Sve je počelo jednim lavežom — oštrim, očajničkim, koji nije prestajao ni na trenutak. Kao da je sama zabrinutost dobila glas i probila se kroz uobičajenu buku aerodroma.
Jedna trudna žena trgnula se, oči su joj se ispunile strahom kada je ispred nje stao uspravno veliki nemački ovčar. Instinktivno je napravila korak unazad, pokrivajući stomak rukama.
„Molim vas, sklonite ga od mene!“ šapnula je, tražeći pogledom pomoć. U njenom glasu čuo se paničan ton, na licu su joj se ogledali užas i zbunjenost. Ali pas po imenu Bars nije se povlačio. Stajao je napet kao opruga, s pogledom punim posebne, gotovo ljudske zabrinutosti, kao da je osećao nešto što drugi nisu mogli da naslute.
Oficir Aleksej bacio je brz pogled ka kolegama. U njegovim očima videla se zabrinutost. Bars je bio obučen da pronalazi drogu, oružje, eksploziv. Ali sada se ponašao drugačije — potpuno drugačije. Nije to bio samo signal upozorenja. Bila je to… opomena. Očajnički, životinjski krik: „Slušajte me! Odmah!“
Jedan viši policajac, strogog izraza lica, istupio je korak napred.
„Pođite s nama, gospođo“, rekao je odlučno, ali bez preterane grubosti.
„Ali nisam ništa uradila!“ uzdahnula je žena. Glas joj je drhtao, usne su joj pobelele. Ljudi oko nje su se ukočili — neki su je gledali osuđujuće, neki radoznalo, a neki sa vidljivom zabrinutošću.
Aleksej je bio u dilemi. Da li je u pitanju lažna uzbuna? Ili, možda, upravo suprotno?
Duboko je udahnuo i doneo odluku:
— Odvedite je na dodatnu kontrolu. Odmah.
Žena je postajala sve bleđa sa svakim korakom, dok su je dvojica uniformisanih policajaca vodila u zasebnu prostoriju. I dalje je pritiskala stomak rukama, disanje joj je bilo ubrzano i plitko.
— Ne razumem… Šta se dešava? — šaptala je.
Aleksej je išao za njom. Iza njega je bio Bars. Pas nije skidao pogled s nje, kao da je štiti ili… razotkriva. Aleksej nikada ranije nije video takvo ponašanje kod njega.
U sobi je započela kontrola. Jedan od policajaca izvadio je skener. Policajka ju je upitala:
— Imate li neku medicinsku dokumentaciju?
— Trudna sam… sedmi mesec… — odgovorila je žena, ne verujući ni sama u ono što joj se dešava.
U međuvremenu, iza vrata, Bars je cvileo i grebao šapom, remeteći tišinu. Aleksej je skupio obrve. Ovo sigurno nije bilo deo standardnog ponašanja službenih pasa. Šta to oseća?
I odjednom, žena je vrisnula. Telo joj se streslo od bola, oči su joj se širom otvorile od užasa. Lice joj se izobličilo, kao da je nešto u njoj odjednom otkazalo.
„Nešto… nije u redu…“, promucala je.
Kapljice znoja slivale su joj se niz čelo, disanje joj je bilo teško, isprekidano. Aleksej nije čekao.
— Pozovite hitnu pomoć!
Žena je polako pala na stolicu, telo joj je drhtalo. U njenim očima nije bilo samo bola, već i panike. To je bio strah, ne samo za sebe… već i za ono što još nije bilo rođeno.
Iza vrata, Bars je iznenada zaćutao… i počeo da zavija. Ne kao pre — ne uznemireno, ne besno, već tužno, gotovo ljudski. Kao onda kada je pronašao povređeno dete ispod ruševina. Aleksej se još uvek sećao tog dana. I pogleda svog vernog partnera.
„Da li rađa?“ prošaptao je jedan od policajaca, ukočen na mestu.
„Ne…“ Žena je jedva disala, odmahujući glavom. „Previše je rano… Ne sme ovako da se desi…“
Lekari su uleteli u sobu.
„Držite je, vodimo je u bolnicu“, rekao je jedan od njih, saginjući se nad ženom i proveravajući joj puls. Bio je nepravilan, nestabilan, kao da srce nije znalo da li da kuca ili da stane.
Bars se iznenada uspravio, nanjušio i pojurio napred, kao da je osetio opasnost pre svih. Njegovo režanje bilo je duboko, upozoravajuće. Aleksej je osetio kako mu se sve u telu zgrčilo.
Lekar, koji je bio nagnut nad ženom, iznenada se ukočio. Položio je ruku na njen stomak i namrštio se.
„Sačekajte… Nije u pitanju prevremeni porođaj. Ovde se dešava nešto drugo.“
„Ne… razumem šta mi se dešava…“ Žena je govorila tiho, drhtavim glasom. Suze su joj tekle niz obraze. „Samo… spasite moje dete…“
I tada je sve postalo jasno. Lekar je podigao pogled ka Alekseju:
— Ima unutrašnje krvarenje. Ako je odmah ne odvedemo na operaciju, izgubićemo i nju i bebu.
Svet oko njih pretvorio se u haos. Lekari su pojurili da je prebace na nosilima u hodnik. Ljudi su se sklanjali s puta. Neki su snimali telefonima, drugi su šaptali molitve. Bars je trčao pored njih, znajući da život zavisi od brzine.
„Držite je!“ viknuo je bolničar kada je žena počela da gubi svest.
Aleksej je hodao pored, a Bars malo ispred. U tom trenutku, pas nije mahao repom — celo njegovo biće bilo je usmereno ka jednom cilju: život koji je osećao da se gasi.
Kada su se vrata ambulantnih kola zatvorila, žena je okrenula glavu. Usne su joj podrhtavale.
„Hvala…“, prošapta, gledajući direktno u Barsove oči.
Pas je tiho zarežao, kao da joj odgovara. Aleksej je stavio ruku na njegova leđa.
„Dobar dečko. Uspeli smo.“
Sirene su zavijale u noćnom vazduhu. Kola su nestala iza ugla, ali u Aleksejevom srcu ostalo je samo jedno pitanje: „Hoće li stići na vreme?“
Prošlo je mnogo, nepodnošljivih sati.
Kasnije, već u klinici, Irina — tako se zvala žena — rekla je lekarima da se osetila loše bukvalno minut pre ukrcavanja. Laka vrtoglavica, iznenadna slabost i osećaj pritiska u grudima — pripisala je to umoru. Ali Bars, kao da je znao istinu, počeo je da laje, upozoravajući sve.
Irina se svega sećala kao kroz maglu. Ali jedne stvari se jasno sećala: Barsovog pogleda, punog brige, i odlučne reakcije policajca koji joj nije dozvolio da ostane sama. Lekari su hitno operisali. Dijagnostikovana joj je delimična ruptura materice. Samo brza intervencija spasila je i nju i bebu.
Dečak koji je te noći došao na svet bio je zdrav i snažan. Nazvali su ga Aleksej, u čast policajca. Glasno je plakao, čvrsto stezao sićušnim prstićima prvi udah i već je delovao tvrdoglavo kao pas koji mu je spasao život.
Tačno mesec dana kasnije, Irina se vratila na aerodrom. Ne sa strahom, već sa zahvalnošću. U rukama je držala buket cveća, na licu joj je bio blistav osmeh, a u očima suze radosnice. Dočekali su je Aleksej i Bars.
Pas ju je odmah prepoznao, dotrčao i polizao joj ruku
, a zatim — pažljivo, gotovo svečano — dotakao jezikom bebine nožice koja je virila iz ćebenceta.
— Aleša, ovo je Bars, — šapnula je Irina svom sinu. — Tvoj anđeo čuvar.
Aleksej je ćutao. Samo je stajao pored njih. I po prvi put posle mnogo godina nije se osećao samo kao službenik. Znao je da je deo nečeg većeg.
Bars je pogledao oboje. Rep mu je lagano zamahnuo. Nije znao reči. Ali znao je ono najvažnije: danas je opet spasao jedan život. I možda zaslužio svoju omiljenu poslasticu.
