— Trojke?! Pa vi ste prava heroina, Valentina Nikolaevna! I svi su zdravi — dečko i dve devojčice! To je jednostavno neverovatno čudo!
— Ja sam samo mama, — nasmešila sam se kroz veo iscrpljenosti, pokušavajući da shvatim sve što se dogodilo u mom životu u poslednjih osamnaest sati.
To je bilo istovremeno čudo i izvor straha. Prvi dani u porodilištu su se stopili u zamućenu mrlju između iscrpljenosti i sreće.
Ležala sam na tvrdim krevetu, pokušavajući da povratim snagu nakon teških porođaja, i zamišljala kako će Fedor videti naše mališane.
Ljosa će sigurno imati njegove oči, a devojčice će biti crnooke kao ja. Lekari su obećali da će ih doneti čim završe sa poslednjim analizama.
Čekala sam ga sledećeg dana — nije došao. Pozvala sam poštara da prenese poruku… Verovatno se nisu povezali. U Lespromhozu je treći dan bio planirani obilazak seča šuma, možda je tamo zapeo?
Trećeg dana su mi doneli paket: kompot u tegli, pita sa sirom, čiste pelene. Ali to nije bilo od Fedorа — poklon od komšije.
Na papiru je stajalo nekoliko redova: “Fedja pije, Valja. Mislimo da će deda Grigorije doći po tebe. Ne brini, pomoći ćemo.” Na dnu su bile tri potpisa — Tanja, Vera, Zoya.
Moje dlanove je pokrio hladan znoj.
Pre samo pet dana bila sam obična seoska žena koja je čekala bebu, a sada sam postala majka troje dece, koja je čak ni sopstveni muž nije došao da vidi. Lepljiv osećaj izdaje polako se uspinjao mojim kičmom.
Napolju je počeo da pada sneg. Belo, sporo, bezosećajno.
U hodniku su se čuli teški koraci.
— Valentina, — zaletela se medicinska sestra, — stigao je Grigorije, kaže da je vaš komšija. Došao je sa kolima, možete da verujete? Rekli su da čekate kod bočnog ulaza, pored kuhinje.
Medicinska sestra mi je pomogla da skupim stvari, prepravim bebe. Njene ruke su se kretale brzo i sigurno, pažljivo umotavajući moje malene, još tako krhke, bebe.
— Držite, — pružila mi je mali paketić. — Ovo je vaša najstarija devojčica.
Uzela sam svoju ćerku u ruke. Aljonka. Tako sam je nazvala — najtišu od troje. Doktor je rekao da je ona došla na svet dve minute pre svoje sestre.
A sestru sam nazvala Viktorijom, nadajući se da će ona moći da prevaziđe sve životne teškoće. A sina — Ljosa, kao mog dedu.
Izašli smo na verandu. Išla sam polako, pažljivo, svaki korak je odjekivao čudnim pulsirajućim bolom.
Ded Grigorije je stajao pored svojih starih kola, u koja je bila upregnuta zamišljena konja. Kad nas je ugledao, bacio je dogoreli cigaretu u sneg.
— Pa, majko? Idemo, — rekao je, uzimajući od medicinske sestre preostale dve bebe i pažljivo ih smeštajući u unapred pripremljene deke u kolima. — Probićemo.
Cela putovanje sam ćutala. Sneg je pojačavao, ali put do sela je bio dobro utaban, a kola su se glatko klizila između snežnih nanosa.
Ded je s vremena na vreme podizao uzde i nešto mrmljao za sebe. Prošli smo kroz kolhozna polja, šumsku traku, most preko potoka i, na kraju, ugledali krov naše kuće.
— Istrpi, — samo je rekao deda, pomažući mi da siđem.
Na kolima su ostala deca, i bojala sam se da na trenutak odem od njih. Ali morala sam da otvorim vrata, naložim peć.
Ded je podigao kolevke, a moje ruke kao da su otupile od straha i umora. Prvi je ušao u kuću, a ja za njim — i zaledila sam se na pragu.
Usred sobe stajao je Fedor. Ispred njega je bio otvoreni kofer, oko njega razbacane stvari. Podigao je glavu i pogledao me kao da sam mu strana.
— Šta je? — moj glas nije slušao, zvučao je hrapavo.
— Nisam spreman. Nisam očekivao troje, — gledao je negde kroz mene. — Ti ćeš se snaći. Izvini.
Ded Grigorije je polako spustio kolevke na klupu pored peći. Videla sam kako su mu se vene nabule na vratu, kako je lice pocrvenelo.
— Jesi li poludeo, Fedor? Troje dece i ženu ostavljaš? — glas dede ispunio je celu sobu.
— Ne mešaj se, starče! — odbrusio je Fedor i vratio se svom koferu.
— Nemaš ni grama savesti! — deda ga je uhvatio za rame, ali Fedor je izvukao ruku i, bez reči, zakopčao kofer.
— Fedor, — napravila sam korak prema njemu. — Bar ih pogledaj.
Brzo je bacio pogled na kolevke i krenuo ka vratima. Preko praga, preko dvorišta, kroz kapiju — i nestao u snežnoj veštini. Kao da ga nikada nije bilo u mom životu.
A ja sam polako pala na pod i osetila kako nešto u meni ugaša. Disala sam, ali unutra je bila samo praznina.
Prva godina je postala iskušenje koje ne bih poželela ni svom najgorem neprijatelju.
Ustajala sam sa svitanjem i zaspivala duboko posle ponoći. Pelene, bodići, flašice, dude. Život se pretvorio u beskonačno ponavljanje istih radnji. Hranila jednog — drugi je plakao.
Prepravila sam sve troje — i opet iz početka. Ruke su se raspucale od beskrajnog pranja, na prstima su se pojavili žuljevi od izvijanja vlažnih pelena.
Preživljavali smo zahvaljujući čudu. Svako jutro sam nalazila na pragu ili krčag mleka, ili vrećicu sa žitaricama, ili snop drva. Selo je pomagalo u tišini, bez suvišnih reči.
Tanja je dolazila najčešće. Pomagala je sa kupanjem beba, naučila me je kako da spremam mlečnu mešavinu kad je mog mleka postalo nedovoljno.
— Ne brini, Valjo, — govorila je, spretno pakujući Ljosa. — U selu ljudi ne nestaju. Tvoj Fedor je budala. A tebe je Bog obdario decom.
Ded Grigorije je svraćao svaki večer — proveravao je da li je peć naložena, da li je krov u redu.
Jednog dana je doveo sa sobom ljude — popravili su štalu, zamenili trule daske u podu, zapunili pukotine na prozorima.
Kad su počeli prvi mrazevi, Vera je donela pletene vunene čarape — male, po tri para svakog broja. Bebe su brzo rasle, uprkos skromnoj ishrani i teškoćama.
Do proleća su deca počela da se smeše. Aljonka — smirena, razumna čak i kao beba, gledala je u svet sa nekim odraslim razumevanjem.
Vika — hirovita, zahtevna, stalno je privlačila pažnju glasnim plačem. A Ljosa — radoznao i pokretan, čim je naučio da se okrene, odmah je počeo da istražuje sve oko sebe.
Tog leta sam ponovo učila kako da živim. Povezivala sam kolevku za leđa, a dvoje druge decu sam stavljala u improvizovani kolica i išla na vrt. Radila sam između hranjenja, između pranja, između kratkih trenutaka sna.
Fedor se nije pojavljivao. Samo su s vremena na vreme stizali glasovi od komšija da su ga videli u obližnjem selu — naduvenog, neobrijanog, sa mutnim pogledom.
Više nisam bila ljuta na njega. Za ljutnju više nije bilo snage — samo za ljubav prema deci i svakodnevnu borbu za njihovu budućnost.
Kada je došla peta zima, život je počeo da ulazi u ustaljeni ritam. Deca su porasla i postajala sve samostalnija.
Pomagala su jedno drugom, igrala se zajedno i počela da posećuju vrtić. Ja sam napokon uspela da nađem posao — u seoskoj biblioteci, barem na pola radnog vremena. Svake večeri sam donosila knjige kući i čitala ih deci pred spavanje.
Te zime je u naše selo stigao novi majstor — Andrej. Visok muškarac sa sedećom bradom i dubokim borama oko očiju. Izgledao je kao da ima oko četrdeset godina, ali se držao tako mladalački i sigurno da je delovao mnogo mlađe od svojih godina. Po prvi put je svratio u biblioteku jednog snežnog februarskog dana.
— Zdravo, — rekao je grubljim glasom. — Da li imate nešto za čitanje uveče? Možda nešto od Dima?
Pružila sam mu izlizani primerak “Tri mušketira”. Zahvalio se i otišao. A već sutradan je došao ponovo, držeći u rukama drvenu igračku.
— Ovo je za vašu decu, — rekao je, pružajući malog drvenog konja. — Imam ruke za stolariju.
Od tada je redovno dolazio — ili da zameni knjige, ili da donese još neku igračku.
Ljosa ga je odmah prihvatio — trčao je prema njemu, hvatao ga za ruku i vodio da pokaže svoje blago. Devojčice su bile opreznije, ali radoznalost je postepeno prevladala.
U aprilu, kada je sneg počeo da se topi, Andrej je doneo vreću krompira.
— Ovo je za vas, — rekao je jednostavno. — Odličan je za sadnju.
Postidela sam se — nisam bila navikla da prihvatam poklone od muškaraca nakon Fedora.
— Hvala, ali nekako se snalazim…
— Znam, — klimnuo je glavom. — Svi u selu znaju kakva si ti jaka. Ali ponekad, prihvatiti pomoć — to je takođe znak snage.
U tom trenutku je Ljosa izleteo iz ugla kuće sa veseljem:
— Učitelj Andrej! Pogledaj, kakvu palicu sam našao! Možemo li da napravimo mač?
— Naravno, možemo, — odgovorio je Andrej, saginjajući se pred dečakom. — A hajde da napravimo i nešto za tvoje sestre.
I otišli su prema šupi, živahno diskutujući o budućim kreacijama. Posmatrala sam ih i po prvi put u poslednjih pet godina osetila kako me ispunjava toplotа.
Leta su postajali sve češći gosti. Pomagao je u vrtu, popravljao ogradu, igrao se sa decom.
Aljonka i Vika više nisu bile stidljive i sada su mu redom pričale svoje dečije tajne. A meni je bilo spokojno pored njega — bez žurbe, bez suvišnih reči.
U septembru, kada su deca već legla da spavaju, sedili smo na verandi. Nebo je bilo posuto zvezdama, a negde u daljini su lajali psi.
— Valentina, — okrenuo se Andrej prema meni. — Mogu li da budem sa vama? Ne samo da pomognem, već da živim. Volim vašu decu kao svoju.
Njegove oči su sijale pod mesečinom, i u njima nije bilo ni traga laži.
Gledala sam u zvezde i shvatila: ponekad sudbina oduzima jedno da bi dala drugo, mnogo veće. Samo treba naučiti da čekamo.
Petnaest godina od rođenja dece prošlo je kao jedan trenutak. Naš dvorište se promenilo: oko nas je čvrsta ograda, novi krov, čvrsta štala, gde su mirno kokodakale kokoške. Andrej je sagradio svetlu i prostranu verandu sa velikim prozorima.
