Kristina je stavila šolju na sto i mirno rekla:
-
Odlazim, Leša.
U prostoriji je zavladala tišina. Čak je i televizor, koji je obično brujio u pozadini, kao da utihnuo, osetivši napetost. Aleksej se polako okrenuo, kao u usporenom snimanju.
-
Jesi li poludela? A ko će da kuva? – procvrčao je drhtavim glasom, ne skidajući oči s nje, kao da je najavila kraj sveta. Stajala je na vratima kuhinje, držeći torbu s dokumentima. Tu su bili svi: kopije njenih diploma, potvrda o novom poslu i – što je najvažnije – ugovor o zakupu stana koji je iznajmila na šest meseci. U drugom kraju grada. U drugom životu. U drugoj verziji sebe.
Njegove reči visile su u vazduhu kao oblak prašine. Nosio je staru majicu, čeprkao je petu nogom, u ruci držao daljinski. Običan večernji trenutak, kao stotine drugih u poslednjih deset godina. Samo što je za Kristinu ovo bila poslednja.
Nekada su putovali na gornjim policama voza Kazanj – Moskva. Smeštali su se smejući se, grickajući kolače s ulične tezge. Aleksej je pričao šale, slučajno joj dodirnuo prste dok je prenosio čaj. Kristina se tada smejala iz sveg srca – imali su odmor, prvi nakon dužeg vremena, a deca su ostala kod bake.
Gledala je kroz prozor i mislila: „Eto je, sloboda“. Voz je ritmično zveketao kao njeno srce i činilo se da je sve moguće.
Sećaš li se kako smo pobegli s korporativne zabave i otišli u park? – pitao je tada.
Naravno. I rekao si da ćeš se oženiti sa mnom čak i ako budem hrkala i postanem debeljuca, – nasmešila se.
Rekao sam „ako“, a ne „kada“, – podigao je obrvu. Tada je to zvučalo kao šala.
Sada, pet godina kasnije, te reči su zvučale kao udarac.
U kuhinji je mirisao zapaljeni kašasti. Na stolu je bila prljava ploča, čarape sina ispod stolice, planina neopranih sudova.
Kristina, kada ćeš da opereš sudove? – vikao je iz sobe. – Nema ni kašike u sudoperi!
Ona je tiho obrisala ruke o kecelju, izvadila iz fioke plastičnu posudu s natpisom: „Ručak za sutra. Aleksej.“ Stavila ju je u frižider. Kao i obično. Samo danas – poslednji put.
Sećala se leta za Soči. Sedila je pored prozora, a Aleksej – pored nje, ali je ceo let upijao serije na tabletu. Gledala je oblake ispod: ličili su na komadiće šećera. Nije progovorio nijednu reč za dva sata.
Pogledaj, kako je lepo, – tiho je rekla.
Da, – odgovorio je, ne podižući pogled s ekrana.
Trećeg dana odmora otišao je da igra bilijar s komšijom iz sobe, „Vitalikom s prvog sprata“, i vratio se tek ujutro.
Kasno uveče, Kristina je stajala uz veš mašinu, slažući oprano veš. Iz sobe je dopirao smeh – Aleksej je gledao šou u kojem su učesnici vrištali, skakali i gubili milione. Slušala je taj smeh i osećala kako je nešto oštro probada iznutra, svakog dana sve više.
Pa ja ti ne radim ništa loše, – rekao je jednom, kad je pokušala da razgovara. – Ne tučem, ne varam. Drugi stvarno imaju horore. Tebi je još prošlo.
Prošlo.
Te reči su joj se urezale u pamćenje. Nije mogla da zaboravi kako je jednom obolela od gripa s temperaturom skoro četrdeset. Aleksej joj je doneo lekove, ostavio ih na prozoru i otišao da gleda fudbal. Kasnije je vikao iz kuhinje:
Kristina, pa ti nisi skuvla supu. Šta ćemo sad da jedemo?
Ležala je, drhteći od vrućine, i gledala u plafon, kao da je mogao da odgovori kada je prestala da bude ona. Kada je postala samo funkcija: da kuva, da čisti, da trpi.
Jednom je prišla ogledalu i videla lice koje nije bilo njeno. Umorno, iscrpljeno, sa mutnim pogledom. U njoj je zvučalo samo eho: „Morš. Morš. Morš…“
Te noći je izvadila staru svesku s mekom koricom, u koju je nekada pisala pesme. Njeno rukopis je bio drugačiji – živ, slobodan, kao kod čoveka koji sanja. Dugo je gledala te stihove iz mladosti i odjednom zaplakala. Tiho, da je niko ne čuje. Ne zbog bola – od iznenađenja što je nekada bila drugačija.
Sutradan je poslala svoj CV na poziciju administratora u privatnoj klinici. Ne zato što je to bio posao iz snova. Samo da bi bila van kuće. S fiksnim radnim vremenom. S drugim ljudima. Sa platom na svojoj kartici.
Sada, stojeći pred Aleksejem, prvi put nakon dugo vremena, osetila je da govori istinu – ne njemu, već sebi.
Ti nam nećeš biti niko, – promrmljao je. – Bez tebe će se sve srušiti. Deca…
Deca su odrasla, – tiho je odgovorila. – I već dugo žive kao ti. Čekaju da im sve doneseš. Ne želim da mi ćerka misli da je ovo normalno.
On je ćutao, a u njegovom pogledu se prvi put pojavila neka vrsta straha. Ne izgubiti je – izgubiti ono što je bilo uobičajeno.
Gde ćeš da ideš? – pitao je hrapavo.
Tamo gde me neće pitati ko će da kuva.
Kristina je izašla u hodnik, obula kaput, uzela putnu torbu koju je unapred spakovala. Na gornjoj džepu je bila olovka koju su joj poklonila deca. Provukla je prste kroz nju. Zatim je izašla.
Na ulici je mirisao mokri asfalt, topli hleb iz pekare iza ugla i sloboda.
Prvu noć je provela u novom stanu, na dušeku na naduvavanje, ispod ćebeta sa autićima, koje je još sačuvala od kada je sin bio mali. Zidovi su bili prazni, sijalica bez abažura. Ali čak i u toj praznini bilo je tiše nego kod kuće. Ovdje niko nije tražio, čekao ili naređivao.
Probudiće se ujutro – prvi put bez alarma, bez zvuka suđa, bez glasnih fudbalskih utakmica. Samo tišina. I blagi svetlost koja je probijala kroz zavesu, kupljenu na rasprodaji. To je bilo skoro sreća.
Na novom poslu su joj dodelili stari računar i toplo su se nasmešili – iskreno, bez sažaljenja. Kolektiv je bio raznolik, ali ljubazan. Još se zbunjivala u rasporedima i brojevima telefona, ali neko joj je strpljivo pomagao, neko je stavljao šolju čaja pred nju, a neko je ostavljao čokoladicu na ivici stola. Još nije znala njihova imena, ali osećala je kako sa nje pada stara kora – život u kojem je niko nije primećivao.
Prošao je mesec. Aleksej nije zvao. Ćerka je poslala kratku poruku: „Mama, ja sam uz tebe. Samo treba vremena“. Sin je ćutao. Bio je navikao da je mama uvek tu. Kristina ih nije krivila. Razumela je: oni imaju svoj bol. Ali sada je imala svoju istinu.
Jednog dana se vratila s pijace – nosila je u rukama mrežicu s krompirom, so, luk. Sve najjednostavnije, kao nekada. Samo sada za sebe. Na vratima ju je čekao koverat. Bez marke, bez potpisa. Unutra je bila slika: ona, Aleksej i deca, pre petnaest godina. Kristina u haljinici, smeška se, grli sina, Aleksej je tu, nespretno drži ruku, kao da pozira.
Pogledala je sebe – mladu, poverljivu, naivnu. Pažljivo je presavila sliku na pola, pa još jednom. I stavila je u fioku. Ne u đubre – u sećanje. Neka bude, ali neka ne uznemirava.
Proleće je iznenada došlo. Na poslu su počele promene – postavljena je na recepciju u glavnoj zgradi. Dali su joj ključeve od ormara, raspored odmora. Po prvi put nakon mnogo godina osetila je: poveravaju joj.
Jednom je ostala na poslu duže nego obično. Veče je bilo svežije, ali prijatno. Na uglu su delili besplatan kafu – akcija. Barista u roze dukserici je pitao:
Sa mlekom?
Sa mlekom, – odgovorila je i iznenada se nasmejala. Tako, jednostavno. Zato što je niko nije pitao: „A ko će da nam kuva?“
Šetala je ulicom s papirnom čašom u ruci, a unutra je bilo lako. I nijedne prljave kašike u sudoperi.
