Veronika je zatvorila vrata kupatila i pritisnula se leđima uz njih. Squeezeći oči, duboko je udahnula. Pet minuta. Samo pet minuta tišine pre nego što usledi neizbežna pomutnja.
— Mama, tata je došao! — prodoran glas Timofeja, prepun uzbuđenja, probio je barijeru.
Veronika je prešla dlanovima po licu, pogledala svoje odraze u ogledalu. Ništa posebno — obična žena od trideset i dve godine, kestenjasta kosa zavezana u neurednu punđu, lice bez šminke. Upravo ovako joj je najviše smetalo.
— Sad, ljubavi!
Kada je ušla u dnevnu sobu, Boris je već sedeo na novom kauču, podvukavši nogu na nogu, kao da je to njegovo zakonito mesto, a ona je bila slučajan posetilac. Timofej je trčkarao oko njega, pokazujući mu novu igračku.
— Zdravo, — hladno je rekla Veronika.
Boris je prebacio pogled sa njene glave na pete, procenjujući je.
— Šik, dobro si se smestila! — rekao je sa otvorenom podsmehom, prelazeći rukom po presvlaci kauča. — Nema loše, lepo se snalaziš. A na alimentacije i dalje kukaš.
Veronika je stegnula zube. Samo ne sada. Samo ne pred sinom.
— Tim, spakuj stvari, — rekla je, trudeći se da zadrži miran ton. — Ne zaboravi knjigu za čitanje.
Dečak je klimnuo glavom i otišao u svoju sobu. Boris ga je posmatrao, a onda se ponovo vratio svojoj omiljenoj temi.
— Žališ se da ti novca nedostaje, a kupuješ nameštaj. Zanimljivo, ko te sponzoriše? — podigao je obrvu.
— To nije tvoja briga, — oštro je odgovorila Veronika. — Pet hiljada mesečno nije alimentacija, to je poniženje. I to vrlo dobro razumeš.
— Više nećeš dobiti. Sama si želela razvod — sama se snalazi, — odmahnuo je ramenima. — Upzorio sam te.
Veronika je okrenula glavu, da ne vidi drhtanje njenih ruku. Tri godine su prošle od trenutka…
“On je jednostavno nepodnošljiv,” Anna je iritirano mešala kašikom u kafi. “Kako si ti uopšte živela s njim?”
Sedile su u prijatnom kafiću blizu Veronikinog stana. Timofej je bio s ocem, pa je ona mogla da priušti nekoliko sati slobode.
“Nije uvek bio ovakav,” Veronika je zamišljeno gledala kroz prozor. “U početku je sve bilo drugačije. Kasnije… sve se postepeno menjalo. Dan za danom. I nisam primetila kako sam zapadala u ovu močvaru.”
“Ali si našla snage da odeš,” Anna je stavila ruku na Veronikino rame. “Mnogi to ne mogu.”
“Zbog Timofeja,” kucnula je Veronika. “Nisam želela da raste u porodici u kojoj otac misli da može da upravlja majkom. Gde su vika i kontrola bile norma.”
“A sada ti se osvećuje sa tim bednim uplatama,” Anna je klimnula glavom. “Ali možeš da podneseš zahtev za povećanje alimentacije? Po zakonu mora da plati više.”
Veronika je otpila gutljaj kafe.
“Mogu. Ali on radi na crno, na papiru zarađuje sitniš. Tužiti ga možeš mesecima, a rezultat će biti isti. Pored toga, preteo je da će tražiti ravnopravan vremenski period s Timofejem.”
“On je šef za ucene,” Anna je oštro rekla.
“On je otac mog deteta,” tiho je odgovorila Veronika. “Kako god bilo. A Timofej ga obožava.”
Anna je pažljivo gledala svoju prijateljicu.
“Ver, reci iskreno — da li se plašiš njega?”
Veronika je želela da se protivi, ali reči su joj ostale zarobljene u grlu. Plaši li se? Ne fizički — Boris nikada nije podigao ruku na nju. Ali to kako je znao da se provuče pod kožu, izbaci joj tlo pod nogama sa jednim pogledom, jednim jedinom rečju…
“Možda, da,” konačno je priznala. “Plašim se da nikada neće otpustiti prošlost. Da ova bitka nikada neće prestati.”
“Prestala će kad prestaneš da se plašiš,” Anna je stisnula njenu ruku. “Prošla sam kroz to, sećaš se? I sa Igorom je bilo isto. Dok sam drhtala od svakog njegovog pogleda, on je osećao svoju moć. Onda sam jednostavno… prestala da reagujem.”
“Lako je reći.”
“Nije lako. Ali je moguće,” Anna se nasmešila. “I znaš odakle da počneš? Od onog kauča koji ga je toliko zaboleo.”
“O čemu govoriš?” nije shvatila Veronika.
“Počni da živiš za sebe,” pojasnila je Anna. “Ne da mu nešto dokažeš, već sebi. Kupi lampu o kojoj si maštala. Napravi novu frizuru. Prijavi se na kurs. Slobodna si, razumeš? A on nije. On je ostao u prošlosti, a ti nisi.”
Veronika je razmislila. U nečemu je bila u pravu. Ovih poslednjih tri godine živela je pod stalnim pritiskom, štedela na svemu, samo da Boris ne bi mogao da je kritikuje.
“Tri godine,” prošaputala je. “Tri godine sam se osvrćala na njega.”
“Vreme je da prestaneš,” odlučno je rekla Anna.
Zvono na vrata zazvonilo je tačno u sedam. Veronika je otvorila, i Timofej je odmah dotrčao do nje, grleći je za noge.
“Mama! Vozili smo se na atrakcijama! I tata mi je kupio ogromnu mašinu!”
“Super!” pomazila ga je po kosi. “Pođi, pokaži mi.”
Dečak je odjurio u sobu, a Boris je ostao na vratima, naslonjen na okvir. Njegov pogled odmah je skrenuo prema novoj lampi u dnevnoj sobi.
“Novac ti nije problem?” upitao je ironično.
Veronika je odjednom osetila kako nešto u njoj prelazi. Umor od večite odbrane, od besnih uboda, preplavio je njeno biće. Koliko još?
“Znaš,” pogledala ga je pravo u oči. “U pravu si. Živim sjajno. I živela ću još bolje. Zato što to zaslužujem.”
Boris očigledno nije očekivao ovakav odgovor. Zaledio se, kao da nije shvatio šta se dešava.
“Ti…”
“Hvala što si doveo Timofeja na vreme,” prekinula ga je, zadržavajući mirnoću. “Vidimo se za dve nedelje.”
I zatvorila vrata pred njegovim šokiranim licem.
Timofej je uleteo u sobu, mašući ogromnom crvenom vatrogasnom mašinom.
“Mama, gledaj! Ima stvarnu sirenu i izvlakaču!”
Veronika se nasmešila, sagnuvši se pored sina.
“Fenomenalna mašina! Tata ti je izabrao divan poklon.”
Dečakovo lice sijalo je od sreće, i nešto u Veronikinom srcu stisnulo se bolno. Koliko god njihovi odnosi sa Borisom bili komplikovani, zbog ovih trenutaka vredelo je sve podneti. Zbog te čiste, neizmene detinje radosti.
“Tata je rekao da slabo radiš, zato imamo malo novca,” iznenada je rekao Timofej, pritisnuvši dugme, i oglušujuća sirena ispunila je sobu. “I da bismo živeli zajedno, imali bismo veliku kuću i puno igračaka.”
Veronika je zanemela. Prsti su joj se ukočili.
“Šta… tačno je rekao?”
Timofej je slegnuo ramenima, zadubljen u novu igračku.
“Rekao je da da nisi bila tako tvrdoglava, mi bismo živeli zajedno. I da bismo nabavili psa,” podigao je velike oči prema majci. “Mama, možemo li da nabavimo psa?”
Veronika je duboko udahnula, pokušavajući da savlada iznenadnu talasnu besa.
“Tim, ljubavi, idi operi ruke i presvuci se. Ja ću da podgrejem večeru,” rekla je što mirnije.
Kada je sin nestao u kupatilu, Veronika je zgrabila telefon i brzo poslala poruku Borisu: “Moramo da pričamo. Ovo je ozbiljno.”
Odgovor je stigao gotovo odmah: “Nema o čemu.”
Stisnula je telefončvrsto u rukama, ali ovaj put, srce joj je bilo sigurno. Nema više popuštanja.
