Besmisleno!” – povikao je muž Marine. – “Zbog tebe, mi, kao i poslednji idioti, živimo užasno već godinama! Pogledaj Vadima: preduzetnik, otvara servis za automobile u Moskvi. I mogao bih da budem s njim na istom nivou, da si pristala da prodaš stan! O, pohlepni gadovi! Jednostavno ga mrzim!”
Marina je duboko uzdahnula, udaljavajući se od prozora. Iza stakla je tiho šuštala tugaljiva jesenja kiša, i bilo je još tamnije nego što je bilo spolja. Na stolu u kuhinji stajao je račun za struju, zgužvana kesica jeftinih nudli i komadić reklamnog letka – to je bilo sve što je mogla da vidi pred sobom. Svaki put kada je Artem počeo svoju večnu pesmu o “propuštenim prilikama”, osećala je kako se sve dublje uvlači u blato očajanja.
– “Da si me tada slušala, ne bismo sada brojali dinare!” – Kao i obično, Artem je svu krivicu za njihovu situaciju svaljivao na svoju ženu.
Ponovo je to ponavljao toliko često da je Marina zaista počela da oseća krivicu. Iako je poslednjih dana sve više imala želju da se suprotstavi: da je on, pravi muškarac, pokazao više odlučnosti, možda bi i oni živeli u blagostanju. I ne bi morala da moli za novac, čak ni za nove čarape.
Opet počinju,” pomislila je.
Iscrpile su je stalne optužbe i samokažnjavanje. Nekada je Artem bio pun entuzijazma i ambicija, ali čitav niz neuspeha kao da ga je slomio. Pretvorio se u večito nezadovoljnog gunđala koje je optuživalo sve i svakog za sve.
Marina je skupila hrabrost. „Artem, hajde da ne počinjemo ponovo“, rekla je tiho, pokušavajući da zadrži smirenost. „Prošlost ne može da se menja. Moramo da razmislimo šta možemo da uradimo sada.“
On je samo podsmešljivo odgovorio, nastavljajući da mrmlja nešto ispod nosa. Marina je osećala kako ljutnja ključa u njoj. Umorna je od beskrajnih štednji, od potrebe da moli za novac za osnovne stvari, od njegove večite nezadovoljnosti. Htela je da viče, da izbaciti svu ljutnju koju je gomilala. Ali umesto toga, duboko je uzdahnula i otišla iz kuhinje, ostavljajući Artema sa njegovim pritužbama. Trebalo joj je vreme da se smiri i da ne kaže nešto suvišno.
Prošla je u sobu i pala na stari kauč. Njen pogled je pao na fotografiju na zidu, gde su ona i Artem bili mladi i srećni, držeći se za ruke uz more. Tada su im se činile kao da su ceo svet imali na dlanu, kao da mogu da prevaziđu svaku teškoću. Gde su sada svi ti trenuci? Kada je njihov život postao niz sivih svakodnevica, ispunjenih optužbama i uvredama?
Marina je zatvorila oči, pokušavajući da smiri drhtanje u rukama. Voli Artema, uprkos svemu. Sećala se njega kao pametnog, brižnog, punog života. Ali kako da vrati onog Artema koji joj je osvojio srce? Kako da mu pomogne da ponovo veruje u sebe? Shvatala je da reči neće pomoći. Potrebna su dela, stvarna podrška.
Otvorila je oči i odlučno ustala sa kauča. Dosta je bilo kukanja! Nešto mora da se promeni. Vratila se u kuhinju i pokušala ponovo da razgovara s njim, ali ovaj put na drugačiji način. Bez izgovora, bez molbi – jednostavno iskreno, otvoreno, kao nekada, na početku njihovog odnosa. Možda, ako se suoče zajedno sa svojim strahovima i razočarenjima, pronađu izlaz iz ovog ćorsokaka?
Marina se vratila u kuhinju. Artem je još uvek sedeo za stolom, gledajući u jedno mesto. Prišla je, zagrlila ga i tiho mu rekla: — „Artem, znam da ti je teško. Ali hajde da pokušamo zajedno da pronađemo rešenje. Mi smo tim, sećaš se?“
— „Tim?!“ – iznenada je iskočio. — „Idi u pakao! Umorio si me, Marina, gora si od gorkog rotkvica!“
Marina je napravila korak unazad, kao da ju je udario. Artemove reči su zvučale kao grom u vedrom nebu. Nikada nije čula ništa slično od njega. Artem je ustao sa stolice, gurnuo je ljutito unazad. Pogledao je Marinu pogledom koji je učinio da joj noge zadrhte.
— „Ti si uvek toliko u pravu, toliko dobra, toliko razumevajuća! Previše mi je! Misliš da ne vidim koliko sažaljevaš? Kako me gledaš sa visine?“ – vikao je, ne dajući joj ni priliku da kaže reč.
Marina je stajala kao paralizovana. Nije mogla da veruje da se sve ovo stvarno dešava. Da joj čovek kojeg je volela više od života kaže ovakve strašne stvari. Sve njene nade, svi njeni snovi, srušeni su u komadiće, kao stakleni vaza koja je pala na pod.
Artem je utihnuo, shvatajući da je rekao više nego što je trebalo. U njegovim očima je zasijala trenutna tuga, ali odmah je nestala, zamenjena prethodnom ljutnjom. Okrenuo je leđa Marini i izašao iz kuhinje, udarajući vrata tako snažno da su se stakla u kući zaljuljala. Marina je ostala sama.
Sve je počelo pre dvadeset godina. Tada je Marina studirala na fakultetu i završavala treću godinu. Tokom svoje prakse upoznala je plavokosog mladog čoveka koji je tek stigao u fabriku i iz nekog razloga odlučio da će Marina biti njegov „mentor“. Sreli su se u odeljenju za ljudske resurse, gde je devojka tražila pravo na stalnu ulaznicu. I uspela je ne samo to, već je i Artem bio zaposlen istog dana, a ne za nedelju dana, kao što je bilo planirano od strane odgovorne osobe za ljudske resurse. Artem ju je mnogo poštovao, posle posla ju je viđao i ispratio do kuće.
Postepeno su njihovi susreti postali redovni, a nakon godine dana Artem je zaprosio Marinu. Do tada je već dobro poznavao njene roditelje i ostavio poseban utisak na njenu majku.
“Kako divan mladić!” uzviknula je Tatjana Valentinovna, kada je Artem srela na stanici i pomogao joj da prenese njene stvari.
Na putu do kuće pričao joj je interesantne priče o starim kućama koje su prolazili svaki dan, ne sumnjajući u njihovu istorijsku vrednost. Tog dana, niko drugi nije mogao da sretne Tatjanu Valentinovnu: njen muž i sin imali su važne obaveze, kako je objasnio njen muž, kada ju je pozvao telefonom i zamolio da dođe na stanicu.
Pomogla je Marina, koja se pripremala da upozna svog dečka sa svojim roditeljima.
“Мама, можемо ли ми да те покупимо”, предложила је Марина.
