Beskućnik je zagrlio ovčara i zaspali su, dok je žena sa suzama u očima hodala kroz napušteni park. Ispred sebe je imala sliku psa koji je hranio svog čoveka. Zatim mu je pevala uspavanku…
Radila je u kuhinji restorana.
Restoran je bio skup, a kuvari vrhunski. Bio je poznat već dugo, pa je uvek bila gužva. I sto ste morali rezervisati nedelju dana unapred.
Imala je nisku platu. “Bilo je to za salate.” To se kaže o nekome ko je uvek imao samo jedan zadatak – pravljenje salata.
Zbog toga je radila i honorarno kao čistačica. Posle posla, kada su svi otišli, ostajala je i iznosila otpatke i ostatke hrane, metla i brisala podove.
Plaćali su joj malo više i nije bilo loše.
Tako je upoznala grupu mačaka i pasa koji su celog dana strpljivo čekali da se uveče pojavi sa ostacima hrane.
Bilo je strogo zabranjeno hraniti ih. Šefovi su to objašnjavali time da je to način za uzgoj štakora i miševa. Ali pokušajte to objasniti gladnim očima koje vas mole i gledaju sa nadom…
Uradiće ono što je morala da ne naudi mačkama i psima i da ne bude uhvaćena, pa im je davala hranu posebno i sedila čekajući da se najedu. Ostaci su potom išli u velike zelene kante sa poklopcem.
U tom trenutku je ugledala – velikog, prljavog ovčarskog psa. U rasama se nije snalazio, pa je mogao da pogreši. Ali to ga nije zanimalo, zanimalo ga je nešto drugo.
Pas je grickao hranu, ali ništa nije pojeo. Pokupio je, uzeo u zube i otišao negde…
Nakon nekoliko nedelja, znatiželja ga nije napustila, pa je odlučio da prati psa, pogotovo jer je imao još puno vremena.
Dok su ostale mačke i psi jeli, on je pratio ovčarskog psa do udaljenog ugla parka…
Park je bio vrlo blizu restorana. Prolazila je centralna aleja koja je bila uvek lepo osvetljena noću. Bile su tu klupe, pa čak i stolovi sa malim metalnim sedištima pod svetlima.
Kod jednog od tih stolova stajao je pas.
Za stolom je sedeo čovek, verovatno beskućnik. Razbarušena kosa i brada, stari, poderani kaput – sve je bilo savršeno vidljivo u svetlu lampe.
Ovčar je stao na zadnje noge i stavio svoju plen na sto.
„Ova riba je moja,“ rekao je besni beskućnik. „Moja riba, šta bih radio bez tebe? Ti si moj negovatelj!“
Beskućnik je zagrlio psa i poljubio ga u nos. Riba mu je polizala lice i zadovoljno zarežala.
„Sedi naspram, Ribo,“ nastavio je čovek, „pojedimo užinu.“
Pas je seo na sedište naspram njega, a čovek je počeo da deli grickalice koje je doneo. Posle obroka, prešli su dalje…
Žena nije mogla da se odvaži da ih ne prati. Park je bio prazan. Morala je da se sakrije iza drveća duž centralne aleje.
Kada je stigla do najdaljeg ugla parka, čovek sa psom je stao. Tamo je bilo gusto grmlje.
„Nas dvoje imamo vremena do pet ujutro,“ rekao je beskućnik Ribi. „Onda dolaze čistači i trkači i moramo da počistimo pre nego što stignu…“
Izvadio je nekoliko kartonskih kutija iz grmlja. Položio ih je na tlo i izvadio stari, pocepan vrećasti krevet i dva pokrivača.
Ležao je u vreći na kutijama. Jedan pokrivač je rasprostrla za Ribu. Drugi je pokrio svoju sestru.
Ležali su licem u lice, a Riba je polizala čoveku lice. Čak se činilo da mu peva psiju uspavanku – tiho, sa ljubavlju je zavijala.
I ženi je to podsetilo na detinjstvo i to kako joj je majka pevala pred spavanje…
Beskućnik je zagrlio svoju partnerku oko ramena, zaspali su, a žena je krenula nazad kroz napušteni park, ne videći uličnu rasvetu. Oči su joj bile pune suza.
Nije znala šta se desilo tom čoveku i zašto je na ulici. Nije bilo njeno da ga osuđuje, ni da je to zanimalo. Ispred sebe je imala sliku Hala, koji je hranio tog čoveka.
Nije jela, samo mu je donela i čekala da se podeli. Zatim mu je pevala uspavanku.
Sada je noću hranila Ribu posebno. Davala mu je velike komade mesa koji su ostali posle zatvaranja, i kifle. Sve je stavila u kesu i rekla:
„Evo, Ribo. Uzmi to svom čoveku.“
Riba je veselo zarežala i polizala mu ruku.
Dva nedelje kasnije, kada je nakon zatvaranja restorana iznosio otpatke i smeće, čekao ga je beskućnik sa Fishy-jem:
„Samo sam ti hteo zahvaliti,“ rekao je, a kada joj se pažljivo približio, uzeo njenu desnu ruku u svoju i nisko se poklonio da je poljubi na prste.
Izgledala je zbunjeno i povukla ruku.
„Ne!“ rekla je. „Neće me to ništa koštati. Dođi i uzmi je sama. Dobiću ti je i izabraću je za ribe…“
Beskućnik se naklonio i zahvalio joj.
I tako je otišao. Poskupio je za njih dobre ostatke, kašu i hleb. Ali jednog dana.
Jednog dana nije došao. A nakon nekoliko dana počeo je da se brine. Riba nije došla, a zatim je došla, ali nije uzela hranu. Stajao je pored žene i tužno zavijao.
Žena je naslutila da nešto nije u redu i otišla je za psom do udaljenog ugla parka. Beskućnik je ležao u vreći za spavanje i drhtao.
– To nije ništa, pokušavala je da mu kaže. Ali zubi su mu toliko zveckali da jedva da je razumela šta govori. – Brzo će proći… – uveravao je, – samo treba da legnem i odmorim se.
Dotakla mu je čelo. Bilo je vruće.
Hitna pomoć ga je odvezla. Fisha su odvezli kući, koji je cvileo, pokušavajući da trči za kolima koja su ga vodila.
Nakon što je nekako uspela da objasni psu da će njegov vlasnik ozdraviti i vratiti se, ženi je pošlo za rukom da ga odvede kući, ali jedna misao joj nije davala mira.
Gde bi lutajući pas otišao, da ga je pustila da ide? I sama je iznajmila malu sobu s krevetom. A za drugog čoveka nije bilo mesta.
Sedeo je za stolom, upalio lampu, počešao se i celu priču ispričao kameri svog telefona. Bez ikakve nade objavio je to na internetu. Zatim je otišao da legne…
Tokom noći morao je nekoliko puta da ustane – Riba je skočila u tamu i zalajala na uzbunu. Tražila je svog čoveka. Umirila ga je i obećala da će sve biti u redu.
Ujutro, potpuno neispavana, dogovorila se sa Ribom da će čekati kod kuće, a večer će otići zajedno da posete njenog čoveka.
Ceo dan je naporno radio, kao i uvek. Samo je nekoliko puta zapalio cigaretu i pojeo sendvič.
Pred kraj radnog vremena, glavni konobar je ušao u kuhinju i s iznenađenjem u glasu pozvao njegovo ime.
– „Veoma čudno,“ rekao je, „ali ljudi stoje u sredini sobe i zahtevaju da…“
– „Ja?“ – začudila se, obrisala ruke i ujedno sredila kosu.
Izašla je u hodnik i pokušavala da se seti šta je mogla da uradi da je traže.
U sredini sobe stajalo je deset ljudi. Kada su je ugledali, iz nekog razloga su odjednom podigli glave i aplaudirali. Cela soba je zanemela i okrenula se ka njima.
Crvena i zbunjena pitala je šta se dešava. Onda su svi, koji su stajali oko nje, izvukli telefone, a ona je sa iznenađenjem ugledala mali video snimak na kojem je tražila pomoć.
Gosti restorana u sali su odmah izvadili svoje telefone i počeli da pretražuju video.
Morala je da se presvuče i zajedno sa ljudima koji su čekali otišla u bolnicu. Među njima su bili ljudi koji su želeli da pomognu, predstavnici socijalnih službi i poznati bloger koji je sve što se događalo snimao malom kameri.
Beskućnik, kojem je bilo malo bolje, bio je veoma iznenađen posetom. Nije bio naviknut na pažnju ljudi i bio je veoma stidljiv…
Po povratku u restoran, žena je saznala da je pozvana da poseti vlasnika, koji je iz nepoznatog razloga došao baš te večeri.
Jako uznemirena i misleći da je čeka otkaz, pripremila se za najgore, ali…
Vlasnik se široko nasmešio i pružio joj ruku:
– Hvala! Puno vam hvala! – rekao je, što je nju još više zbunilo. – Kako, to niste znali? – Vlasnik je bio iznenađen. – Postali smo poznati zahvaljujući vama. Pomažemo životinjama i beskućnicima!
Zatim se opustio na stolici i ozbiljno je pogledao:
– „Ne mogu da vas otpustim, iako bih voleo. Osim toga, više ne radite u kuhinji. Sada ste konobarica na smeni, imate ekstra praksu, djavolče… Vodićete kuhinju gde se hrane životinje i beskućnici. I nemojte da me razočarate!“
„Imamo šestomesečni red čekanja i svi ostavljaju novac za hranu za beskućnike. Znaš, iz nekog razloga ljudima je lakše da ostavljaju novac za druge ljude nego za sebe, ali… Šta da se radi?“
Funkcioniše li to?
Samo je klimnula glavom…
Beskućnik i njegov pas sada žive u socijalnom stanu. Redovno ih posećuje. Ošišao se, ošišao i obuo i našao posao.
Hal je uvek srećan kada ga vidi i raduje se njegovom dolasku.
U restoranu i menzi za beskućnike ima mnogo posla. Dosta je teško izaći odatle.
Vlasnik se smeši, ali ona ne može da kaže da li je srećan ili ne. Njegova plata je sada više nego pristojna.
Ponekad vikendom, Tom i Riba šetaju po parku i razgovaraju o životu. Tom je uverava da je njen pravi anđeo. I da je sve to zahvaljujući njegovom dobrom srcu.
A ona ga uverava da je njegov svetli anđeo njegov pas Fish. I da ništa od ovoga ne bi bilo moguće bez njega.
A ovčarski pas Fish se ni u jednom od njihovih svađa ne uzbuđuje. Korača pored njih i smeška se. Već zna da će im roditi dete. I Fish zamišlja kako će se igrati s njim.
