Maša je dovršila ostatke kafe i bacila jednokratnu čašu u kantu za smeće. Uzevši torbicu, energičnim korakom krenula je prema pešačkom prelazu. „Kakvo divno jutro!“ — pomislila je, osećajući talas radosti već od prvih minuta buđenja. I nije bila u pravu — dan je počeo izuzetno dobro: probudila se ranije nego obično, stigla da odradi posao, odgovori na važnu korespondenciju. Jutro je brzo prošlo u produktivnosti, a sada je imala slobodnog vremena da poseti frizerski salon. Možda će posle toga sresti prijateljicu Ženu — uvek imaju o čemu da pričaju. A večeras će verovatno gledati omiljeni serijal. Prosto sjajno!
Na raskrsnici, Maša je nestrpljivo kucala potpeticom o asfalt, posmatrajući prolaznike sa blagim osmehom. Ispred nje stajao je mladi par, nežno se držeći za ruke. Ova scena izazvala je kod Maše pomešane osećaje — i divljenje, i blagu tugu. Već više od godine dana nije bila u vezi. Bio je jedan mladić, Saša, s kojim je razgovarala svaki dan oko mesec dana, ali je on iznenada nestao iz njenog života bez objašnjenja. Tada je jako patila, jer je već mislila da ga voli — kao što se činilo da i on nju voli. Nakon toga, Maša je kao da se zatvorila za nova poznanstva. Možda joj nije naišao pravi čovek, a možda je još uvek tugovala za Sašom — sama nije mogla da shvati.
Kada je na semaforu upalilo zeleno, gomila je krenula. Prešavši ulicu, Maša je razmišljala: gde da ide prvo — na poštu ili u frizerski salon? Odlučila je da počne od frizerske salona — možda će pronaći slobodno mesto i odmah se srediti. Tako je i bilo — frizerka je predložila da dođe za pola sata, pa je Maša odlučila da skrati vreme u obližnjem parku.
Sedeći na klupi i posmatrajući ljude, Maša je primetila starijeg muškarca u blizini. Nervozno je gledao oko sebe, držeći u jednoj ruci plastičnu kesu sa namirnicama (videli su se hleb i kobasica), a drugom se držao za naslon klupe. Imao je oko osamdeset godina, možda i više. Posebnu pažnju privukao je buket cveća koji je povremeno proveravao rukom. Ovaj detalj se Maši učinio neobičnim — retko je viđala ljude tog uzrasta sa cvećem. Bilo je očigledno da ovaj buket ima poseban značaj za njega.
Iznenada je starac duboko udahnuo i pokušao da napravi nekoliko koraka, ali je odmah posrnuo i jedva pao, uhvativši se u poslednjem trenutku za klupu. Maša je odmah skočila i prišla mu: „Dobar dan! Loše se osećate? Mogu li da pomognem?“
Stariji muškarac je podigao pogled prema njoj, oči su mu bile pune suza. Mašu je obuzeo osećaj duboke žalosti — iste oči su bile i kod njene pokojne bake, pune straha, tuge i bespomoćnosti. Shvatila je da mora da pomogne.
Starac je stidljivo nasmešio, a njegovo izbrazdano lice je oživeo. Njegov glas je bio iznenađujuće dubok i prijatan: „Ah, devojko, izgleda da sam pogrešno procenio svoje snage. Mislio sam da ću uspeti, ali već dugo nisam izlazio napolje… Sad više ni noge ne mogu da izdrže. Ne znam šta da radim dalje…“
Maša mu je ohrabrujuće uzvratila osmehom: „Hajde da sednemo, da odmorite malo, da prikupite snagu. Dozvolite, ja ću vam pomoći,“ — ponudila je, pružajući mu ruku.
Starac se zahvalno uhvatio za nju drhtavom rukom. Kada je udobno seo na klupu, Maša je sela pored njega. Muškarac je sa olakšanjem uzdahnuo i izvadio maramicu da obriše znoj sa lica.
„Veoma sam vam zahvalan, mila devojko. Vi ste tako ljubazni… U naše vreme to je velika retkost. Nekada su ljudi uvek pomagali jedni drugima, a sada je svuda samo ravnodušnost. Ne znam koliko mi je još života preostalo, ali ovim ravnodušnim ljudima se nikad neću navići…“
„Vi ste me prijatno iznenadili — podsećate me na mog unuka. On je isto tako pažljiv kao vi,“ — rekao je starac.
Maša se nesvesno nasmešila, slušajući njegovu priču. U njenoj mašti odmah je nastao slika unuka — verovatno neki „ćakani“ momak u naočarima i skraćenim pantalonama. Modernog momka s tetovažama i pirsinzima bilo bi teško zamisliti pored ovakvog dede.
„Savremena mladost je potpuno drugačija od našeg vremena, kad smo prošli kroz mnoge nedaće: glad, teškoće, teške trenutke,“ — nastavio je Anatolij Ivanovič.
Iako je Maši bilo samo dvadeset četiri, ona se razlikovala od svojih vršnjaka. Poštovala je starije, uvek bila spremna da pomogne, razmišljala o budućnosti, pratila norme pristojnosti i oblačila se skromno. Da, njenu skromnost i stidljivost danas retko cene.
„Kako se zovete, mila?“ — pitao je starac. „Marija.“ „Prelepo ime! A mene zovu — Anatolij Ivanovič.“
Maša je malo osramoćena. „Mogu li da pitam… kome su namenjeni ovi cvetovi?“
Starac je nežno pogledao buket. „Oni su za moju ženu. Ona obožava cveće, i uvek sam se trudio da je usrećim makar jednim cvetom. Danas je poseban dan — godišnjica naše svadbe. Zato sam odlučio da idem u kupovinu. Samo što me zdravlje izdao…“
Ovaj dan bio je najvažniji u njegovom životu — dan kada je spojio sudbinu s voljenom ženom. Ko zna koliko još puta će moći da joj pokloni cveće na ovaj praznik?
Maša je odlučila da pomogne starcu — jednostavno nije mogla da postupi drugačije. Odlučno je ustala: „Dopusti da te ispratim kući. Nemam nikakvih hitnih obaveza. Biće mi drago da ti pravim društvo. Kako bi svi mogli da zavide što imam ovakvog divnog pratioca!“
Anatolij Ivanovič je iznenađeno gledao devojku. Poslednja rečenica izazvala je kod njega smeh, koji je prešao u lagani kašalj. „Ne mogu da odbijem tako ljubaznu ponudu, mlada dama. Tvoja pomoć mi je zaista potrebna, i sa velikim zadovoljstvom ću biti tvoj pratilac na ovoj nezahvalnoj šetnji.“
Maša je podržala starca pod ruku. Uprkos njegovim protestima, uzela je torbu sa namirnicama. U rukama Anatolija Ivanoviča ostao je samo buket, a oni su polako krenuli putem, prateći uputstva starog muškarca. Tačan adresu nije mogao da navede, ali je obećao da je kuća blizu.
Polako, za pola sata, stigli su do cilja. Ispred njih se uzdizala nova devetospratnica, koja je nedavno izgrađena. Maša je bila iznenađena — očekivala je da će videti staru zgradu, u kojoj Anatolij Ivanovič živi sa svojom suprugom, verovatno već zabrinutom zbog njegovog dugog odsustva.
Verovatno penzioner ne živi u modernoj zgradi, ali je on sigurno uneo kod za ulazna vrata…
