Venčali smo se pre dve godine. Nismo se voleli, sve je bilo u redu, živeli smo mirno, u miru. Ubrzo sam ostala trudna i poklonila svom mužu sina. Bio je srećan. Ali nakon nekog vremena, naš odnos je počeo da se pogoršava. Problem je u tome što se ja ceo dan brinem o detetu, a mom mužu to ne odgovara. I njemu je potrebna moja pažnja.
Moj sin je naše prvo dete. Nemam iskustva i brinem se za njega, a ja provodim ceo dan sa njim. Radim to sa zadovoljstvom, ali briga o detetu zahteva puno energije i vremena. Ustajem rano, hranim ga, perem veš i čistim po kući.
Muž radi od jutra do večeri. Uveče se vrati kući i legne na kauč. Ja ne spavam noću. Dete se često budi. A moj muž želi da me zagrli i poljubi, ali ja nisam u stanju.
Toliko sam umorna da ne mogu da stanem na noge. Imam samo jednu želju – da spavam. U poslednje vreme, moj muž je postao iritiran i ljubomoran na mog sina. Kaže da mislim samo na dete i da se on oseća suvišan. Povređuje ga kada mu kažem nešto, a ja trčim u dečiju sobu jer moj sin plače. Šta da radim? Pokušala sam da mu objasnim da beba ne može biti ostavljena bez nadzora.
Ne mogu da budem sa njim i da ostavim dete samo u sobi. Može se desiti bilo šta. Pre dva dana, moj muž je napravio scenu. Ponudio je da zajedno gledamo film i čak je napravio kafu. Odbila sam, jer sam imala mnogo posla: morala sam da ispeglam veš i očistim dok je dete spavalo.
Počeo je da viče na mene da ga ne volim, da mi je moj sin važniji i izašao je iz kuće, tresnuvši vratima. Da, naravno, moj sin mi je sada važniji, jer je tako nemoćan, tako mlad. Ja sam ga rodila i odgovorna sam za njegov život; on treba moju ljubav i pažnju. Moj muž nije proveo noć kod kuće već dva dana.
