Tog dana sunce je polako zalazilo, bojeći nebo u jarke nijanse narandžaste i roze. Sedeo sam na trijemu svoje kuće, posmatrajući kako moje štene Buša trči po dvorištu, veselo se igrajući sa svojim igračkama. Iznenada, njegova pažnja je privukla nešto novo — stari džak koji je ležao pored ograde.
Nisam pridavao mnogo pažnje tome. Džak je verovatno donet vetrom, pomislio sam. Ali Buša je, činio se, bio opsednut tim predmetom. Počeo je da trči oko njega, njušeći, a onda je iznenada zastao, kao da je čuo nešto neobično. I tada sam primetio — džak se pomerao.
Isprva sam pomislio da je to samo moja mašta, ali ne. Džak je zaista pomerao. Veoma polako, skoro neprimetno, ali se pomerao. Trnci su mi prolazili niz kičmu. Šta je moglo biti unutra? Životinja? Zmija? Ili nešto još strašnije?
Pozvao sam komšije da mi pomognu da razjasnimo ovu misteriju. Svi smo stajali oko džaka, gledajući ga sa zbunjenjem i strahom. Niko nije smeo da priđe bliže. Buša, naprotiv, nastavljao je da kruži oko njega, izdajući tihe, ali uporne zvuke, kao da nam pokušava reći nešto važno.
— Hajde da ga pažljivo otvorimo, — predložio je jedan od komšija, i svi smo se složili. Uhvatili smo za uglove džaka i pažljivo počeli da otvezujemo konopac koji ga držao.
Kada se džak otvorio, pred nama se ukazala scena koja nas je sve šokirala do dubine duše. Unutra je ležalo malo dete. Bio je to dojenče, verovatno staro samo nekoliko meseci. Njegove oči bile su širom otvorene i gledale su nas sa iznenađenjem i spokojem, kao da su shvatale da se upravo desilo nešto važno.
Svi smo zamrli, ne verujući svojim očima. Ko je mogao ostaviti ovako malo dete? Kako je dospjelo u ovaj džak? Pitanja su se rojila u našim glavama, ali vreme za razmišljanje nije bilo. Brzo smo uzeli bebu u ruke i pozvali hitnu pomoć.
Dok smo čekali doktore, Buša je stalno bio tu, kao da je osećao da je upravo on spasio ovo dete. Poljubio je bebu u obraz, a ona, na naše iznenađenje, nasmešila se.
Kada su lekari stigli, pregledali su dete i rekli da je u dobrom stanju, iako, naravno, treba medicinsku pomoć i negu. Odveli su ga u bolnicu, a policija je započela istragu da bi saznala ko je mogao postupiti tako okrutno.
Prošle su nekoliko nedelja pre nego što smo saznali celu istinu. Ispostavilo se da je majka deteta bila mlada devojka koja je upala u tešku životnu situaciju. Bila je sama, bez podrške, i nije znala kako da se nosi sa problemima. U očaju je odlučila da ostavi svog sina, nadajući se da će ga neko pronaći i pobrinuti se za njega. Njene akcije su bile pogrešne i opasne, ali njeno srce bilo je ispunjeno ljubavlju prema svom detetu.
Dečak je pronašao novu porodicu koja ga je prihvatila s radošću. A Buša… Buša je postao pravi heroj našeg kraja. Svi su pričali o tome kako je pomogao da se spasi život ovog mališana. Ponekad ga posmatram kako se igra po dvorištu i mislim da u svetu postoji mnogo stvari koje ne možemo objasniti. Intuicija životinja, njihova sposobnost da osete i razumeju ono što mi ne vidimo, pravo je čudo.
I sada, svaki put kada vidim Bušu kako se igra u dvorištu, zahvaljujem sudbini što imam takvog vernog i hrabrog prijatelja.
