— Ovo nisu moja deca, — vrištao je muž, šokiran do srži, — Lada, oni su… tamnoputi! Od koga si ih rodila? Ko je tvoj ljubavnik?! Ne vraćaj se više u moj dom, čak ni ne pokušavaj da pređeš prag! I ne nadaj se nikakvoj materijalnoj pomoći — neće je biti!
Ladi je ceo život bio pun nesreća. Odrasla je u sirotištu, gde skoro da nije imala prijatelja, a oni ljudi koji su dolazili da izaberu dete za usvajanje, nikada nisu obraćali pažnju na tu skromnu devojčicu, bez obzira na to koliko je bila vredna. Jedina bliska osoba za Ladu bila je sestra Vera Pavlovna, koja je svim silama pokušavala da pronađe usvojitelje za Ladu. Ali svi pokušaji su bili uzaludni: iz nekog razloga, niko nije želeo da uzme tihu i stidljivu devojčicu. Na kraju, izgubivši svaku nadu u pronalaženje porodice, Lada je čekala da postane punoletna.
Pred samo završavanje škole, Vera Pavlovna je odlučila da Ladi ispriča priču o tome kako je došla u sirotište. Nekada, dok je bila sasvim mala, Lada je često pitala sestru o svojim roditeljima, ali je ona svaki put izbegavala odgovor. I sada, kada je trenutak priznanja došao, Vera Pavlovna je pozvala Ladu da se prošeću po cvetnom dvorištu i pažljivo započela razgovor.
— Imala si otprilike godinu dana kada su te dovezli ovde, — tiho je rekla Vera Pavlovna, gledajući u zgradu sirotišta, — Sećam se tog dana kao da je bilo juče. Bilo je proleće, sneg je tek nestao, postalo je toplo. Čistili smo dvorište, skupljali lišće, i odjednom je stigao policijski auto. Rekli su nam da su te uzeli od Roma — njihov tabor je bio pored reke, i oni su javili da su te našli na obali. Da li je to istina ili nije — ne zna se, ali tebe iz nekog razloga niko nije tražio. I ostala si ovde.
Zastala je i pogledala Ladu, koja je stajala, širom otvorenih očiju.
— I to je sve? — pitala je Lada. — Ništa ne znate o mojim roditeljima?
Vera Pavlovna je duboko uzdahnula i spustila glavu.
— Ništa, — složila se ona, — ni o roditeljima, ni o drugim rođacima. Kao da si pala s neba.
Lada je razmislila, stajala nekoliko trenutaka, a zatim polako prišla ljuljaškama i spustila se na njih. Sedela je tamo sat ili dva, dok nije pao mrak, razmišljajući o tome šta se desilo pre mnogo godina. Kako je došla do obale reke?
Nakon što je napustila sirotište, Lada je upisala medicinsku školu. Dobila je mali stan u novogradnji i zaposlila se kao sanitarna sestra u regionalnoj bolnici, kako bi uskladila školu i posao. Upravo tu je sudbina spojila sa Antonijom, lekarom opšte prakse, koji je odmah privukao njenu pažnju. Anton je bio sedam godina stariji od nje, uvek ljubazan, sa blagim crtama lica i pomalo umornim pogledom.
Na poslu su Antonu stalno prilazile žene: nekoliko mladih medicinskih sestara pokušavalo je da privuče njegovu pažnju. Šuškalo se da je pre nego što je upoznao Ladu, imao vezu sa endokrinologom Kristinom, pravom lepoticom bolnice. Međutim, uprkos svim očekivanjima, Anton je izabrao Ladu. Kada je bolnica saznala za njihov odnos, tračevi su ponovo počeli da kruže.
— Šta je on našao u njoj? — pitala je Lera, jedna od najupornijih obožavateljki Antona, — Ne možeš da je pogledaš bez suza! Mršava je kao grančica, a oblači se kao da je samo uzela šta je bilo pri ruci. Ko je skine, počne da plače!
— Pa ona je iz sirotišta, — zadirkivala je Nastja, njena bivša konkurentkinja, — svi su oni čudni, pomalo ludi.
Lada je čula ove reči, ali je pravila kao da ne razume o kome se govori.
— Devojke, vratite se na posao, — prekinuo ih je Anton pojavivši se, prišavši Ladi, — a imam i za tebe važnu vest.
Sačekavši da sestre odu, nastavio je:
— Večeras večeramo kod mojih roditelja. Biće to nešto poput upoznavanja. Razumeš?
Lada je bila zatečena: već?! Ako Anton želi da je upozna sa roditeljima, to znači da njihovi odnosi ozbiljno idu ka braku.
Te večeri, Anton je odveo Ladu, obučenu u svečanu haljinu, kod svojih roditelja. Oni su odmah počeli da je zasipaju pitanjima koja su je stavljala u neprijatnu situaciju. Otac Antona, Viktor Aleksejevič, profesor anatomije, delovao je kao da prati svaki njen pokret, što joj je izazvalo nelagodnost.
— Znači, odrasli ste u sirotištu, — rekao je, brišući naočare, i ne skrećući pogled sa Lade, — to nije dobro. Vrlo loše. Nedostatak roditelja vrlo negativno utiče na razvoj ličnosti.
Majka Antona, Ida Vitaljevna, bivši kardiolog, podržala je muža, uprkos prekoravajućem pogledu sina.
— Da, to zaista nije dobro, — dodala je, — a zašto, ako nije tajna, vas niko nije usvojio?
Lada je skoro popila limunadu i jedva je zadržala u ruci.
— Ne znam, — promrmljala je, pokušavajući da suzdrži suze, — to nije zavisilo od mene.
Viktor Aleksejevič, očigledno umoran od te teme, promenio je razgovor, postavljajući svom sinu neka medicinska pitanja. A Ida Vitaljevna je počela da ispituje Ladu o njenim interesovanjima. Devojka je osećala kako napetost raste, a prostrani stan je kao da se sužavao oko nje, spreman da je zgnječi, kao malog pauka.
— Izvinite, moram da idem, — nije izdržala Lada, — radim na kursu…
Brzo je ustala, a Anton je krenuo za njom. Pratio je do ulaza i ponudio da je poveze, ali Lada je odbila.
— Doći ću taksijem, — promrmljala je, duboko udahnuvši hladan vazduh, — vidimo se sutra.
Anton ju je uhvatio za ruku i privukao ka sebi.
— Ne obraćaj pažnju na moje starce, — rekao je, pokušavajući da je umiri, — i oni me ponekad dovode do ludila. Imaju teške karaktere.
Lada je pažljivo izvukla ruku iz njegovog zagrljaja, poželela mu laku noć i krenula ka stajalištu. Želela je samo jedno — da bude što dalje od tog doma. Roditelji Antona su joj izazvali toliku odbojnost da nije želela ponovo da ih vidi ni pod kojim okolnostima.
Na sreću, Anton je više nije pozivao kod svojih roditelja. Ubrzo joj je zaprosio i preselio je kod sebe. Venčanje je bilo mesec dana nakon prosidbe, kada je Lada bila u drugom mesecu trudnoće. Za stolom, tokom slavlja, osećala je nezadovoljne poglede roditelja Antona i kolega, a hladnoća je bila kao od zimskog vetra. Jedini izvor topline na tom slavlju bila je Vera Pavlovna, koja je bila srećna zbog Lade i izgovarala jedan to
Majka Ladi, kako se ispostavilo, bila je devojka neodlučna i promenjiva, poput jesenjeg dana. U školi je učila prosečno, a potom je upisala fakultet za arhitekturu. Tokom studija upoznala je jednog momka. Zvao se Vensan, bio je crnac i došao je iz Francuske na studije. Sveta mu je pomagala da uči ruski jezik i vremenom se zaljubila u njega. I Vensan je uzvratio ljubav, i planirali su da se presele u Francusku.
Lidija Fedorovna i njen pokojni muž Pavel iz sve snage su pokušavali da odvrate ćerku od braka sa strancem. Ali Svetlana je uporno odmahnula glavom i insistirala da, nakon završetka studija, ode za svojim voljenim. Vreme je prolazilo, a roditelji Svetlane su, gledajući kako njeni osećaji prema Vensanu postaju sve jači, odlučili da se umešaju. Jednog dana, Pavel je presreo Vensana ispred univerziteta, odveo ga sa strane i brutalno ga izbio, strogo zabranivši mu da se viđa sa njegovom ćerkom, preteći još gorim posledicama.
Međutim, Vensan nije bio od stida. Nije se opirao otcu svoje voljene, samo je blago nasmešio kroz bol.
— Vaša ćerka nosi pod srcem mog dete, — rekao je sa primetnim akcentom, — jednog dana će ovo dete saznati za mene.
Pavel je, čuvši to, potpuno poludeo i hitno zahtevao od Svetlane da prekine trudnoću. Ali Svetlana je odlučno odbila. Na kraju, otac ju je izbacio iz kuće. Svetlana je otišla, i više je nisu videli, sve dok jednog dana njeno telo nije bilo pronađeno u reci, a zvanična verzija je bila da je izvršila samoubistvo. Što se tiče Vensana, njegova sudbina je ostala misterija. Jedino što su roditelji Svetlane znali o njemu bilo je u njenoj beležnici: adresa, fotografija i reč „volim“, koju je ona napisala.
— Znala sam da je Svetlana rodila devojčicu, — rekla je Lidija Fedorovna, fiksirajući pogled u jednu tačku i okrenuvši se ka Ladi napola.
Njeno lice je ostalo nepomično, kao maska.
— Na obali su pronašli kolica sa lutkom, a dete je nestalo. Tada sam se tako uplašila da sam ćutala, nisam pravila skandal.
Obrisala je suze i dugo klimala glavom, kao da pokušava da otera teške uspomene.
— Pavel je umro skoro odmah posle tih događaja, dobio je srčani udar, — nastavila je Lidija Fedorovna, spuštajući glavu, — a mene je paralizovalo… Sada već skoro dvadeset godina ne mogu da hodam.
Lada je ustala i natočila joj vodu. Lidija Fedorovna je iskapila čašu i ponovo prišla starom kredencu. Dugo je kopala po njegovim dubinama i, na kraju, pronašla ono što je tražila, i vratila se ka Ladi.
— Evo, — pružila je izbledelu beležnicu, — sve što je ostalo od tvojih roditelja.
Lada je uzela beležnicu i pažljivo je stavila u džep.
Potraga za ocem je Ladi oduzela mnogo godina. Slala je pisma, objavljivala oglase na internetu, sticala poznanstva sa Francuzima, nadajući se da će pronaći neki trag. Posle nekoliko godina neuspešnih pokušaja, sudbina joj je konačno naklonila: na jedan od njenih postova odgovorila je starija Francuskinja koja je tvrdila da lično poznaje Vensana.
Lada je molila ženu da mu prenese njene kontakt podatke, a ona je pristala. Ubrzo je Vensan napisao, a potom i nazvao. Tako je počela njihova komunikacija. Prvo su razgovarali telefonom, a potom se dogodio dugo očekivani susret — Vensan je došao. Za Ladu je ovaj susret bio prelomna tačka u životu.
Kako se ispostavilo, Vensan je u Francuskoj uspešno vodio sopstveni biznis.
— Porodicu nisam osnivaо, — priznao je otac, — ostao sam sam. O tome da tvoje majke više nema, saznao sam tek kad sam se vratio u domovinu. Zajednički prijatelji su mi rekli… A tebe sam dugo tražio, čak sam se obraćao ambasadi, ali bez rezultata. Neverovatno si slična njoj! Znaš, ćerko, sada prvi put nakon mnogo godina osećam se srećno. Znam da nisam sam. Imam tebe i unuke.
Mališani su odmah osvojili srce svog novog deda. Vensan je proveo nedelju dana kod ćerke, a zatim otišao, obećavši da će je što češće obilaziti. Video je kako Ladi nije lako da se nosi sa životnim teškoćama. O situaciji sa Antonom ispričala mu je Vera Pavlovna.
— Muž Ladi nije poverovao, — uzdahnuo je stara žena, — nije prihvatio decu. Iz porodilišta sam je ja uzela. Prvo su živeli kod mene, a onda se vratila u svoj stan. Dobro je barem što država pomaže sirotama, inače bi bilo još teže.
Čak i nakon povratka kući, Vensan nije zaboravio svoju ćerku. Jednog dana je pozvao i zamolio je za banke podatke. Kada je Lada, bez ikakvih sumnji, dala podatke, nakon nekoliko dana na njen račun je legla velika suma u valuti. Žena je odmah nazvala oca. Vensan je objasnio:
— Želim da vam ništa ne nedostaje! Ove sume će ti biti dovoljno da otvoriš sopstveni biznis. Ti si odlučna žena, siguran sam da ćeš uspeti.
Lada je dugo birala u kojem pravcu da pokrene posao, a izbor je pao na privatnu medicinsku kliniku. Prevarila je najbolje stručnjake, ponudevši im dobru platu, i ispunila svoje obećanje. Zbog profesionalizma lekara, klijenti su počeli da dolaze u velikom broju. Za nekoliko godina Lada je pobedila sve konkurente i dostigla finansijsko blagostanje. Nije zaboravila svoju rođenu babu i preselila Lidiju Fedorovnu u privatni pansion, gde je obezbeđen visok nivo medicinske nege. A Vera Pavlovna je živela u velikoj kući van grada, koju je Lada kupila. U stvari, to je bila starica koja je vodila domaćinstvo, dok je Lada, poverivši blizance nanni, puno vremena provodila na poslu.
Komunikacija sa ocem je nastavljena. Sada nije samo Vensan, već i Lada nekoliko puta godišnje posetila njega u Francuskoj. Od Antona nije bilo nikakvih vesti sve to vreme: nikad nije pozvao, niti se raspitao o zdravlju dece. Razvod je bio obavljen, i Lada nije želela da zadrži muža koji joj nije verovao.
Susedni susret bivših supružnika desio se slučajno. Obično jutro radnog dana počelo je skandalom: administrator je ušao kod direktora i zatražio da siđe na recepciju.
— Lada Vensanovna, razgovarajte, molim vas, sa klijentkinjom. Insistira na vašem ličnom prisustvu!
— Šta se dogodilo? — upitala je Lada.
— Nije zadovoljna cenom. Penzionisana dama sa sinom je prošla kroz kompletnu dijagnostiku, dobila preporuke i dijagnoze. Vi znate, naši stručnjaci su uvek iskreni sa pacijentima! Klijentkinja tvrdi da bi bila srećna i sa polovinom iznosa. Nudili smo popust, ali ona kategorično odbija, tvrdi da ne treba poklone.
Lada je zatvorila kabinet i sišla dole. Na njeno iznenađenje, skandalizovana klijentkinja bila je njena bivša svekrva, Ida Vitaljevna. Pored nje je stajao Anton. Prepoznali su se odmah, a Ida Vitaljevna je pobledela:
— Ti? Ti si ovde direktor?! Antoša, stisni me. Ne mogu da verujem svojim očima…
— Zdravo, Ida Vitaljevna. Šta se događa? Zašto vičete?
— Aaa, — izgovorila je Ida Vitaljevna, — sada je jasno. Zato su ovde tako visoke cene! Zato što ovom mestom upravlja prevarantkinja koja je pokušala da uništi našu porodicu!
Lada je bila zbunjena. Nije želela da njen privatni život postane tema za raspravu među kolegama i podređenima. Na sreću, Anton je iznenada intervenisao:
— Mama, dozvoli, ja ću te odvesti do auta. Vratiću se i rešiti ovo pitanje. Ne treba da se brineš, srce ti može ponovo otkazati.
Anton je odveo majku, a potom se vratio. Platio je pregled i, na iznenađenje Ladi, otišao u njen kabinet.
— Mogu li da uđem? — pitao je, pokucavši na vrata.
— Uđi, — dozvolila je Lada. — Imaš li još pitanja?
— Želim da komuniciram sa decom, — iznenada je rekao Anton. — Znam da su moja. I oduvek sam to znao…
— Kako to znaš? — nasmešila se Lada.
— Testove sam uradio još u porodilištu. Direktor odeljenja mi je dozvolio da uzmem biološki materijal. Kako se deca snalaze? Kako se osećaju?
— To te ne brine, — oštro je odgovorila Lada. — Moja deca te ne poznaju i ne želim da te poznaju. Imam dovoljno dokaza da te lišim prava: ti nikada nisi učestvovao u njihovim životima, nikada nisi dao ni centa! Gde si bio tih šest godina? Idi, Anton, nemamo o čemu da razgovaramo.
— Ja sam njihov otac, — insistirao je Anton. — Imam prava…
— Otac je onaj ko odgaja, — prekinula ga je Lada. — A ti si samo stranac. Sve sam rekla. Idi!
Lada je odlučna da oduzme bivšem mužu roditeljska prava. Ne želi da deca znaju za njega ili njegove roditelje. Lada više ne treba ničiju pomoć, sada ima oca. A majka, Vera Pavlovna, uvek je bila uz nju.
