Svi znaci su bili očigledni: kašnjenje kući, nepoznat parfem na njegovoj košulji, šaputanja iza zatvorenih vrata, česta poslovna putovanja… Ali sam sebe uveravala da su to samo moje strepnje. Da se sve to može logično objasniti i bez nepotrebne dramatizacije.
Ali jednog dana nisam više izdržala i pitala sam ga direktno:
— Reci mi, da li je istina da se viđaš s njom?
Nije čak ni negirao. Samo je hladno rekao:
— Znaš sve. Drago mi je da smo razgovarali. Želim razvod.
Sve. Jednim udarcem. Bez imalo žaljenja, bez trunke topline. Jednostavno „sve”.
Onda su usledile reči utehe.
— Ne zaslužuješ ovo, Olga — govorila mi je Marina, moja najbolja prijateljica. — Zaboravi ga kao ružan san. Možda je i bolje ovako. Uništio bi ti život.
„Odmah sam videla da je taj tip kreten!”, uzviknula je moja mama. „Neka ide dođavola. Naći ćeš ti nekog drugog, pravog muškarca.”
„Tako ti je to u životu, draga moja”, uzdahnula je moja svekrva kad sam je pozvala da joj kažem da se razvodimo. „Nemaš decu, mlada si, lepa. Ceo život je pred tobom.”
Njihove reči su zvučale dobronamerno, ali me nisu dirale. Pogotovo jer sam duboko u sebi još uvek gajila nadu. Nadala sam se da će se Sergej predomisliti, da će shvatiti svoju grešku i da će se vratiti. Glupo? Možda. Ali tada sam bila spremna da se uhvatim i za najmanju nadu.
Zvala sam ga iznova i iznova, maštajući da će se predomisliti. Ali nije čak ni odgovarao. Jednostavno je nestao. Kao da me je izbrisao iz svog života, čim je prešao prag našeg stana.
Da bih se skrenula s misli, počela sam da provodim mnogo vremena s Marinom i njenim bratom, Kirilom. Znali smo se dugo, ali ranije smo bili više poznanici nego bliski. Kada smo bili tinejdžeri, malo sam ga potajno simpatisala, ali to nikome nisam priznala — a najmanje Marini. Ipak je to bio njen brat.
Sada se vratio u naš grad posle razvoda, pomalo izgubljen, pomalo tužan. I, čudno, pored njega sam se osećala živom.
Kirill me nije sažaljevao, nije ponavljao floskule tipa „zaslužuješ bolje”, nije me ispitivao o mojim osećanjima. Jednostavno je bio tu. Izašli bismo uveče, išli u bioskop, ponekad bismo samo sedeli u parku s sladoledom kupljenim u obližnjoj prodavnici. Pored njega, bol je polako bledela. I misli o Sergeju su postajale mutne i nevažne.
Zato sam, kad je razvod konačno bio završen, pristala da započnem vezu s Kirilom. Nisam očekivala da će se to dogoditi. Najviše me iznenadila Marina.
„Konačno!”, uzviknula je radosno, grleći me. „Znala sam da će tako biti. Tako sam srećna!”
Treptala sam zbunjeno:
— Znala si?
„Naravno, bila sam sigurna u to”, nasmejala se Marina. „Ko bi drugi mogao biti bolji za mog voljenog brata nego ti? Rekla sam ti: tvoj razvod je blagoslov. Najbolja stvar koja ti se dogodila!”
Pre nekoliko meseci bih plakala ili se naljutila na takvu izjavu. Ali sada sam razumela da je bila u pravu. Jer pored Kirila sam se zaista osećala drugačije — potrebnom, željenom, voljenom. Nije bio nimalo kao Sergej. Nežan, pažljiv, topao… Mažio me, nešto što ranije nisam poznavala.
Odavno sam već prestala da razmišljam o prošlosti, kad je iznenada zazvonio telefon. Na ekranu se pojavilo ime mog bivšeg muža. Neočekivano. I neprijatno.
„Sergej je”, promrmljala sam gledajući u telefon. „Nisam očekivala da će zvati.”
Kirill je klimnuo glavom:
„Javi se. Saslušaj šta ima da kaže.”
Skupljajući hrabrost, pritisnula sam „prihvati”.
„Olga?”, čuo se njegov glas, kratak, skoro poslovan. „Moramo da se vidimo. Hitno je.”
„Šta želiš da razgovaramo?”, upitah s blagom nelagodom.
„To nije nešto što se može pričati telefonom”, odgovorio je suvo. „Možeš li sutra da dođeš u park kod tvoje kuće? Pored jezera. Ti izaberi vreme.”
Pomalo zbunjena, pristala sam. Rekao je da će doći i prekinuo vezu.
„Pa, da li si išta razumela?”, upitah Kirila.
— Ne, — klimnuo je glavom. — Ali ako želiš, mogu da budem uz tebe.
— Ne, — odgovorih odlučno. — Moram da zatvorim to poglavlje jednom zauvek. Da se vidimo. Samo ja.
U dogovoreno vreme, stajala sam pored malog jezera u parku. Došla sam sama, kako sam i planirala. Sergeja još nije bilo i počela sam da sumnjam da će doći. Uostalom, ništa nas više ne povezuje. Možda se predomislio? Ili možda želi da me moli da se vratim?
Upravo tada se pojavio u daljini, hodajući brzo, kao da žuri. Čim se približio, odmah je počeo:
— Drago mi je što si došla. Moramo da razgovaramo… o prstenu.
— Kakvom prstenu? — iznenadila sam se.
— Tvom vereničkom prstenu, — objasnio je. — Sačuvala si ga, zar ne? Hoću da mi ga vratiš.
Podigla sam obrve.
— Hoćeš da ti vratim prsten? Zašto?
Slegnuo je ramenima i blago se namrštio:
— Ženim se. Karina i ja treba da kupimo burme. Ja sam platio taj prsten, tako da smatram da imam pravo da uzmem ono što je moje. Pogotovo nešto što ti više ne pripada. Tako je pošteno.
Na trenutak sam ostala ukočena. Ispred mene je stajao čovek koga sam nekada volela, a sada traži da mu vratim poklon koji mi je dao pre mnogo godina, samo da bi uštedeo novac za svoje novo venčanje. Sama pomisao na to izazvala je u meni takav smeh da sam se skoro prepolovila. Suze su mi tekle niz obraze — ne od tuge, već zbog apsurdnosti cele situacije.
Obrisala sam lice, pogledala ga pravo u oči i rekla…
Dugo sam lagala samu sebe. Pretvarala sam se da je u mom životu sve kao i uvek — ista rutina, bez promena, da su sve to samo moje fantazije. Nisam mogla da poverujem da me je Sergej zaista prevario. I to ne samo fizički, već ozbiljno — bio je u vezi s njom! Sa istom onom ženom koja mu je sada postala asistentkinja na poslu. Viđaju se svakog dana…
Svi znaci su bili očigledni: kasnio je kući, nepoznat parfem na košulji, šaputanja iza zatvorenih vrata, česta poslovna putovanja… Ali sam sebe uveravala da su to samo moje strepnje. Da se sve može objasniti logično i bez nepotrebne dramatizacije.
Ali jednog dana nisam više mogla da izdržim i pitala sam ga direktno:
„Reci mi, da li je istina da se viđaš s njom?“
Nije ni pokušao da negira. Samo je hladno rekao:
„Znaš sve. Dobro je što smo razgovarali. Hoću razvod.“
Sve. Jednim udarcem. Bez imalo žaljenja, bez trunke topline. Jednostavno „sve“.
Onda su došle reči utehe.
„Ne zaslužuješ ovo, Olja“, govorila mi je Marina, moja najbolja prijateljica. „Zaboravi ga kao ružan san. Možda je i bolje ovako. Uništio bi ti život.“
„Odmah sam videla da je taj tip đubre!“, viknula je moja mama. „Neka ide dođavola. Naći ćeš ti pravog muškarca.“
„Tako ti je to, dušo“, uzdahnula je svekrva kada sam je pozvala da joj kažem za razvod. „Nemaš decu, mlada si, lepa. Ceo život je pred tobom.“
Njihove reči su bile dobronamerne, ali me nisu dirale. Pogotovo jer sam duboko u sebi još uvek gajila nadu. Nadala sam se da će se Sergej predomisliti, shvatiti svoju grešku i vratiti se. Glupo? Možda. Ali tada sam bila spremna da se uhvatim i za poslednju slamku.
Zvala sam ga iznova i iznova, nadajući se da će se predomisliti. Ali nije ni odgovarao. Jednostavno je nestao. Kao da me je izbrisao iz svog života onog trenutka kad je izašao iz našeg stana.
Da bih skrenula misli, počela sam da provodim mnogo vremena s Marinom i njenim bratom Kirilom. Znali smo se odavno, ali ranije smo bili više prijatelji nego bliski. Kada smo bili tinejdžeri, malo sam ga simpatisala, ali nikome to nisam priznala — a najmanje Marini. Ipak, to joj je bio brat.
Sada se vratio u naš grad posle razvoda, pomalo izgubljen, pomalo tužan. I, čudno, samo pored njega sam se osećala živo.
Kirill me nije sažaljevao, nije ponavljao fraze kao „zaslužuješ bolje“, nije me pitao za osećanja. Jednostavno je bio tu. Išli bismo uveče u šetnje, u bioskop, ponekad bismo samo sedeli u parku i jeli sladoled kupljen u obližnjoj prodavnici. Pored njega, bol je polako nestajala. I misli o Sergeju postajale su blede i nebitne.
Zato sam, kada je razvod zvanično bio okončan, prihvatila da započnem vezu s Kirilom. Nisam očekivala da će se to desiti. Ali najviše me iznenadila Marina.
„Konačno!“, uzviknula je srećno, grleći me. „Uvek sam znala da će se to desiti. Presrećna sam!“
Zbunjeno sam promrmljala:
„Znala si?“
„Naravno, bila sam sigurna“, nasmejala se Marina. „Ko bi drugi mogao biti bolji za mog voljenog brata nego ti? Rekla sam ti — tvoj razvod je bio blagoslov. Najbolje što ti se moglo desiti!“
Pre nekoliko meseci bih zaplakala ili se naljutila na takvu izjavu. Ali sada sam shvatila da je bila u pravu. Pored Kirila sam se zaista osećala drugačije — voljeno, potrebno, željeno. Nije bio ni nalik Sergeju. Nežan, pažljiv, topao… Razmazio me, a ja to nikada ranije nisam iskusila.
Već sam odavno prestala da razmišljam o prošlosti, kada je iznenada zazvonio telefon. Na ekranu je pisalo ime mog bivšeg muža. Neočekivano. I neprijatno.
„Sergej je“, promrmljala sam gledajući telefon. „Nisam očekivala da će zvati.“
Kirill je klimnuo:
„Javi se. Čuj šta ima da kaže.“
Skupivši hrabrost, pritisnula sam „prihvati“.
„Olja?“, čuo se njegov kratak, gotovo poslovan glas. „Moramo da se vidimo. Hitno je.“
„O čemu želiš da pričamo?“, upitah sa blagom nelagodom.
„To nije nešto što se može reći telefonom“, odgovorio je suvo. „Možeš li sutra da dođeš u park kod tvoje kuće? Pored jezera. Ti izaberi vreme.“
Pomalo zbunjena, pristala sam. Rekao je da će doći i spustio slušalicu.
„Pa, je l’ ti jasno šta hoće?“, upitah Kirila.
„Ne“, odgovorio je. „Ali ako želiš, mogu da budem tamo s tobom.“
„Ne“, rekla sam odlučno. „Moram da zatvorim to poglavlje jednom zauvek. Biću sama.“
Tačno u dogovoreno vreme, stajala sam pored malog jezera u parku. Došla sam sama, kako sam i planirala. Sergej još nije bio tu i počela sam da sumnjam da će doći. Uostalom, ništa nas više nije vezivalo. Možda se predomislio? Ili možda hoće da me moli da se vratim?
U tom trenutku pojavio se u daljini — hodao je brzo, kao da se žuri. Čim je prišao, odmah je počeo:
— Drago mi je što si došla. Moramo da pričamo… o prstenu.
„Kakvom prstenu?“, pitala sam iznenađeno.
„Tvom vereničkom“, objasnio je. „Još ga imaš, zar ne? Hoću da mi ga vratiš.“
Podigla sam obrve.
„Hoćeš da ti vratim prsten? Zašto?“
Slegnuo je ramenima i namrštio se:
— Ženim se. Karina i ja treba da kupimo burme. Ja sam platio prsten, pa smatram da imam pravo da ga uzmem nazad. I onako ti više ne treba. Tako je pošteno.
Na trenutak sam se zaledila. Ispred mene je stajao čovek kojeg sam nekada volela, a sada mi traži poklon nazad — samo da bi uštedeo za svoju novu svadbu. Ta misao izazvala je u meni takav smeh da sam se savila od smeha. Suze su mi tekle niz lice — ne od tuge, već od apsurda.
Obrisala sam suze, pogledala ga i rekla:
„Znaš šta, imaš sreće što ga nisam bacila. Još ga imam.“
Izvadila sam prsten iz džepa — da, nosila sam ga, zajedno sa starim uspomenama.
„Izvoli“, rekla sam ironično. „Ako ti toliko treba — uzmi ga! Neću ti stajati na putu do sreće.“
Brzim pokretom, bacila sam prsten u vodu. Nestao je u dubinama jezera, ostavljajući samo krugove na površini.
Nisam čekala njegovu reakciju. Ni vika, ni izvinjenje — sve mi je bilo svejedno. Neka psuje, neka proklinje sudbinu. Okrenula sam se i otišla, ostavljajući ga samog — tamo gde mu je i mesto.
Kasnije, kad sam sve ispričala Kirilu, dugo smo se smejali. I njemu je bilo smešno.
„Bravo ti“, rekao je s osmehom. „Ponekad je najbolje ostaviti iza sebe i ljude, i stvari koje te podsećaju na njih.“
Još nemamo planove za venčanje. Mada osećam da Kiril već razmišlja o tome. I zašto da ne? Oboje smo prošli kroz razvod, kroz bol, i sada smo zaslužili pravu sreću. Moji roditelji, posebno mama, presrećni su zbog naše veze — već maštaju o unucima.
A ja? Ja sam zadovoljna onim što imam. Srećna sam, koliko god to zvučalo kao kliše. I ne bojim se da to kažem: našla sam čoveka koji me zaista voli.
