Prošlo je skoro dve godine od onog hladnog oktobarskog dana kada je sudbina zadala Maši težak udarac. Sahrana je prošla brzo, kao da je sam život žurio da što pre sakrije bol. Ali unutrašnja rana je ostala otvorena, nastavljajući da krvari. I tek sada, nakon mnogih meseci, Maša je po prvi put odlučila da uđe u ostavu, gde su bile stvari Sergeja.
Ostava je bila natopljena mirisom prašine, starih časopisa i njegovog kolonja — činilo se da vazduh još uvek pamti svog vlasnika. Srce je divljački kucalo — ulaziti tamo bilo je nepodnošljivo teško. Svaka kutija, svaki policaj je skrivao delove prošlosti kojih se plašila da se dotakne.
Polako prelistavajući stvari, nalazila je stara pisma, fotografije, uredno složene košulje… I odjednom, u kutu, ispod gomile izgužvanih časopisa, njen pogled je pao na svesku. Najobičnija školska sveska u liniju, sa uvrnutim ćoškovima i izbledelom koricom.
Nešto je poskočilo u njoj. Ruke su se same pružile prema nalazu. Maša je spustila svesku direktno na pod, čvrsto je uzela u ruke i otvorila prvu stranu… I jedva nije pala u nesvest.
Na prvoj strani bio je njen portret. Nacrtan crnom gel olovkom — jednostavno, ne previše vešto, ali s tolikom toplinom da su suze odmah navrle na oči. Ispod crteža pisale su reči:
„Za moju Mašu. Ceo moj život si ti.“
Srce je skliznulo u pete. Maša je ludački listala stranice. Jedna za drugom — uspomene, priznanja, pesme. Pisao je ono što nikada nije rekao naglas. O svojim strahovima, o tome kako se plašio da je izgubi. O tome kako je sanjao da ostari pored nje, vidi njihovu decu, smatrajući je svojom spasenjem.
„Sećam se kako si mi se nasmešila na onom mostu. Tada sam shvatio: ako sada ne priđem, žaliću do kraja života…“
„Ti si moje sunce u oblačnim danima. Moj mirni pristan. Moje sve.“
Maša je držala svesku kao živu stvar. Suze su joj tekle niz lice, razmazujući slova. Ali više nije mogla da stane. Na poslednjim stranicama čekalo je još nešto.
Pismo. Pravo pismo, upućeno njoj.
„Maša. Ako čitaš ove redove, znači da mene više nema. Ne želim da tuguješ. Molim te — živi. Voli život. Smej se. Dozvoli sebi da budeš srećna. Znaj: uvek sam uz tebe, čak i kada me ne vidiš. U svakom zrači sunca, u svakom povetarcu, u svakoj zvezdi na nebu…“
Nije više izdržala. Pritisnula je svesku uz lice, kao da pokušava kroz te požutele stranice da oseti toplotu njegovih ruku. Sve u njoj se preokrenulo. Umesto bezdane tuge, došlo je čudno osećanje — kao da negde tamo, iza granica stvarnosti, on još uvek brine o njoj, još uvek je drži za ruku.
Prošlo je nekoliko sati, možda i cela noć — Maša je sedela u ostavi, ponovo čitajući stranice i prisećajući se njihovog života: prvog susreta, prvog sastanka, prve zajedničke kiše. I odjednom je shvatila — Sergej nije želeo da se ona zatvori u ljusku bola. Njegova ljubav nije bila okov, već krila.
Ujutro, po prvi put nakon dugo vremena, široko je otvorila prozor. Svež vetar je uleteo u sobu, igrao se sa zavesama, milovao joj lice. Negde u daljini su cvrčci pevali.
Maša je duboko udahnula i nasmešila se. Kroz suze, kroz bol — ali se nasmešila.
Život je išao napred. I sada je u njenom srcu zauvek ostala sveska — kao dokaz da prava ljubav ne nestaje. Ona postaje deo nas samih.
Od tog dana kada je Maša pronašla svesku, prošao je više od mesec dana. Od tada se mnogo toga promenilo.
Kao da se probudila iz dugog sna. Počela je češće napuštati dom, u kojem je ranije bežala od sveta. Čak je otišla na vikendicu, koju je zapustila nakon Sergejevog odlaska. Tamo je sredila stvari, okopala zapušteni vrt, presadila ruže — one iste koje je on posadio ispod prozora.
Ponekad joj se činilo da je on tu. Samo ćuti. Samo posmatra. Posebno uveče, kada nebo postane duboko plavo, a iznad vrta se pale prve zvezde.
U svesci, među ostalim zapisima, pronašla je spisak mesta na koja je sanjao da je odvede: Kazanj, Bajkal, Veliki Ustjug — „da pogledamo sneg i vratimo se, smejući se kao deca“. Prvo je taj spisak izazvao bol, zatim — iznenađenje. Nikada o tome nije govorio. A sada je to postalo njen cilj.
— Ići ću, Sergeju. Zbog tebe. Zbog nas. Da živim onako kako si ti želeo, — rekla je u prazninu sobe.
I zaista je krenula na put. Počela je od malog — od Kazanja. Odselila se u skroman hotel, puno šetala, divila se Volgi i pisala mu pisma. Direktno u svesku. Na slobodnim stranicama.
«Danas sam videla most na kojem bi sigurno želeo da napraviš selfi. Zamišljala sam tebe kako stojiš, squintajući na sunce, i kažeš: “Evo, sada možeš da postaviš na Instagram.” Nasmešila sam se, a potom zaplakala. Zato što si — unutar mene. I to nikada nije nestalo.»
U Kazanju je slučajno upoznala Igora. Sedele su za susednim stolovima u malom kafiću na Baumanovoj ulici, a konobar je pomešao porudžbine. Ona je uzela njegov čaj, on je uzeo njen kafu. Oboje su se nasmejali, kao stari prijatelji.
Bio je miran, suzdržan, malo zamišljen. Takođe udovac. Slučajnost je prerastala u razgovor, razgovor u večernju šetnju. Nije ulazio u dušu, nije postavljao suvišna pitanja. Prosto je bio tu — tiho, taktično. I u tom tišini Maša je osetila toplinu.
Kada se vratila kući, poslao je poruku. Pitao je kako je stigla. Zatim je ponovo poslao poruku. Nedelju dana kasnije je pozvao. Razgovori su bili laki, ali svakim danom su postajali dublji. Kao da je sudbina želela da joj pokloni novu priliku.
Maša nije žurila sa događajima. Još je razgovarala sa Sergejom u svojim mislima. Ponovo je čitala njegovu svesku kao molitvu. Ali srce se postepeno otopilo. To nije bilo izdaja. To je bilo nastavak ljubavi — samo u drugom obliku, kao da ju je Sergej sam doveo do tog susreta.
Jednog dana, dok je čistila u istoj sobi u kojoj je pronašla svesku, otkrila je još jednu. Malu, džepnu. Verovatno je nekada ispala. Unutra je bila samo jedna poruka, napisano dijagonalno, kao da je napravljeno u žurbi:
«Ako odem pre, neka zna — blagosiljam je za sreću. Neka ne živi u prošlosti. Neka nađe nekog ko će je čuvati kao ja. Samo neka se ne boji. Ja nisam ljubomoran. Ja sam tu.»
Dugo je držala tu svesku na grudima. Zatvorila je oči. Utišano. A onda je, po prvi put u dve godine, sama pozvala Igora.
— Dođi u goste. Ovde je već skoro proleće…
— Sa zadovoljstvom, Maša, — odgovorio je on. I ona je osetila: nasmešio se.
U tom trenutku, spolja je vetar tiho pomerio zavesu. Kao da je neko prošao pored. Tiho. Pažljivo. Svojevrstan način sreće.
Igor je došao krajem aprila. Doneo je sa sobom toplu jaknu — «možda je u selu hladno» — i teglu džema od svoje sestre, sa kojom je živeo nakon smrti žene. Stajao je na kapiji sa pomalo zbunjenim izrazom, kao da je plašio da je možda promenila mišljenje. Ali Maša se samo nasmešila, otvorila kapiju i rekla:
— Uđi. Ovde nam zaista dolazi proleće…
Pripremila je večeru, jednostavnu i domaću: krompir sa pečurkama, salatu, sveže pite sa jabukama. Ne zato što je morala, već zato što je jednostavno želela da se brine, deli toplinu koju je skupljala u sebi dok je učila ponovo da živi.
Uveče su sedili na terasi, pili čaj. Ispričao joj je kako je teško podneo gubitak, kako nije izlazio iz kuće godinu dana, kako se plašio ponovo da se veže za nekog. A potom je tiho dodao:
— Ali kada sam te video, sa tvojim svetlim očima i tužnim osmehom… shvatio sam da ipak vredi živeti.
Maša je slušala i osećala: on govori istinu. Bez patetike, bez pretvaranja. Tako govore samo oni koji su prošli kroz svoje žalosti. Tiho je stavila svoju ruku preko njegove. I on nije reagovao, nije bio iznenađen. Prosto je prekrio njenu dlanom — i tako su sedili, bez potrebe za rečima.
Nedelju dana je proveo kod nje. Za to vreme, po prvi put u dugo vremena, smejala se do suza. Zajedno su radili u vrtu, išli u šumu po ljubičice, pečili krompir na vatri. Ponekad su jednostavno ćutali — i to ćutanje je bilo toplo, kao ćebe.
Pre nego što je otišao, rekao je:
— Ako kažeš, doći ću zauvek. Nemam žurbe, osim da budem sa tobom.
Ona nije odgovorila. Samo ga je čvrsto zagrlila. I to je bilo dovoljno.
Ali sledećeg dana, kada je Maša otvorila poštanski sandučić, njeno srce je ponovo stislo. Među računima i promotivnim brošurama, ležao je tanak koverat, bez povratne adrese. Na njemu je bio Sergejev rukopis. Nepobitno njegov — sa nagibom, sa onim poznatim velikim „M“, kao u reči „Maša“, koju je uvek pisao posebno pažljivo.
Stajala je usred dvorišta, gledajući taj koverat, i svet oko nje je kao da je stao. Srce je odjekivalo u ušima, ruke su joj drhtale.
Unutra je bila samo jedna stranica.
«Ako ikada pronađeš ovo pismo, znači da je došlo vreme. Nisam znao kako ti kažem ovo za života, jer sam se plašio da te povredim. Ali moraš da znaš: imam sina. Sada ima šesnaest godina. Saznao sam za njega kasno, još pre našeg braka. Njegova majka je bila moja bivša koleginica, tada nismo bili zajedno, to je bilo pre tebe… Nisam želeo da uništim naše sreće. Nisam znao kako da ti kažem. Stalno sam mislio — kasnije, kasnije… Ali kasnije nije došlo.»
Zatim je usledila adresa. I molba: «Ako možeš — pronađi ga. On ništa ne zna o meni. Ali on je deo mene. A znači, i deo tebe.»
Maša je sela na klupu. Pismo je drhtalo u njenim rukama. Nije razumela šta oseća: ljutnju, zbunjenost ili tugu? Sve joj se stisnulo u grudima. Sergej… Kako je mogao da sakrije nešto ovako? Zašto? Ipak, umesto ljutnje, u njoj je raslo drugo osećanje — tuga. Ne zbog istine, već zbog toga što nije stigao da kaže. Zbog toga što život nije film. Da ljudi ponekad ćute ne iz zle volje, već iz straha da nešto izgube.
Sledećeg jutra, Maša je sela za volan i krenula na adresu koja je bila navedena. To je bila obična privatna kuća u predgrađu Moskve, pomalo izgužvana, sa dvorištem u kojem su rasle zaboravke.
Vrata su joj otvorio tinejdžer. Visok, plave oči, sa očima… Sergeja. Tačno iste.
— Zdravo… — rekao je, neverujući.
— Zdravo… — odgovorila je Maša. — Ti… verovatno si Danijel?
Klimnuo je glavom.
— Moram da pričam sa tobom. Mogu li da uđem?
Pauzirao je, a zatim široko otvorio vrata.
Sedili su u kuhinji. Ispričala mu je sve: o Sergeju, o svesci, o pismu, o ljubavi. O tome kako se plašila, kako je išla prema njemu sa drhtavim rukama. A on je slušao. Ćutao. Ponekad je klimnuo glavom. Ponekad stegnuo usne.
Kada je završila, rekao je:
— Nikada nisam imao oca. Uopšte. Nisam ni znao ko je. Mama je govorila — to nije tvoje. A sada mi kažeš… da sam imao oca. Pravog. Onog ko me voleo. Samo nije znao kako da kaže. To je… teško. Ali hvala što si došla. Stvarno. Hvala.
Maša je gledala u njega — i u njenom srcu je iznenada zasvetlela svetlost. Previše toga je sada bilo na svom mestu. Odjednom je sve postalo jasno: zašto je bila ta sveska, ta putovanja, Igor, sve ovo… U životu nema ničeg slučajnog.
Zagrlila je Danij
