Katarina Melnikova radila je kao školska sestra u 27. gimnaziji devet godina. Imala je 41 godinu. Ova ljubazna, nasmejana žena sa toplim, mekim glasom imala je retku sposobnost da bude istovremeno osetljiva i stroga — naročito kada su bila u pitanju deca. Njena kancelarija bila je više od ordinacije: bila je mesto gde sterilni miris lekova nije ometao udobnost. Na zidovima su visile šarene plakate o zdravlju, u jednom kutu su bila plastična igracka za nemirnu decu, a u fiokama su uvek bili rezervni komadi odeće da bi deca mogla da se presvuku ako pokvase ili pocepaju pantalone.
Deca su je volela. Nastavnici su je poštovali. Katarina je primetila stvari koje drugi nisu videli: lagani tik na ivici oka, iznenadnu promenu raspoloženja, tamne krugove ispod očiju. I uvek je donosila zaključke. I uvek je delovala.
Prvog maja, grad je iznenada pogodio talas vrućine. Nakon duge, hladne prolećne sezone, termometar je skočio do 30 stepeni. Deca su trčala u školu u majicama i šortsevima, srećna, potamnjela, puna veselog uzbuđenja.
Ali jedno dete izgledalo je drugačije.
Timur Gračov — učenik prvog razreda sa velikim očima i posebnom, gotovo odraslom ozbiljnošću. U njegovom pogledu moglo se videti nešto duboko, kao da zna previše za svoje godine. Kada je Katarina vršila medicinske preglede u hodniku, odmah ga je primetila: dugi rukavi, debeli pantalone… i zimska plava kapa koju je nosio od početka godine. Ista kapa. Čak i u opresivnom prostoru škole, nosio je tu kapu, čvrsto povučenu, gotovo do obrva.
„Timure“, rekla je tiho kad je ušao u kancelariju, „možeš li da skineš kapu? Danas je baš vruće…“.
Mali se zategao kao žica. Uzeo je kapu sa obe ruke i promrmljao:
„Ne… Moram da je nosim“.
Katarina nije insistirala, ali nešto je u njoj probudilo sumnju. Nije bio prehlađen. Nije drhtao od hladnoće. Delovalo je kao da je kapa bila njegov poslednji štit. Kao da bi bez nje bio previše ranjiv.
Pregled je tekao tiho, ali sestra nije mogla da ne primeti kako je Timur drhtao svaki put kada bi se kapa pomerila. Kao da su mu udovi izazivali bol. Kasnije, tokom ručka, Katarina je konačno pitala njegovu učiteljicu, Svetlanu Aleksejevnu Lapinu, mladu, pažljivu ženu sa mirnim glasom i dobrim očima.
„Da, i ja sam zabrinuta“, priznala je, mešajući kafu kašikom. „Ne skida je ni na času fizičkog. Jednom je u aprilu doživeo napad zbog toga. Više to ne zahtevamo.
— I kada je počeo da je nosi?
— Posle prolećnog raspusta. Pre toga nije nosio.
Nakon male pauze, Katarina je tiho pitala:
— Šta znaš o njegovoj porodici?
— Majka mu je preminula pre dve godine od raka. Ostali su otac i stariji brat. Otac je strog, došao je na roditeljski sastanak i govorio samo o disciplini. Brat ga uzima iz škole. Mali je veoma tih, ne komunicira sa svojim vršnjacima. Samo… nestane među drugima.
Katarinina sumnja je rasla. Naravno, deca se često vezuju za stvari. Ali ovde je bilo nečeg više. Bol. Strah. Zatvorenost. Tokom sledeće nedelje počela je da prati Timura: na odmorima, u trpezariji, u hodnicima. Kapa nije silazila s njegovih ušiju. Rukavi su uvek bili spušteni. Delovao je zatvoreno, kao da se boji da ga vide.
I jednog dana, po podne, primetila je tamnu mrlju na zadnjem delu kape. Krv. Njeno srce se stegnulo. Proverila je medicinsku istoriju i uverila se da Timur nije pretrpeo nikakve povrede na glavi.
U petak je pozvala njegovog oca:
„Zdravo, ovde Katarina Melnikova, školska sestra. Želela bih da razgovaramo o tome zašto Timur i dalje nosi zimsku kapu…“
„Zna da mora“, odgovorio je kratak muškarac.
„Temperatura je ispod trideset stepeni. Ima li neki kožni problem? Alergija?
Pauza.
„To je porodična stvar. Ne tiče se vas. Završili smo?“
„Takođe, primetila sam mrlju na kapi. Možda je krv. Da li su se desile povrede?
„Male ogrebotine. Sredićemo to kod kuće. Ne brinite.“
Zatvorio je telefon.
U ponedeljak ujutro, Svetlana Aleksejevna je došla u ordinaciju pre nego što su počeli časovi. Njeno lice bilo je zabrinuto:
„Timur je sada u učionici. Glava ga boli, skoro plače. Ali ne dozvoljava da mu skinu kapu. Nipošto.“
Katarina je uzela lekove iz fioke.
U učionici je Timur sedeo u kutu, skupljen, s rukama pritisnutim na glavu. Kada je video odrasle, pokušao je da se uspravi i da mu lice postane neutralno — veoma odrasla gesta za sedmogodišnje dete.
„Mogu li da proverim tvoje čelo? Samo čelo. Neću dirati kapu“, predložila je Katarina.
On je odmah odmahnuo glavom. Čelo mu je bilo vruće, telo mu je drhtalo. Ispod kape je dolazio poznat miris — gnoj. Infekcija.
„Timure, moram da skinem tvoju kapu. Bojim se da imaš upalu. Uradićemo to zajedno, samo ti i ja. U redu?
On je ukočeno sedeo.
„Tata je rekao da to ne radim. On će se naljutiti. A brat mi je rekao da, ako to saznaju, odvešće me negde gde me niko neće voleti. Biće moja krivica.“
„Nije tvoja krivica“, rekla je tiho Svetlana. „Nisi ti ništa kriv.“
Zatvorivši vrata ordinacije, Katarina je stavila rukavice, antiseptik i zavoje. Sporo je objašnjavala svaki korak, kao lekar malom pacijentu.
„Pobrinuću se. Pomogću ti. Obecavam.“
Plakala je tiho.
„Tata je rekao da je moja krivica. Zbog lošeg ponašanja. A brat mi je dao ovu kapu da me niko ne vidi. Rekao je da će proći. Ali postalo je gore…“
Katarina je polako, gotovo sa strahopoštovanjem, povukla ivicu kape — i ukocila se.
„Zalepila je… boli me“, šapnuo je Timur, drhteći na svaki dodir.
Pažljivo navlažeći tkaninu antiseptikom, Katarina je počela da je odlepljuje od kože. I kada je kapa napokon skinuta, obe žene nisu mogle da zadrže uzdah straha. Kosa je bila spaljena, koža na glavi prekrivena desetinama rana: sveže, zaražene, stare. Tragovi cigareta. Mnoge tragove.
Katarina je zatvorila oči na trenutak, prikupljajući snagu. U njoj je uzlazio talas besa, bola, saosećanja. Ali sada nije bilo vreme za suze. Sada je morala biti oslonac. Pouzdana, smirena, sigurna — baš onakva kakva porodica nikada nije bila.
„Bravo što si nam dozvolio da to vidimo“, rekla je tiho, pažljivo tretirajući rane. „Veoma hrabar.“
Timur nije pomerao. Sedeo je kao mali vojnik, podnoseći fizički bol i unutrašnju sramotu, kao da je sve ovo bila njegova krivica…
