Marija je uzdahnula i skrenula pogled sa ekrana. Njene oči bile su umorne od beskrajnog proučavanja nacrta koje je arhitekta-restaurator pregledala već treći sat zaredom. Nema šta, projekat je trebalo da bude gotov do ponedeljka. Sklopila je usta oko hladne kafe i ispružila se, razgibavajući ukočene mišiće.
Napolju je već bilo mrak. Kolege su otišle kući, a u arhitektonskoj kancelariji ostala je samo ona.
— Još uvek radiš na staroj vili? — u okvirima vrata pojavio se Viktor Andrejevič, rukovodilac biroa. — Idi kući, Maša. Projekat izgleda savršeno.
— Hvala, ali želim da uvrstim
Rukovodilac je znao klimnuo glavom i otišao. Maša je protrljala nos. Nije bilo potrebe da žuri kući. Denis će svakako ostati do kasno. Danas je imao korporativ, a to znači da će biti bučno, veselo i, verovatno, dugo.
Telefon je zadrhtao — stigla je poruka od Denisa: „Sviđa mi se kako ide! Ne čekaj me za večerom. Volim te!“ Ispod je bio smajl sa namignutim okom. Maša je slabo nasmešila. Muž je uvek bio takav — lagan, bezbrižan, živeo je za danas. A posao organizatora korporacija mu je savršeno odgovarao.
Sabrala je stvari i izašla napolje. Prohladan prolećni vetar osvežio je njeno lice. Odlučila je da se prošetaju — želela je da osveži glavu.
Izlozi prodavnica sijali su jarkim natpisima. U jednom od njih, Maša je primetila elegantnu haljinu. Zaustavila se, zamišljeno je obukla, ali ubrzo je odustala — previše je skupa. Bolje je da uštedi za prvi depozit za stan. To je važnije.
Iznajmljeni stan dočekao ju je tišinom i prazninom. Maša je stavila čajnik i uzela poštu. Među reklamnim brošurama i računima naišla je na čudan koverat sa zvaničnom pečatom.
Otvorila ga je i polako se spustila na stolicu. Notar iz Sankt Peterburga je obavestio da njen ujak Aleksej više nije među živima. I da je Maša jedina naslednica. Ujak je ostavio svoju stolariju, stan i bankovni račun.
— To nije moguće, — promrmljala je Maša.
Ujak Aleksej je bio brat njene majke. Pre mnogo godina je otišao u Peterburg, i njihov kontakt se skoro potpuno prekinuo. Maša ga je pamtile kao ljubaznog, nasmejanog čoveka koji joj je uvek donosio čokolade. Nekada su bili vrlo bliski, ali potom…
Čajnik je počeo da ključa, izvlačeći Mašu iz sećanja. Zamislila je promene, pomešane sa nesvesnim osećajem. Možda sada ima stan? I biznis? I novac?
Prva pomisao bila je odmah reći Denisu. Obesio bi se! Možda će moći da kupe kuću o kojoj je oduvek maštao. Da češće putuju. Da žive bolje.
Ali nešto ju je zaustavilo. Setila se nedavnog razgovora sa mužem.
— Ponovo se odričeš svega? — Denis je nezadovoljno gledao svoju ženu koja je odbila njegov predlog da odu na vikend u Soči. — Nismo više siromašni studenti! Možemo sebi da priuštimo odmor.
— Mi štedimo za stan, zaboravio si? — Maša je pokušavala da govori smireno.
— Pa koliko još možemo da štedimo! Život prolazi, a mi još uvek brojimo sitniš.
— Nije sitniš, to je naša budućnost.
Denis je samo odmahnuo rukom:
— Kad bismo imali pravi novac, problem sa stanom bi bio davno rešen.
Sećajući se toga, Maša je mrštela. Šta će Denis učiniti kad sazna za nasledstvo? Hoće li insistirati na kupovini seoske kuće? Reći će da ulože novac u sumnjive projekte svojih prijatelja? Ili će jednostavno početi da troši na zabavu?
Telefon je ponovo zadrhtao. Denis je poslao sliku: on je u centru bučne ekipe, svi sa čašama. „Super večer! Vraćam se kući. Imam novosti — firma je naručila još dva korporativna događaja!“
Maša je kucala prstima po stolu. A šta ako… šta ako još neko vreme ne kaže ništa o nasledstvu? Bar dok ona sama ne shvati šta je dobila. Da sazna kako da postupa sa tim.
Ako je ujak zaista ostavio stolariju, moraće da odluči šta da uradi. Da je proda? Da je zadrži? Da unajmi menadžera? A stan? U kakvom je stanju?
Srce joj je sve brže kucalo. Osvojila ju je čudna napetost. Ceo život je planirala, štedela, računala svaki korak. A sada joj je sudbina poklonila priliku. Neočekivanu, nezasluženu.
U hodniku se začuo zvuk ključa u bravi. Denis se vratio. Maša je brzo sakrila pismo u fioku stola. Odlučila je — neće reći nikome. Ni mužu.
— Mašu, još ne spavaš? — Denis je ušao u kuhinju, srećan i rumen. — Korporativ je bio bomba! I najvažnije, dogovorio sam dva nova posla.
— Bravo, — Maša je pokušavala da zvuči prirodno. — Hoćeš čaj?
— Bolje nešto da pojedem. Umirem od gladi, — muž je zavirio u frižider. — O, kotleti!
Dok je Denis večerao, Maša je rastreseno slušala njegovu oduševljenu priču o večeri. U njenoj glavi se rodio plan. Uzimaće odmor. Reći će da ide na kurseve. A zapravo, otići će u Peterburg da sve vidi svojim očima.
— I znaš, oni su spremni da plate dvostruko više nego obično! — Denis je sijao od radosti. — Možda sada prestaneš da drhtiš za svaku paru?
— Možda, — nasmešila se Maša.
Brzo je bila u vozu koji je išao ka Sankt Peterburgu. Rekla je mužu da ide na kurseve restauratora. Denis se samo obradovao jer će moći da priredi zabavu sa prijateljima.
Voz je mirno kucao točkovima. Kroz prozor su prolazile šume i polja. Maša je razmišljala kako je prvi put nakon mnogo godina uradila nešto spontano i pomalo rizično. I od tog osećaja postajalo joj je lakše.
Nakon nedelju dana vratila se iz Peterburga kao potpuno druga osoba.
Notar je zvanično potvrdio — ujak Aleksej je zaista ostavio sve njoj. Uspešan biznis, udoban prostran stan i značajna suma na bankovnom računu.
Maša je šetala tihim peterburškim ulicama, razmišljajući o tome kako joj se život neočekivano promenio. Stolarija je bila prosperitetan posao sa timom iskusnih radnika. Pavel Sergejevič, menadžer, dočekao je naslednicu sa velikim poštovanjem.
— Vaš ujak je stvorio jedinstven posao, — rekao je stariji muškarac, vodeći Mariju kroz radnje. — Radimo samo sa visokokvalitetnim materijalima i posvećujemo posebnu pažnju svakom detalju.
Maša je pažljivo proučavala skice, gotove proizvode, upoznavala se sa zaposlenima. Mnogi su je poznavali sa fotografija koje je ujak često pokazivao.
Stan ju je duboko impresionirao. Visoki plafoni, prostrane sobe sa pogledom na obalu. Maša je polako prošla po parketu, pažljivo dodirujući starinski nameštaj. Ovdje je bilo puno svetlosti i prostora.
Dok se vraćala kući, arhitektkinja nije mogla da zaspi celu noć. Unutrašnji glas je tiho šaputao: ne žuri da kažeš Denisu. Razmisli prvo.
Denis je dočekao ženu sa buketom cveća i novostima o velikom poslu.
— Možeš da zamisliš, jubilej naftne kompanije! — uzviknuo je, šetajući po kuhinji. — Budžet je jednostavno fantastičan. Već sam sve isplanirao! Naručićemo virtuelnu realnost, pozvaćemo poznatog DJ-a.
Maša je klimnula i nasmešila se, ali je unutra bila preplavljena pitanjem: reći ili ne?
— Mašu, da li me uopšte slušaš? — Denis je mahnuo rukom pred njenim licem. — Šta ti je? Da li su kursevi bili tako naporni?
— Samo sam umorna od puta, — odgovorila je Maša, pijući čaj.
Tokom sledeće nedelje Maša je pratila muža. Denis je stalno govorio o novcu. O tome kako njegov prijatelj Koštja živi luksuzno. O novoj mašini komšije. O tome kako je “vreme da se opustimo i živimo za sebe”.
Jednog jutra, muž je ušao u kuhinju sa zamišljenim izrazom na licu.
— Slušaj, imam ideju, — počeo je, sedeći naspram nje. — Hajde da uzmemo kredit i kupimo neki dobar auto. Dosta je sa ovom starom kramom!
— Mi imamo druge planove, — podsetila je Maša. — Stan, sećaš se?
— Stan može da sačeka! — odmahnuo je Denis. — Prvo auto, pa onda stan. Automobil može da bude naš “business tool”.
Muž je strastveno govorio o svojim planovima. Maša je gledala u njega, a nešto u njoj je počelo da puca. Denis se nikada neće promeniti. Za njega je spoljašnji sjaj važniji od sigurnog budućnosti.
I tada, Maša je odlučila.
