— Rade se renoviranja? — upita, ali bez one poznate zajedljivosti.
— Polako, — klimnu Veronika. — Korak po korak.
Boris nelagodno prebacivao težinu s noge na nogu.
— Znaš… razmišljao sam. Oboje želimo da Timofej ima sve što mu treba.
Veronika se trgnu. Na šta cilja?
— Povećaću alimentaciju, — izgovorio je. — Na petnaest hiljada. Za sada ne mogu više.
Zapanjeno ga je gledala.
— Zašto?
— Zato što je on moj sin, — slegnuo je ramenima Boris. — I… bio sam u krivu. U mnogo čemu.
Reči priznanja greške — nije ih čula od njega tokom celog braka.
— Hvala, — iskreno reče Veronika. — Timofeju će to značiti.
Boris klimnu i spusti pogled.
— Ne želim više rat, Ver. Zaista ne želim.
Osetila je kako joj se u grudima širi toplo osećanje — ne ljubav, ne — ali nešto nalik olakšanju. Na mir posle duge i iscrpljujuće bitke.
— Ni ja, — tiho odgovori. — Nikad nisam ni želela.
Kada su otišli, Veronika priđe prozoru. Dole, na dečijem igralištu, sin je pokazivao ocu novi trik na vratilu. Boris se smejao i aplaudirao. Veronika se osmehnula.
Luksuz — to nije novi kauč ili lampa. Luksuz je mir. Mogućnost da dišeš punim plućima. I ona je napokon počela da veruje da taj luksuz zaslužuje.
