– Upravo tako, Jano. Odlučio sam da prodam stan – Saša se spustio na kauč i upalio televizor, kao da nije upravo izgovorio nešto važno.
– Šta? Tek tako? – Jana se ukočila pored kuhinjskog pulta s šoljom u ruci.
– Kakvog smisla ima čekati? Rate su neizdržive, računi za komunalije rastu. Moramo to rešiti pre nego što se zadužimo.
Jana je sela na ivicu kauča. Pre tri godine, kad su se tek venčali, Sašin stan je delovao kao dobra investicija. Bio je to mali jednosoban stan na periferiji, ali je bio njihov. Saša je uzeo hipoteku pre venčanja, a zatim su se preselili u Janin stan – bliže centru i prostraniji.
– Koliko može da se dobije za njega?
– Agent za nekretnine kaže oko tri miliona. Posle otplate preostale hipoteke, ostaje oko milion i po.
Jana je brzo preračunala u glavi. Uzimajući u obzir kaparu i već otplaćene kamate – to jedva da dođe na nulu.
– Možda bi bilo bolje da se izda? Barem bi imali neki prihod.
– Ne – Saša se odjednom uspravio – Sa zakupcima je više problema nego koristi. Hajde da prodamo i završimo s tim. Auto i plac ćemo prepisati na moju majku, a ti završi renoviranje.
Nešto u njegovom glasu učinilo je da se Jana naježi. Za tri godine zajedničkog života naučila je da prepozna te trenutke – kad on nešto kaže, a misli nešto sasvim drugo.
– Možda bih mogla da zamolim roditelje za pomoć? Upravo su podigli štednju.
Saša je postao pažljiv:
– Koliko mogu da daju?
– Mislim da mogu da nađu sedamsto hiljada. Ali naravno, to je kao zajam.
– Sjajno! – Prvi put te večeri se osmehnuo. – Sutra zovem agenta da pripremi papire.
Jana je posmatrala kako njen muž zadovoljan kucka poruku nekome. Bilo je čudno. Inače mu treba večnost da donese bilo kakvu finansijsku odluku, a sada…
– U svakom slučaju, kad smo već kod para – počela je – možeš li bar nešto da dodaš za renoviranje? Hoću da završim kuhinju i obložim kupatilo.
– Janice, znaš da sada ne mogu. Prodajemo stan.
– Aha – uzdahnula je – kao i uvek.
Jana nije mogla da se otarasi neprijatnog osećaja celu noć. Uložila je osamsto hiljada u renoviranje zajedničkog stana, od svojih para. Kad god bi se povela priča o zajedničkim troškovima, Saša bi uvek imao razlog da kaže „ne“.
Telefon je zazvonio – poruka. Marija Romanovna, svekrva: „Janice, sutra popodne dolazim kod tebe. Moramo da razgovaramo.“
Jana je uzdahnula. Svekrva je poslednjih nedelja često dolazila – a svaki put posle nje, Saša bi bio kao da ga je neko zamenio. Kao da je na ivici neke odluke, pa se u poslednjem trenutku predomisli.
U pola tri, Marija Romanovna se pojavila na pragu – ozbiljna žena u svetlom odelu. Pažljivo je prošla pored Jane, ušla u stan i sve detaljno osmotrila.
– Opet zastalo renoviranje? Rekli su da će do proleća sve biti gotovo.
– Dobar dan, Marija Romanovna. Ostali su još samo kuhinja i kupatilo.
Svekrva je spustila veliku torbu na sto.
– Donela sam ti pitu. Je l’ Saša kod kuće?
– Na poslu je. Rekao je da će doći ranije.
– Dobro. – Marija Romanovna ušla je u kuhinju kao šefica. – Skuvaj čaj, moramo da porazgovaramo.
Jana je uključila kuvalo za vodu. Glava joj se vrtela. Svekrva nije dolazila bez razloga. Dolazila je samo vikendom, i to najavljeno.
– Čula si da Saša prodaje stan?
– Da, rekao mi je to juče.
– Pa, tako je najbolje. Zašto bi vam trebala dva stana? Samo bacate pare.
Jana je skinula naočare. – Nismo planirali da ga prodamo. Hteli smo da ga izdamo kad se otplati.
– Danas je to rizično, – ubacila se svekrva. – Stanari znaju da naprave haos! A ovde odmah dobijaš lepe pare.
– Moji roditelji su obećali da će pomoći s dugom.
– E, tu te čekam! – Marija Romanovna podigla je prst. – Otplatimo hipoteku i ostatak pametno investiramo. Imam nekoliko odličnih opcija.
Jana je postala oprezna:
– Kakvih opcija?
– O tome ćemo kad dođe Saša. To je porodična stvar – nasmešila se svekrva.
Jana je bila oprezna.
– Kakve prilike?
– Pričaćemo kad dođe Saša. To je porodična stvar – rekla je svekrva, srknuvši čaj. – Važno je da je novac na sigurnom mestu.
Vrata su se otvorila. Saša je ušao, a s njim i agent za nekretnine.
– Dobar dan, imamo odličnu priliku – rekao je agent. – Mladi par hoće da uplati kaparu već sutra.
– Saša, juče smo rekli… – počela je Jana.
– Vreme je ključno – preseče je agent.
Svekrva se umešala:
– Ako sad prodamo, stignemo da rezervišemo onaj plac koji sam ti pokazala.
Jana je ćutala i posmatrala: zašto Saša ne pregovara? Zašto se papiri pripremaju bez nje?
Kasnije, dok su večerali, Saša reče:
– Novac ćemo staviti u banku. Mama kaže…
– Mama, mama – prekinula ga je Jana. – A ja? Jesmo li mi porodica ili samo ti i tvoja majka?
Ubrzo se pokazalo da se Saša sprema da se preseli, bez da je Janin pristank tražio. Sve je planirao s majkom, uključujući kupovinu placa, bez da je Jani išta rekao.
Jana mu je suprotstavila sve što zna:
– Prodaješ stan, upisuješ papire na mamu, uzimaš moje pare, a ništa mi ne govoriš!
– Dobio sam posao u drugom gradu… Plaća je odlična…
– A kad si planirao da mi to kažeš?
– Kad prodam stan. Mislio sam da ideš sa mnom.
– A ako neću? Imam ovde posao, roditelje, život!
U tom trenutku dolazi Marija Romanovna.
– Šta se ovde dešava? Sve smo već dogovorili!
– Vi ste dogovorili – rekla je Jana. – A ja sam odlučila da ništa ne prodajemo. Bez mene ne možeš prodati stan – pare su od mojih roditelja.
Usledila je tišina.
– Saša – rekla je Jana – odluči: žena ili majka?
Saša je tiho rekao:
– Mama, idi kući. Moram da pričam sa Janom nasamo.
Kada su ostali sami, Jana je rekla:
– Ne radi se o odlasku. Nego o tome da mi ne veruješ. Sve si planirao s mamom. A meni nisi rekao ništa.
– Bojao sam se da ćeš reći ne.
– I rekla bih. Ali nismo partneri ako kriješ stvari. Hoću da rešavamo zajedno. Bez tajni.
Saša je klimnuo.
– Sutra ćemo sve otkazati. I odlučimo zajedno – gde, kako, kad.
– I objasni svojoj majci da znamo sami da vodimo svoj život.
– U redu. Ne danas, ali sutra ću.
Jana se nasmejala:
– Dogovoreno.
