Julija je sedela u kafiću preko puta svog radnog mesta, mešajući automatski kašičicom u hladnoj kafi. Njena koleginica Marina nervozno je gnječila salvetu.
– Slušaj, ovo je čudna situacija… Ne znam da li je prikladno da pomenem, ali ti iznajmljuješ stan, zar ne?
– Šta? – Julija je bila iznenađena. – Ne, moj jednosoban stan je prazan. Šta se desilo?
– Pogledaj ovo. – Marina je izvadila telefon. – Ovo je tvoja adresa, zar ne? Sećam se tačno ovog tapeta – pokazala si mi sliku nakon što si renovirala.
Julija je zamrznula, gledajući u ekran. To je bio njen stan, u koji je uložila sve svoje uštede pre braka. Isti tapet, ista renovacija, čak i zavese koje je birala s tolikom emocijom.
– Ovo je greška, – murmurao je, osećajući kako se hladi iznutra. – Proveriću.
Nakon što je pozvala broj sa oglasa, Julija se predstavila kao potencijalna stanarka. Žena s druge strane linije odgovorila je veselo:
– Da, da, stan je slobodan od sledećeg meseca. Vlasnica je prijatna žena, Svetlana Ivanovna. Živimo zajedno sa njenim sinom…
Julija je spustila telefon. Zujalo je u njenim ušima. Svetlana Ivanovna bila je njena tašta. Aleksej je bio njen muž. Oni su dali stan. Iza njenih leđa.
– Marina, izvini, moram da idem, – rekla je, iznenada se podigavši i skoro prosipajući šolju.
Julija je vozila kući kao u transu. U glavi su joj se rojile misli: “Kako su mogli? Zašto? Šta je poenta?” Najbolniji je bio trenutak kad je shvatila izdajstvo svog muža. Tri godine braka, a on…
Na vratima ju je dočekala tašta, sa lažnim osmehom:
– Julenko, došla si rano danas! Napravila sam pite…
– Svetlana Ivanovna, – glas Julije je drhtao. – Čija je bila ideja da iznajmite moj stan?
Smeh njene tašte se nakratko srušio, ali brzo je vratio na svoje mesto:
– Šta ti je, mala? Mi smo porodica. Zašto bi stan stajao prazan? Lesha je bio saglasan, smatra da je to praktičnije.
– Porodica? – Julija je osećala kako sve u njoj ključa. – Porodica znači međusobno poštovanje, a ne donošenje odluka iza leđa!
U tom trenutku, Aleksej je ušao u hodnik. Ugledavši izraz lica svoje žene, zaledio se.
– Šta se desilo?
– Šta se desilo? – Julija je gorko nasmešila. – Možda mi kažeš kako ste ti i tvoja majka odlučili šta će biti s mojom imovinom?
Aleksej je pobleo i kratko bacio pogled na svoju majku. Svetlana Ivanovna je odmah reagovala:
– Leshenka, nemoj da se ljutiš. Julija jednostavno ne razume da smo hteli da joj pomognemo. Novac je za porodicu!
– Mama, ćuti! – po prvi put u tri godine braka, Julija je čula kako muž podiže glas na svoju majku. – Julija, hajde da razgovaramo.
– O čemu? – Skinula je cipele i krenula ka dnevnoj sobi. – O tome kako ste me izdali? Ili o tome što niste ni pomislili da me pitate?
Aleksej je seo na ivicu sofe:
– Mama je rekla da je tako ispravno. Da stan stoji prazan.
– Ah, mama je rekla! – Julija je podigla ruke. – Da li ti uopšte imaš mozak? Razumeš li da je ovo ilegalno?
Svetlana Ivanovna, nastavljajući za njom, opet je progovorila:
– Kakve gluposti! Nismo stranci. A i sada si udata, živiš ovde.
– Ovaj stan je moj! – Julija je povisila glas. – Uzimala sam kredit, renovirala, uložila novac…
– I opet počinješ sa „ja, ja”! – prekinula ju je tašta. – U porodici ne treba da postoji „tvoje, moje”!
Julija se polako okrenula prema svom mužu:
– Znači, i ti misliš isto?
Aleksej je ćutao, gledajući u pod. Njegova tišina bila je glasnija od bilo kojih reči.
– Dobro, – u glasu Julije osećala se čudna smirenost. – Ako ste sigurni da ste u pravu, hajde da rešimo problem na pravni način.
Izvadila je telefon i pozvala svog prijatelja advokata:
– Andrej? Trebam hitnu konsultaciju. Sada.
– Julija, nemoj da pogoršavaš situaciju! – Svetlana Ivanovna ju je zgrabila za ruku. – Zašto sve to moraš da izneseš?
Julija se naglo oslobodila:
– Izneti? Zaboravila si da je ovo moj stan, a ne tvoja kuća!
Aleksej je konačno podigao pogled:
– Hajde da sve raspravimo smireno. Razumem da sam pogrešio.
– Pogrešio? – Julija je gorko nasmešila. – To je blag izraz. Znaš šta me najviše boli? Nije to što ste iznajmili stan. Već to što nisi ni pomislio da porazgovaraš sa mnom.
U hodniku se začulo zvono – stigao je Andrej. Advokat je saslušao situaciju, praveći beleške. Svetlana Ivanovna je pokušala da interveniše, ali je Andrej ljubazno, ali čvrsto, zaustavio.
– Dakle, – zaključio je on. – Iznajmljivanje stana bez saglasnosti vlasnika je ilegalno. Možemo podneti zahtev za prinudno iseljenje i povrat sredstava.
– Koje sredstva? – usprotivila se tašta. – Potrošili smo sve za porodicu!
– A gde tačno idu ti novci? – prekinula ju je Julija.
U sobi je zavladala tišina. Aleksej je pobleo, a Svetlana Ivanovna je počela da se pomera:
– Pa, gde da idu… Na zajedničke troškove.
– Znači, ne samo da ste iznajmili moj stan, već raspolažete i sa prihodima? – Julija je osetila knedlu u grlu. – Sjajno. Andrej, pripremi dokumenta.
– Julenko, kćeri moja… – počela je tašta.
– Nisam tvoja kćerka! – prekinula ju je Julija naglo. – Dosta je bilo s ovom farsom. Aleksej, oslobodi stan – za nedelju dana tu ne sme da bude nikog.
– Gde će da idu? – povikala je Svetlana Ivanovna, podižući ruke. – Imaju decu!
– To više nije moj problem, – odgovorila je Julija. – Rešavajte sami.
Uzela je torbu i krenula ka izlazu. Aleksej je pojurio za njom:
– Gde ideš?
– Kod Lene. Ostaću kod nje neko vreme.
– Možda ne moraš biti toliko stroga? – rekao je zbunjeno.
Yulia se okrenula:
– I kako da postupim? Da oprostim izdaju? Da se pretvaram da je sve u redu?
U njegovim očima pojavi se nešto što je ličilo na kajanje:
– Izvini. Trebalo je da ti kažem.
– Trebalo je? – nasmeši se gorko. – Trebalo je mnogo toga, na primer, da naučiš da donosiš odluke sam, umesto da slušaš svoju majku.
Svetlana Ivanovna odmah interveniše:
– Ne usuđuj se da govoriš tako! Leša je divan…
– Mama, dovoljno! – prvi put nakon tri godine braka, Yulia je čula kako Aleksej podiže glas na svoju majku. – Yulia, hajde da pričamo.
– O čemu? – baci svoje cipele i pođe ka dnevnoj sobi. – O tome kako ste me izdali? Ili o tome što niste ni pomislili da me pitate?
Aleksej je seo na ivicu sofe:
– Mama je rekla da je to ispravno. Da apartman ne treba da stoji prazan.
„Ah, mama je rekla!“ – Yulia podiže ruke. – Zar ti nemaš svoju glavu? Razumeš li da je to ilegalno?
Svetlana Ivanovna, prateći je, ponovo je intervenisala:
„Šta to pričate, gluposti! Nismo mi stranci. A osim toga, sada si u braku, živiš ovde.“
– Taj apartman je moj! – Yulia je rekla glasno. – Uzela sam kredit, renovirala, uložila novac…
– Opet sa „ja, ja”! – prekinula je Svetlana. – U porodici ne treba da postoji „tvoje, moje”!
Yulia se polako okrenula ka svom mužu:
– Znači, i ti misliš isto?
Aleksej je ćutao, gledajući u pod. Njegova tišina bila je elokventnija od bilo kojih reči.
– Dobro, – u njenom glasu bilo je čudne smirenosti. – Ako ste sigurni da ste u pravu, rešimo ovo na pravni način.
Izvukla je telefon i pozvala svog advokata:
– Andrej? Trebam hitnu konsultaciju. Sada.
– Yulia, nemoj da pogoršavaš situaciju! – Svetlana Ivanovna ju je uhvatila za ruku. – Zašto da iznosimo sve ovo?
Yulia je brzo povukla ruku:
– Iznositi? Zaboravila si da je ovo moj apartman, a ne tvoj dom!
Aleksej je napokon podigao pogled:
– Hajde da sve rešimo mirno. Razumem da sam pogrešio.
– Pogrešio? – Yulia se gorko nasmešila. – To je blaga reč. Znaš šta me najviše boli? Nije to što ste iznajmili apartman. Nego to što nisi ni pomislio da se konsultuješ sa mnom.
U hodniku se začuo zvono – stigao je Andrej. Advokat je saslušao situaciju i zapisivao. Svetlana Ivanovna pokušala je da interveniše, ali ju je Andrej ljubazno, ali čvrsto zaustavio.
– Dakle, – zaključio je on. – Iznajmljivanje apartmana bez saglasnosti vlasnika je ilegalno. Možemo podneti zahtev za prinudno iseljenje i povrat sredstava.
– Kakvi novci? – uzviknula je svekrva. – Potrošili smo sve za porodicu!
– A gde su ti novci otišli? – prekinula je Yulia.
U sobi je zavladala tišina. Aleksej je pobleo, a Svetlana Ivanovna se uznemirila:
– Pa, gde bi otišli… Na zajedničke troškove.
– Znači, ne samo što ste iznajmili moj apartman, već i raspolžete prihodima? – Yulia je osetila knedlu u grlu. – Sjajno. Andrej, pripremi dokumenta.
– Yulenka, kćeri moja… – počela je svekrva.
– Nisu više kćeri tvoja! – prekinula ju je Yulia. – Dosta sa ovom farsom. Aleksej, oslobodi apartman – za nedelju dana ne sme da bude niko tamo.
– Gde će otići? – povikala je Svetlana Ivanovna podižući ruke. – Imaju decu!
– Nije više moj problem, – odgovorila je Yulia. – Rešavajte to sami.
