Kada ti iza zida spava tri deteta, nemaš pravo na očaj, pogrešne odluke i suvišne emocije. Što se tiče emocija… svakodnevni život i slični dani ih isključuju.
– Dečaci, doručak je spreman. Vi jedite dok ja ne dođem, uskoro se vraćam, – rekao je Ivan i potrčao na drugi kraj sela kod prijatelja, Serhija. U selu nije bilo puno posla, a svi su želeli da zarade. Pa je Ivan prihvatao sve što su mu nudili.
– Tata, danas sam u snu videla mamu, – rekla je najmlađa dok je Ivan obuvao patike, – bila je baš kao prava.
– Za pet-šest minuta ćemo završiti, – rekao je Serhij videvši ga.
– Da, moram danas odvesti najmlađu kod mame, a stariju u školu. Moram sve da stignem, – rekao je Ivan.
– Pošaljite starije kod mene, ja ću ih odvesti u školu, a ti onda možeš mirno da ideš kod mame.
– Evo, Ivane, – pored muškaraca pojavila se Serhijeva žena, – ostavila sam vam pogačice. Moji ih vole, mislim da će i tvoji voleti.
Ivan je uzeo pogačice, zahvalio i požurio kući.
– O, kakav momak. Nije ga žao, njega treba staviti za primer. Sam sa tri deteta… ja bih vukao, da nije tebe u mom životu.
Ne mogu ni da zamislim kako sve stigne… i još majka. Mada, nju treba razumeti. Stare osobe često postanu vezane za svoje imanje, teško im je kasnije… Znaš, mnogo stvari sam u životu radio pogrešno, ali Ivan… on mi je otvorio oči, naterao me da vidim pravu vrednost života…
– Tata, da li ćeš mi kupiti zeca? – zamolila je najmlađa, videla je oca, – ali pravog, ne igračkog, jer igračka se ne može nahraniti…
– Ovaj zec? On treba da trči po šumi, šta će mu u našem domu?!
– A kunića?
– Pa, za kunića još možemo da razmislimo, – oči najmlađe, koje su bile vrlo slične majčinim, odmah su osujetile Ivana.
– O, tata, odlično! – devojčica je zagrlila oca, – sivog! Daj, sivog!
Dok su stariji bili u školi, Ivan je odveo ćerku kod bake, a sam otišao na još jedan honorarni posao. Tog dana je imao sreće. Zaradio je 2000 grivna, otišao na pijacu i kupio namirnice na nekoliko dana. Kada je izlazio, kod ulaza je video čoveka koji prodaje obuću.
– Gledam, tvoji već na poštenoj reči drže. Uzmi ove, koštaju 600 grivna, daću ti za 500, – rekao je prodavac.
Dok je Ivan zbunjeno gledao svoje izlizane patike, a zatim 1000 grivna koje su mu ostale u džepu, čuo je glas žene pored sebe:
– Kunići! Kupite kuniće, nije skupo!
– Ima sivog? – odmah je pitao on.
– Ima, ali je slabiji, daću ti za 400 umesto 550.
– Izvini, čovek, – rekao je on prodavcu obuće, – obećao sam ćerki.
Tog dana je Ivanu bilo posebno srećno. Dobar je posao zaradio, kupio je kunića ćerki, nabavio sve što mu je trebalo za najmanje nedelju dana, a najveće iznenađenje čekalo ga je kod kuće – njegova majka je ipak odlučila da se preseli kod sina. Znala je da mu je teško samom.
