— Pripremite operacionu salu odmah! — povika neko, dok su bolničari brzo gurali nosila kroz široko otvorena vrata vojne bolnice. Na njima je ležao vojnik sa čvrsto previjenom nogom.
Katerina, mlada hirurškinja, odmah je prišla nosilima. Doktor iz hitne pomoći, dahćući, izveštavao je:
— Povreda od šrapnela na nozi, ne izgleda duboko. Arterija je netaknuta, dali smo prvu pomoć, zaustavili krvarenje koliko smo mogli… Ali njegovo stanje se pogoršava!
Katja je brzo bacila pogled na vojnika. Nešto nije bilo u redu. Ekipa iz hitne pomoći je očigledno uradila sve kako treba. Zašto mu je onda bilo toliko loše? Primetila je modre usne, vrhove prstiju i bled ten. Disanje mu je bilo jedva primetno, puls slab, skoro neosetan.
— U operacionu salu odmah! — naredi Katerina bolničarima. Asistentkinji reče: — Hitno uradite krvne analize!
Imala je loš predosećaj, činilo joj se da vojnik ima neki skriveni zdravstveni problem za koji niko nije znao.
Dok su pripremali operaciju, sestra je donela rezultate analiza.
— Šta je sad ovo! — Katja se uhvati za glavu i odmah pokaza papire anesteziologu. — Zato mu je loše!
Izgovorila je naziv retke bolesti zbog koje krv gubi sposobnost da prenosi kiseonik.
— Niko ga nije lečio od ovoga! Zato mu je lice plavo i teško diše. Umalo da ga ubijemo! Moramo odmah da promenimo terapiju. Tek kad ga stabilizujemo, lečićemo nogu.
— To nije po protokolu, Katerina — dvoumio se anesteziolog, gledajući je sa zebnjom.
— Ja preuzimam odgovornost! Ne možemo da čekamo, inače će nastupiti moždana hipoksija i komplikacije. To želite? — prekinu ga Katja, ne dajući mu da odgovori.
Operacija je uspešno prošla. Posle nekoliko sati, vojnik se probudio.
— Kako se osećaš? — Katja mu pridrža ruku i proveri puls. — Već izgledaš mnogo bolje nego kad su te doveli.
— Doktorka, ne razumem šta se desilo — vojnik se namršti i pogleda je upitno. — Rana je mala, ali osećao sam kao da gubim svest… Ne sećam se ni kako su me odvezli hitnom pomoći…
— Da li ste znali da ste bolesni? — Katja mu reče naziv te retke bolesti. Vojnik odmahnu glavom.
— Šta je to?
— Tokom lečenja, određene supstance mogu da pogoršaju stanje. Uobičajena terapija vam više ne odgovara. Morate to da znate. Zabeležićemo sve u karton, ali vas molim da i sami to zapamtite. Kasnije ću vam reći koje lekove ne smete da koristite.
— Eto ti! — uzviknu pacijent. — Trideset pet godina živim, i tek sad saznam! Hvala vam, doktorka!
— Nema na čemu — nasmeši se Katja. — Želim vam brz oporavak.
Napustila je sobu u koju su prebacili kapetana Gleba Semjonoviča Petrova posle operacije. Kapetan, tridesetogodišnjak, gledao je za njom sa blagim osmehom.
„Šta…”, promrmlja tiho, ne nalazeći prave reči.
Katja je zaista bila žena koja se izdvajala. Muškarci nisu mogli da skinu pogled s nje: gusta, skoro crna kosa padala joj je u talasima niz ramena, a bademaste smeđe oči, na bledom licu, kao da su gledale pravo u dušu. Malo ko je mogao da izdrži njen direktan pogled.
Sa svojim mužem, s kojim je bila osam godina, nije imala vremena da se svađa — viđali su se retko. Katja je praktično živela u bolnici, često izostajala po nekoliko dana. A njen muž, Kostja, bio je vozač kamiona i stalno na putu.
Gleb, ležeći u bolničkoj sobi, primeti prsten na njenom prstu i odmah se rastuži. Suviše mu je prirasla srcu. „Muž nije zid”, pomisli, odlučivši da, čim bude otpušten, sazna više o njoj.
Već je jednom bio oženjen. Jedna lepa plavuša ga je bukvalno oborila s nogu. Ko bi joj odoleo? Ali sreća je kratko trajala. Nije htela da se seli sa njim po garnizonima, nije želela da „zakopa mladost“ u vojnim barakama. Po njenim rečima, sve supruge oficira bile su dosadne žene koje samo pričaju o receptima i ogovaraju. Takav život joj nije pričinjavao zadovoljstvo.
Gleb nije pokušavao da je zadrži. Davno je shvatio da je pogrešio. Razveli su se brzo, bez svađa. Nisu imali ništa da podele.
A sada je sreo ženu u koju se zaljubio silinom kakvu nije poznavao. Dani u bolnici prolazili su sporo: injekcije, infuzije, fizikalna terapija.
Katja ga je ponekad obilazila tokom smene. Pričali su satima o svemu i svačemu. Delilo ih je mnogo, a istovremeno su imali mnogo zajedničkih interesovanja.
Ne zna se kako bi se sve završilo da nije bilo strašne nesreće…
