Vadim je mirno prolazio kroz groblje, pažljivo tražeći očima mesto gde je danas trebalo da se održi sahrana. Sa kopanjem groba počeo je još dan ranije, a jutros je želeo da posao dovrši.
Kad je prolazio pored starog upravnika, Vadim mu je mahnuo.
Matvej Petrovič mu je uzvratio srdačnim osmehom i potapšao psa koji je sedeo pored njega po leđima. Vadim je bio čudan čovek, pomislio je Matvej Petrovič – dolazio je na posao kad god mu se prohtelo. Ali kad bi došao, radio je savesno i odgovorno – to mu se nije moglo osporiti. Pas je očigledno delio mišljenje svog staratelja jer se prema Vadimu odnosio s poštovanjem. Bila je jesen i Botsman, osećajući dolazak zime, koristio je svaku priliku da se ugreje na suncu. Mladi grobar ga je često hranio i nikad mu to nije zamerao. Juče ga je, na primer, počastio pilećim batakom. Dobar čovek, šta da se kaže? Šteta samo što ne dolazi češće.
Pas je pogledao Vadima i otšetao po asfaltu zagrejanom jutarnjim suncem nekoliko metara od kapije.
Vadim je u međuvremenu skrenuo udesno u jednu aleju i uputio se ka grobu koji je juče započeo. Zemlja je tu bila meka i lako se kopala, naročito ako ste bili mladi i niste preterivali s alkoholom kao neki radnici na groblju. Vadim je imao fleksibilan raspored – dolazio je na posao dva puta nedeljno, ređe tri puta. Naravno, to se nije dopadalo direktoru gradskog groblja. S druge strane, uvek je korisno imati radnika koji može u pravom trenutku da uskoči i zameni nekog drugog. Niko nije razumeo kako Vadim uspeva da se održi na nogama i dolazi kad mu se prohte. Sam grobar o toj temi nije voleo da govori i puštao je druge da spletkare koliko hoće.
Vadim se približio grobu, uzeo lopatu i bacio se na posao. Posao je išao dobro, što se videlo po brzo rastućoj gomili iskopane zemlje.
Klijent koji je platio za posao odmah mu se nije dopao. Bio je to bogat mladić s trbuhom nalik napola ispumpanoj fudbalskoj lopti. Verovatno preduzetnik ili šef srednjih godina – Vadimu je to bilo svejedno. Kad ga je prvi put ugledao, jedva se suzdržao da se ne nasmeje i pokušao da zadrži ozbiljan izraz. Srećom, to mu nije bilo teško.
– Spremate se da iskopate jamu? – upitao je muškarac.
– Ne jamu, nego grob – blago ga je ispravio Vadim.
Biznismen je blago skupio nos, kao da mu je grobar rekao nešto krajnje neprijatno.
– Kakve to ima veze, jama je jama. Ali kad već hoćeš da budeš tako osetljiv, hajde da se isplačemo. Uradi to kako treba, jasno? Da se ne bih žalio posle. Zna li ti nešto ime Litvinov?
Vadim je odmahnuo glavom, iako je lagao. Ime mu je bilo poznato, ali nije imao nameru da to prizna tom bezobrazniku.
– Pa pomozi mi sa sahranom. Ne moram ti sve objašnjavati. U suštini, verovatno neću ni biti tamo – nemam ni tren mira, a ženu treba sahraniti. Razumeš, nije joj niko ostao osim mene – nastavio je biznismen.
Vadim se trudio da pokaže razumevanje, ali su ga glumačke sposobnosti izdale u najgorem mogućem trenutku. Grobar je bio istinski ogorčen i jedva se suzdržao da ne udari bogataša. Zatvorio je oči i stegao prste od bola.
Sveži udovac je na trenutak zastao, pa pružio Vadimu novčanicu od hiljadu rubalja. Delovalo je kao da želi da kaže: „Evo ti, uzmi, nemoj sebi ništa da uskraćuješ.“ Vadim ga je pogledao i rekao: „To je za tebe.“ Nije uzeo novac, čime je jasno pokazao da mu je taj čovek odbojan. Položio je novčanicu na sto, pritisnuo je kamenom da je vetar ne odnese i otišao.
Naravno, ta svota je bila beznačajna. Malo ko je znao da Vadim retko uzima novac od svojih klijenata, naročito ako se radilo o starijim osobama koje su živele od penzije.
Upravnik groblja samo je odmahnuo glavom:
– Previše si dobar, Vadiku. Razumem ja sve, godine treba poštovati, ali ne može se raditi za džabe. Ostali već gledaju na tebe s podozrenjem jer spuštaš cene.
Vadim je to znao, ali se osvete nije plašio jer je osećao da radi ispravnu stvar. I danas, kada je kopao grob za mladu ženu, nije radio zbog novca. Iako mu je klijentkinja delovala čudno, prihvatio je posao iako je plata bila smešna.
Nema veze, sledeći put će platiti više, pomislio je Vadim i odlučno zario lopatu u zemlju.
Ubrzo mu se pridružio Botsman, koji je seo na ivicu groba i saosećajno ga pogledao u oči. Vadim mu se razumevajuće osmehnuo. Radilo se o rancu koji je visio na stubu susedne ograde. U njemu je bio Vadimov ručak, pažljivo umotan u masni papir. Botsmanovom nosu to nije smetalo – pečeno pile se osećalo na kilometar. A ranac mu je bio pravo ispred njuške. Kako da ne pokaže da je tu?
– Dobro, dobro, daću ti odmah, inače ćeš se naljutiti – rekao je Vadim sa osmehom i posegnuo za rancem. Odlomio je sočan pileći batak i pružio ga Botsmanu. Pas je pažljivo uzeo poslasticu iz grobarove ruke i zahvalno mahnuo repom.
Iako to Matvej Petrovič nije odobravao, Vadim je redovno hranio životinju. Po upravnikovom mišljenju, činio je to preterano obilno.
– Vadko, prestani da budeš kao dete! Zašto daješ ceo ručak tom proždrljivcu? Sam si mršav i bled, a opet to radiš.
Vadim se nasmejao, i pošto nije želeo da naljuti dedu, klimnuo je glavom u znak saglasnosti. A kad bi imao priliku, ponovo bi nahranio Botsmana. Uvek je imao slabost za životinje, pa nije mogao da ga ignoriše kad bi ga čuo kako slini.
Kad je završio sa kopanjem, Vadim je s olakšanjem uzdahnuo. Znoj mu je tekao niz lice, srce mu je snažno kucalo, ali je završio na vreme. Do sahrane, zakazane za 13 časova, ostalo je još pola sata. To mu je davalo priliku za pauzu, ali Vadim nije stigao da se odmori. Napregnuo je sluh kod kapije groblja i jasno prepoznao zvuk motora.
„Pogrebno vozilo stiže“, pomislio je.
Njegov osećaj se potvrdio nekoliko minuta kasnije, kada je crni pogrebni automobil skrenuo iza ugla aleje. Botsman je, kao i obično, hteo da zalaje, ali ga je Vadim pomilovao po leđima i pseća dlaka se smirila.
Za volanom je sedeo natmuren muškarac u četrdesetim, lice mu je bilo ispresecano crvenim kapilarima. Pogledao je Vadima i rekao:
– Šta stojiš kao kip? Hajde, pomozi mi da izvučem kovčeg. Klijent je izabrao kovčeg koji ni nas četvorica ne bismo mogli da podignemo. Hteo je hrastov, znaš? Kakav luksuz za zagrobni život? – zastenjao je vozač pod teretom. – Jutros mu je žena umrla, a on žuri da je sahrani do podneva, kao da nema sekunde vremena. Odbio je obdukciju i još se raspravljao, govoreći da bi morao predugo da me čeka. Kako sam mogao da znam da će mrtva žena ostati u mrtvačnici svega pola sata?
Vadim je sa zanimanjem posmatrao vozača.
– Lažeš?
U muškarčevim očima video je iskreno iznenađenje i neshvatanje onoga što se dogodilo. Ljudi u takvim situacijama obično ne lažu.
– Da, bilo je čudno. I siguran si da nije urađena obdukcija? – Vadim nije mogao da odoli.
Vozač ga je pogledao sa neskrivenim iritacijom:
– Pa to ti već sat vremena pričam! Zar ne čuješ? Ne znam kako je tom bogatašu pošlo za rukom da izbegne obdukciju, ali sigurno ne bez pomoći „pravih“ ljudi i bez dobre svote para. Kažu i da niko neće doći na sahranu, jer pokojnica više nema nikog od rodbine.
Vozačeva priča izazvala je u Vadimu iskreno čuđenje. Kako je to moguće? Muž je toliko žurio da sahrani ženu da je čak preskočio sve zakonske procedure!
Vozač je spustio kovčeg na postolje pored groba, obrisao znoj sa čela i rekao:
– To je to, brate, moj posao je završen. Srećno ti bilo, i pazi se… Izgledaš bledo. Nemaš dovoljno da jedeš? U ovom poslu? Pa dobro, vidimo se kasnije. Samo nemoj da ti sve to udari u glavu.
Vadim je klimnuo glavom i pogledao za njim. Bio je vredan, kao i Vadim, i zasluživao je poštovanje. U tom trenutku prišao je Botsman, koji je sedeo po strani, i počeo da cvili kraj kovčega.
„Oseća miris smrti“, pomisli Vadim, „a opet se nikad ranije nije tako ponašao.“
Pošto niko nije želeo da prisustvuje sahrani, grobar je odlučio da otvori poklopac kovčega i barem pogleda pokojnicu – suprugu onog biznismena. Nije bilo ništa posebno nelegalno u tome. Na sahranama se kovčeg uvek otvarao, da se rodbina i prijatelji oproste. Ali ova žena nije imala nikoga, pa je Vadim odlučio da je on isprati na njen poslednji put.
– Ljudmila Jegorovna Litvinova, – pročitao je grobar s pločice pažljivo pričvršćene za krst koji je doneo radnik pogrebne službe.
To ime mu je zazvučalo poznato, ali nije mogao tačno da se seti odakle. Vadim je pažljivo otvorio poklopac kovčega, pogledao lice pokojnice i ostao zapanjen – njena koža bila je ružičasta i činilo se da zrači iznutra. Njene pune, čvrsto spojene usne još su imale nežan rumen, što je Vadima uzdrmalo.
„Bože, izgleda kao da je živa“, proleti mu kroz glavu.
S mukom odvoji pogled s njenog lica i pogleda ruke – i odmah primeti nešto što mu ranije nije zapalo za oko. Pored desne ruke pokojnice ležao je moderan pametni telefon. Vadim se pitao da li ga je neko tu ostavio namerno ili je jednostavno zaboravljen.
Navikao je da bogataši sahranjuju svoje bližnje sa raznim nakitom. Obično su to bili zlatni lanci i prstenje, ali ovaj put – telefon. Vadim se inače nije obazirao. Luksuz im je bio u krvi.
Ali sada ga je neka nevidljiva sila naterala da podigne taj nesrećni telefon. Na dodir je bio hladan. Vadim se stresao kada je rukom slučajno dotakao toplu ruku mrtve žene.
Kad je podigao telefon, shvatio je da je u pitanju prilično skup model. Hteo je da ga vrati nazad, ali tada se ekran upalio i začulo se zvono. Na ekranu se pojavilo lice male devojčice.
„Video-poziv? Ko to zove mrtvu ženu?“ – pomisli Vadim. Posle nekoliko sekundi oklevanja, prihvati poziv, a tada ga preseneti zvonki dečiji glas:
– Mama, mama, gde si? Probudio sam se i nema te. Ujak Igor ništa ne govori i mene je strah. Hoćeš li večeras da me vodiš na ples, je l’ da?
Vadim pocrvene do ušiju. Nije znao šta da kaže, samo je zbunjeno pročistio grlo. Tada je devojčica primetila da to nije njena majka već nepoznat čovek koji je gleda s ekrana.
– Ko ste vi? Gde je moja mama? Zašto ćutite? – prestravljeno je upitala.
Vadima je u tom trenutku preplavio strah i stid. Devojčica verovatno nije znala da joj je majka mrtva. A on, grobar, nije imao pravo da joj to kaže. Preplavio ga je osećaj krivice. Isključio je telefon.
Hteo je da ga ponovo uključi, ali kad je pogledao pokojnicu, usne su mu zadrhtale, a oči se raširile od iznenađenja. Njeni kapci su se blago zatresli, a na čelu joj se pojavila jedva vidljiva bora. Ali ono što se potom dogodilo prevazišlo je i najluđa Vadimova predviđanja. Pokojnica je iznenada otvorila usta i jasno izgovorila:
– Gde si, ćerko moja? Čujem te, nemoj da plačeš, molim te!
Suze su zasijale u uglovima Vadimovih očiju. Tek tada je shvatio da je učinjena kobna greška – da su zamalo sahranili živu ženu. Kao da želi da potvrdi njegovo otkriće, Botsman se podigao na zadnje noge i počeo da liže Ljudmili lice. Grobar je odmahnuo glavom, a kada se pribrao, potrčao je ka kapiji da pozove hitnu pomoć.
Ne treba ni reći da je Matvej Petrovič bio šokiran što je „mrtva žena“ oživela – nešto takvo još nikada nije video. Srećom, hitna pomoć je stigla za pet minuta – na vreme da pomogne Ljudmili, koja je bila toliko slaba da nije mogla ni glavu da podigne.
Kasnije se ispostavilo da je uzrok – trovanje. Krivac je bio Ljudmilin verenik. Pre pet godina njen otac je poginuo u saobraćajnoj nesreći zajedno sa zetom, i Ljudmila je ostala sama s ćerkom. Prošla je kroz mnogo toga da bi se oporavila.
Sada je zli verenik pogrešno izračunao dozu otrova, pa je Ljudmila preživela. Igor je morao da plati veliku svotu kako bi izbegao obdukciju – jer bi ona otkrila prisustvo otrova, a to mu nikako nije išlo u prilog.
Zahvaljujući pozivu svoje ćerke Nastje, Ljudmila je uspela da se probudi. Glas najdražeg bića probudio je u njoj snagu da se vrati.
Podli verenik je još istog dana uhapšen. Glavni motiv zločina bio je – novac, koji je pohlepni gad želeo da zadrži za sebe.
