Na treću godišnjicu smrti svog muža, Arina Lvovna je otišla na groblje. Često je dolazila ovde, ali svaki put kada bi ugledala nadgrobni spomenik, setila se dana kada je izgubila voljenu osobu.
Fjodor je iznenada umro – u snu mu je srce puklo. Arina još uvek nije mogla da poveruje da ga više nema. Sa Fjodorom je provela više od trideset godina, i nakon njegove smrti, Arina se osećala izgubljeno i nesrećno. Imala je osećaj kao da se ceo svet srušio. Nisu imali decu. Sve Arinine trudnoće su se završile spontanim pobačajem, a lekari nisu mogli da joj pomognu. U početku je mnogo patila, ali se onda pomirila s tim i odustala od ideje da ima dete. Odlučila je da, ako joj Bog ne dopušta da postane majka, onda je to tako moralo biti.
Fjodor ju je podržavao i rekao da je nikada neće ostaviti zbog toga što nemaju dece. Mnogo je radio i izgradio uspešnu karijeru, i Arina je verovala da ga to zaista ne pogađa. Dok je Fjodor bio živ, Arina se nikada nije osećala usamljeno. Išli su u bioskop i pozorište, nekoliko puta godišnje odlazili na odmore. Ali nakon njegove smrti, osetila je gorčinu i usamljenost.
Pomilovala je njegovu fotografiju na spomeniku i rekla: – Fedenjka, prošle su tri godine otkako nisi sa mnom. Ponovo nije mogla da zadrži suze.
Odjednom je ugledala vitku, lepu devojku kako stoji nedaleko i pažljivo je posmatra. Devojka iznenada upita: – Da li ste vi Arina Lvovna, supruga Fjodora Ivanoviča?
– Da – Arina nije mogla da poveruje svojim ušima. – Izvinite, ko ste vi?
Devojka je mirno odgovorila: – Ja sam Daša, njegova ćerka.
– Čija ćerka?
– Vašeg pokojnog muža – odgovorila je devojka.
Arina nije mogla da poveruje: – Kakva je ovo ludost?
– Ne šalim se – rekla je Daša.
Arina nije znala šta da kaže. Pogledala je Dašu i primetila da neverovatno liči na Fjodora. „Da li je moguće da je ovo istina?“
Daša je nastavila: – Razumem da vam je ovo šok. Nikada se ne bih usudila da vas potražim, ali mi se otac pojavio u snu pre nekoliko dana. Rekao mi je da dođem na groblje na godišnjicu njegove smrti i upoznam vas.
Arina Lvovna još uvek nije mogla da poveruje šta se događa. – Ništa mi nije jasno – priznala je.
– Ni meni – odgovorila je Daša.
– Ne znam zašto me nije upoznao s tobom dok je još bio živ. Nije želeo da znaš za mene. Rekao je da ne želi da ti nanese bol – rekla je.
– U redu – pokušala je Arina da se pribere. – Pretpostavimo da govoriš istinu. A ko ti je majka? Gde je sada?
– Majka mi je umrla pre godinu dana – odgovorila je Daša.
– Želiš li da mi ispričaš kako su se upoznali tvoj otac i tvoja majka? – pitala je Arina Lvovna.
– Ne znam da li mi je to potrebno – odgovorila je Daša.
– Kao čekić u glavu – klimnula je Arina.
– Razumem – rekla je devojka.
– Znaš, Daša, sada ne mogu da razmišljam jasno. Sve je ovo previše iznenada. Možeš li mi dati svoj broj telefona? Pozvaću te kada budem spremna za razgovor.
– Naravno – rekla je Daša i iz torbe izvadila svesku i olovku.
Napisala je broj i dala papirić Arini Lvovnoj. Žena je papirić stavila u džep i bez pozdrava krenula ka izlazu.
Kod kuće, Arina se istuširala, skuvala sebi šolju omiljenog čaja od nane i uronila u misli.
Skoro da nije sumnjala da Daša govori istinu. Devojka je zaista neverovatno ličila na Fjodora.
Koliko li je slabo poznavala svog muža! Bila je uverena da Fjodor nije čovek sposoban za prevaru i dvostruki život. Zato je tako mirno prihvatio činjenicu da sa Arinom ne može imati dete. Jednostavno je našao ženu koja mu je rodila dete.
Ali čudno je – zašto nije otišao kod nje, kod majke svog deteta? Zašto je ostao sa Arinom? Dobro je znao da ona nije žena koja bi ga molila da ostane. Pustila bi ga, ne bi pravila scenu, ne bi ga zadržavala. Čak su i razgovarali o tome.
Nakon jednog od poslednjih spontanih pobačaja, Arina je rekla Fjodoru da, ako želi dete koje ona verovatno nikada neće moći da mu rodi, mogu da se razvedu.
– Razumeću ako odeš – rekla je Arina.
– Ne govori to, Ariska – odgovorio je Fjodor. – Ne treba mi druga žena. Mnogi parovi žive bez dece, živećemo i mi. Volim te.
Arina je verovala da je Fjodor voli.
Fjodor je bio vrlo pažljiv i brižan muž. Nije imala razloga da sumnja u njegova osećanja. A sada? Rekao je da je voli, ali zapravo je bila druga. Daša sigurno ima već dvadesetak godina.
Koliko je godina Arina Lvovna živela u laži! Mnogo ju je to bolelo. Osećala se kao da ponovo proživljava muževljevu smrt, i duša ju je opet nepodnošljivo bolela.
Prošle su otprilike tri nedelje dok se konačno nije odlučila da pozove Dašu. Dugo je oklevala. Da li joj je uopšte potrebno da zna detalje o Fjodorovoj vezi sa drugom ženom? Zašto bi dodatno otvarala ranu koja već dovoljno boli nakon susreta sa Fjodorovom ćerkom? Ali nešto ju je nagnalo da je ipak pozove.
Daša se odmah javila, kao da je čekala poziv. Sat vremena kasnije već je bila u Arininom stanu.
– Moj otac vas je jako voleo – započela je devojka. Imao je kratku vezu s mojom majkom. Tada su radili zajedno i poslati su bili na službeni put. Tamo se sve dogodilo. Neposredno pre smrti, majka mi je ispričala šta se zapravo dogodilo. Otišli su u restoran sa kolegama i moj otac, vaš muž, previše je popio. Mojoj majci se dopadao i iskoristila je tu priliku. Kada je saznala da je trudna, tražila je od njega novac da me se otarasi.
– Kakva užasna stvar! – uzviknula je Arina Lvovna. – Rekla ti je da te nije želela?
– Da – klimnula je Daša i nastavila priču. – Ali Fjodor Ivanovič ju je ubedio da me zadrži. Verovatno zato što vi niste mogli imati decu… izvinite zbog toga.
– Nema veze, slobodno nastavi – rekla je Arina tiho.
– Ništa, nastavi – rekla je Arina Lvovna.
– Dakle, majka je pristala, ali ne nesebično. Otac ju je dobro platio, i sve te godine nas je izdržavao. Majka nije radila. Jednom ili dvaput nedeljno bi nas posećivao, donosio poklone. Ponekad me vodio u cirkus ili zabavni park. Uvek je nosio tamne naočare, bio je nervozan i stalno se osvrtao, kao da se plaši da će sresti nekoga poznatog – uzdahnula je tužno Daša.
Arina Lvovna ju je slušala, a srce joj se punilo sažaljenjem prema toj krhkoj devojci. Rođena je iz slučajne veze i suštinski je bila neželjeno dete. Njena biološka majka ju je rodila radi novčane koristi i materijalne sigurnosti. A otac je dolazio kod nje skrivajući se iza tamnih naočara. Sve to bilo je jako teško svariti.
U srcu Arine Lvovne kuvala je ljutnja prema Fjodoru, ali ne ljubomora – već baš ljutnja. Zašto joj nikada nije rekao da ima ćerku? Možda tada ne bi morao da pravi tu maskaradu s naočarima i da stvara traumu detetu?
Na to pitanje Daša je odmah odgovorila: – Vaš muž nije voleo moju majku. Nikada više nije imao ništa s njom. Dolazio je samo kod mene. Mnogo se plašio da ćete saznati za mene, čuvao je vaš mir jer vas je voleo i nije želeo da vas izgubi – rekla je devojka.
– Znate, bilo je vremena kad sam vas mrzela, jer sam želela da tata stalno bude uz mene. A onda je otac umro, majka je morala da se zaposli jer od nečega smo morali da živimo. Ja sam morala da prekinem studije. Išla sam u privatni fakultet i više nije bilo novca da ga plaćamo. I ja sam počela da radim, a onda se majka razbolela. Nakon očeve smrti počela je da pije. To ju je uništilo. Bila je slaba, nije smela da pije.
– A sada, da li me i dalje mrziš?
– Ne. Mnogo sam razmišljala i mnogo toga sam razumela. Osim toga, majka mi je pre smrti sve priznala. Ranije je govorila da tata nije sa nama zbog vas, i zato sam vas mrzela. A onda sam saznala istinu. Nemam razloga da vas mrzim. Vama sigurno nije bilo lako kad ste sve ovo saznali. Nije ni meni. Majka je pre smrti rekla da joj je samo žao što nije naterala oca da me zvanično prizna. U izvodu iz matične knjige rođenih stoji crtica.
Prema papirima, Fjodor Ivanovič za mene nije niko, i ne mogu ništa da nasledim. Ali meni ništa nije ni potrebno. Sama zarađujem za život. I nikada vam ne bih došla da nije bilo onog sna, o kojem sam vam pričala na groblju. Retko sanjam, ali tada mi se otac pojavio u snu i sve je bilo tako stvarno, kao da razgovaramo u stvarnosti. Ne znam zašto, ali odlučila sam da poslušam njegov savet i upoznam vas. Iako sam se bojala da ćete me mrzeti.
– Ali nisam imala razloga da te mrzim, Daša – odgovorila je Arina Lvovna.
Dugo su razgovarale, a devojci je bilo zanimljivo da sazna više o svom ocu. Sa radošću je razgledala albume sa očevim dečjim i studentskim fotografijama. Arina Lvovna je pričala samo lepe stvari o Fjodoru, a Daša je iznenada osetila snažnu simpatiju prema njoj.
Daša je veoma ličila na Fjodora, i Arina Lvovna, gledajući je, pomisli da su sa Fjodorom mogli imati ovakvu divnu ćerku. Ali sudbina je odlučila drugačije.
– Moram da idem – rekla je Daša, pogledavši na sat.
– Kako ćeš sama po mračnim ulicama? – zabrinula se Arina Lvovna. Ostani, imam slobodnu sobu, prespavaj ovde, a ujutru idi – predložila je.
– Hvala – nasmejala se Daša. Iskreno, jako se plašim da idem sama po mraku.
– Nema potrebe da se plašiš, nismo mi stranci – odgovorila je Arina Lvovna.
– Dobra ste vi! Moja majka nije bila takva. Ponekad sam imala osećaj da me ne voli – rekla je Daša.
– Kako neko može da ne voli svoje dete? – uzvratila je Arina Lvovna. Setila se kada je prvi put ostala trudna, koliko se radovala majčinstvu, čak je počela da bira ime za dete. A onda je usledilo krvarenje, hitna pomoć, bolnica, i glas lekara koji joj je saopštio da je izgubila bebu. I ta užasna scena ponovila se još nekoliko puta.
Sve dok nije shvatila da to više ne bi mogla da izdrži.
Ujutru je Arina Lvovna ustala rano i pripremila doručak. Prijalo joj je to – otkako je Fjodor umro, kuvala je samo za sebe i to često bezvoljno. Ali sada, prvi put posle tri godine, osetila je da nije sama.
– Sedi da doručkuješ, Daša – rekla je Arina Lvovna kada je devojka ušla u kuhinju i pozdravila.
– Hvala – zbunjeno je rekla Daša. Skoro nikad ne kuvam za sebe. A vi, šta jedete?
– Sendviče, jogurt.
– To nije dobro. Treba se hraniti raznovrsno i zdravo – od toga zavisi zdravlje.
Arina Lvovna više nije bila ljuta na Fjodora. Oprostila mu je, pa čak mu je i zahvalila što joj je Dašu doveo u život. Devojka koja je odrasla bez majčinske ljubavi zavolela je Arinu Lvovnu i često je posećivala. Postale su prijateljice.
Kada se Daša udala i dobila decu, Arina Lvovna je postala prava brižna baka. Gledajući je kako se posvećuje unucima, nikome ne bi palo na pamet da ona nije njihova prava baka.
A zašto ne bi bila njihova, kad ih voli svim srcem? Čovek često ima izbor: mrzeti ili oprostiti, prihvatiti ili odbaciti. Junaci ove priče doneli su svoj izbor – i nisu pogrešili.
