Инга je gledala test, na kojem su se jasno isticavale dve pruge, i njenu su preplavile osećanja radosti. Beba! Imaće dete sa Aleksejem! Toliko su godina maštali o tome, i evo, konačno, njihov san se ostvario. Sada je život obećavao da će postati potpuno drugačiji — pravi porodični život.
Prvo što je uradila bilo je da podeli ovu vest sa mužem. Aleksej je upao u stan, podigao Ingu u naručje i počeo da je vrti u plesu, dok nije počela da moli:
— Spusti me na zemlju, sad to više ne možeš!
Aleksej je pažljivo spustio ženu, obgrlio je oko ramena i ozbiljno rekao:
— Biću tu. Podržaću te. Paziću o tebi. Biće sve u redu, obećavam.
I Inga je verovala. Prvih meseci trudnoće prošli su mirno i spokojno. Nastavila je da radi kao knjigovođa, ali je već tražila zamenu. Aleksej je sve više ostajao na gradilištu, gde je bio rukovodilac, želeći da završi objekat pre nego što beba stigne. Svakim večerima, zajedno su birali imena, razmišljali o budućoj dečijoj sobi, sanjarili o tome kako će odgajati bebu.
Inga je divila svom zaobljenom stomaku, nežno ga mazila i razgovarala sa budućom bebom dok je bila sama kod kuće. To vreme joj je delovalo kao nešto posebno: ispunjeno iščekivanjem čuda. Odluka o porodiljskom odmoru bila je doneta unapred, kako bi se pripremila za porod i napunila baterije.
Ali ubrzo je u njihovom životu pojavila Raiza Petrova.
Tašta je iznenada došla, sa dva ogromna kofera i čvrstom namerom da ostane.
— Došla sam da pomognem, — izjavila je, grleći zbunjenu nevestu. — Kako ćete se snaći bez mene? Aleksej je stalno na poslu, a ti, jadna, sama. Ostaću kod vas, pomoći ću.
Inga je pogledala muža s pitanjem u očima, ali Aleksej je samo slegao ramenima:
— Mama želi da bude bliže budućem unuku. Ostaće samo nedelju-dve. Tako je, mama?
Raiza Petrova je tajanstveno osmehnula, ne dajući konkretan odgovor. Inga je uzdahnula. Dobro, može se izdržati privremeno. Uostalom, to je majka Alekseja, žena sa iskustvom. Možda će njena pomoć biti korisna.
Tašta se brzo snašla u stanu mladih. Već drugog dana, Inga je primetila da su se lonci premestili sa donje police na gornju — tamo gde je bilo teško doći.
— Raiza Petrova, zašto ste premestili posuđe? — pažljivo je upitala Inga.
— Tako je lakše, — odgovorila je tašta. — I, inače, kako to razgovaraš sa gostima? Možeš me jednostavno zvati “mamom”.
Ingi nije bilo lako da nazove svastiku majkom. A i sama Raiza Petrova očigledno nije smatrala sebe gostom. Pre će biti da se ponašala kao druga domaćica.
S danima je prisustvo svastike postajalo sve primetnije. Postavila je čvrst dnevni raspored: ustajanje u šest ujutro, pa generalno čišćenje, pranje veša, spremanje ručka do podneva. Kada je Inga pokušavala objasniti da se snađe sama, svastika je samo frknula:
— Neuračunljivo si, Inga. U tvom stanju trebalo bi da se brže krećeš. Beba stiže, a ti jedva hodaš.
Inga je pokušavala da ignoriše uvrede, ali sa svakim danom to je postajalo sve teže. Umesto pomoći, domaćinstvo je postalo još teže. Sada je trebalo da kuva više, čisti češće, pere temeljitije — sve pod budnim okom svastike.
Aleksej je gotovo uvek bio na gradilištu — projekat se odugovlačio i zahtevao stalne napore. Kada se vraćao, Inga je pokušavala suptilno da mu nagovesti da joj prisustvo njegove majke pomalo preti, ali Aleksej je samo odmahnuo:
— Razumi, mama je takođe u stresu. Brine se, želi da pomogne. Ispati još malo. Nije to na duže staze.
Ali “na duže staze” se odužilo na nedelje. Svastika nije samo ostala, već je, činilo se, potpuno zauzela njihov stan. Počela je da menja slike, zamenjuje zavese, premešta nameštaj. Kada je Inga pokušala da se protivi, Raiza Petrova je uvek odgovarala:
— Živela sam, znam šta je ispravno.
Do petog meseca trudnoće, Inga je osećala da je postala gost u svom domu. Svastika je preuzela kontrolu, pretvarajući je u podređenu. Svako jutro je počinjalo dugačkim spiskom zadataka koji su morali biti obavljeni “ispravno” — tj. onako kako je Raiza Petrova smatrala.
— Operi ove zavese, ali sa domaćim sapunom, — zapovedila je svastika. — A zatim operi pod, ali ne mopom, već krpom, na kolenima. I prozore treba obrisati.
— Teško mi je na kolenima, — tiho je odgovorila Inga. — Bolovi u leđima.
— A kod mene, šta misliš, nije bolelo? — uzvratila je Raiza Petrova. — Kopala sam baštu s stomakom! Današnja omladino samo se žali.
Do sedmog meseca trudnoće, Inga je otišla na porodiljski odmor. Moglo bi se pomisliti da će sada konačno moći da se odmori i napuni energiju za porod. Ali, ništa od toga. Raiza Petrova je ovo shvatila kao signal da je Inga sada “doma” ceo dan i da treba da se bavi kućnim poslovima dvostruko više.
— Šta je ovo, ležanje? — Raiza Petrova je bez obzira na sve otvorila zastore u spavaćoj sobi dok je Inga pokušavala da se naspava. — Više ne ideš na posao, pa se pozabavi kućom!
Inga je pokušavala da objasni da je trudnoća takođe napor, da treba da pazi na sebe zbog bebe. Ali Raiza Petrova je samo odmahnula:
— Trudnoća nije bolest! U naše vreme smo rađali bez svih tih nežnosti!
Aleksej je, kao obično, nestajao na gradilištu i retko se vraćao kući. U nekoliko večeri kod kuće, voleo je da se ne meša u sukobe. Kada mu je Inga pričala, on je samo uzdahnuo:
— Mama se samo brine. Razumi je. Još malo, trpi. Uskoro ćeš roditi — sama će otići.
Ali Inga je u dubini duše već znala: Raiza Petrova se nikuda ne sprema. Naprotiv, sve više je govorila o tome kako će pomagati sa bebom i kako će učiti Ingu kako da “ispravno” brine o detetu.
Na tridesetoj nedelji trudnoće desio se prvi ozbiljan incident. Inga, iscrpljena nesanicom zbog aktivnog pomeranja bebe, konačno je zaspala pred zoru. Kroz san je osetila kako je neko trza za rame, a potom je čula oštar krik iznad uva:
— Šta još čekaš?! Već je pet ujutro! — vrištala je svastika na trudnu Ingu. — Veš treba da se namoči za pranje!
Inga je skočila iz kreveta, srce joj je brže kucalo. Zbog naglog pokreta zavrtelo joj se u glavi, a mučnina joj je zasmetala.
— Raiza Petrova, ne smem da ustajem ovako naglo, — izustila je Inga. — I lekar je rekao da treba da se naspavam.
— Kakav lekar? — zgroženo je frknula svastika. — Muškarci u belim mantilima ništa ne razumeju u ženskom organizmu! Ja sam troje rodila bez ijednog lekara! Ustaj, nemaš vremena za ležanje!
Ceо dan Ingi je bolela glava, a do večeri joj se povisio pritisak. Kada je Aleksej došao kući, Inga je ležala u krevetu s hladnim oblogama na čelu.
— Šta ti je? — upitao je muž, ulazeći u spavaću sobu.
— Loše mi je, — tiho je odgovorila Inga. — Glava mi je raspukla.
— Popij tabletu, — indiferentno je rekao Aleksej i otišao u kuhinju gde je večera već bila pripremljena.
Bila je to samo jedna od scena.
