U tom zavežljaju, umotanom u staru vučju dolamu, spavao je njen sin.

Žena je klekla kraj zaleđene ivice. Vetar je utihnuo, kao da je bio zatečen prizorom pred sobom: majka, dete i voda spremna da primi žrtvu.

Nedavni događaji su se zakovitlali pred Galininim očima. Samo pre godinu dana bila je odlična učenica i ponos škole. Srećna i vedra, jednog majskog dana šetala je s drugaricama kada se iznenada sudarila s visokim neznancem s rancem na leđima. Devojke su se nasmejale i potrčale dalje, a Galina je podigla glavu i srela pogled mladog čoveka. Njegove plave oči, koje su sijale smehom — kao da se u njima utopila.

Žena je klekla kraj zaleđene ivice. Vetar je utihnuo, kao da je bio zatečen prizorom pred sobom: majka, dete i voda spremna da primi žrtvu.

Nedavni događaji su se zakovitlali pred Galininim očima. Samo pre godinu dana bila je odlična učenica i ponos škole. Srećna i vedra, jednog majskog dana šetala je s drugaricama kada se iznenada sudarila s visokim neznancem s rancem na leđima. Devojke su se nasmejale i potrčale dalje, a Galina je podigla glavu i srela pogled mladog čoveka. Njegove plave oči, koje su sijale smehom — kao da se u njima utopila.

«Geolog, pridošlica», prošlo je kroz njen um. Sreli su se u trenutku kada je svet delovao jednostavno i bezbrižno. Bila je mlada Sibirka od sedamnaest godina, a on je bio moskovski inženjer-geolog koji je došao na istraživanje.

Dugo su razgovarali, smejali se, on joj je čitao pesme, nisu njegove, ali su bile toliko dirljive, kao da su napisane baš za nju, Galinu.

Galina se setila kako su joj obrazi goreli od stida kada ju je gledao svojim plavim očima. Osećala je da je između njih preskočila iskrica koja je mogla osvetliti ceo svet. Uveče, ležeći da spava, prebirala je u sećanju svaki detalj njihovih susreta i zamišljala kako će biti zajedno, kako će graditi kuću i imati decu.

Bajka je iznenada i naglo završila. Početkom jula, Sergej se vratio u Moskvu, završivši prikupljanje svih potrebnih uzoraka. Nije se oprostio od Galine i otišao bez objašnjenja. Njihova kratka romansa u tajgi bila je samo kratak epizod u njegovom životu. Veseo i preplanuo, predao je uzorke, izveštavao o misiji i otišao na odmor sa ženom i sinom na obalu Crnog mora. O Galini više nije razmišljao.

Neočekivana vest
A Galia je i dalje obilazila logor geologa, pokušavajući da sazna bilo šta o Sergeju. Vođa ekspedicije, pokušavajući da joj ne pogleda u oči, konačno joj je rekao da ne može da joj da adresu Sergeja, jer on ima porodicu — ženu i malog sina, i ne treba uništavati njenu.

Ova strašna vest odjeknula je u devojci kao grom iz vedra neba. Spustivši ramena, polako je krenula prema selu, ali je odjednom osetila da joj se vrtoglavi, a disanje joj je postajalo sve teže. Ubrzo je Galia izgubila svest i pala na travu…

Galia je došla sebi u šatoru lekara geologa. Pred njom je stajala žena lekar, niža, sa dobrim očima i borama na čelu. Njen pogled bio je pun brige.
„Samo još dete!“ — pomislila je doktor. „I sama imam takvu glupaču u gradu.“
— Bolje? — pitala je žena, pokušavajući da smiri devojku. Zatim je rekla:
— Pa, devojko, trudna si.

U početku Galia nije shvatila šta je lekar rekla. I dalje je vrtela kosu oko prsta, kao da to može promeniti situaciju. Međutim, iznenada je do nje doprlo. Devojka je ponovo pala na ležaj, ne verujući svojim ušima.

— Šta? — oči su joj se raširile.
— Šta se tako uznemiruješ? — smirivala ju je doktorka. — Nisi prva, ni poslednja. Nama ženama priroda je dodelila ulogu — rađanje i odgajanje dece. Hoćeš li da se snađeš?

Galia je tiho ustala i polako izašla iz šatora, izbegavajući da se pogleda u oči sa geolozima.

Nije podelila svoju trudnoću sa bakom i nije otkrila tajnu svojoj najboljoj prijateljici Tamari. Njeno srce kao da je zamrznuto, a svi snovi o upisu na pozorišni institut, koje je gajila, srušeni su poput kuće od karata.

Svaki dan je ustajala ujutro, kao da se pridržava rasporeda, pomagala baki u kući, ali su njene misli bile daleko. Dugo je sedela kod prozora, bezdušno gledajući stazu koja vodi u šumu, i ćutala, kao da reči mogu da unište njen krhki svet.

Baka Dunja, mudra i pronicljiva žena, ubrzo je shvatila šta se dešava sa njenom unukom. Ogorčena je odvratila „ludog gostoprimca iz prestonice“ — Sergeja i sve dolazne geologe, i počela je da uverava Galinu:
— Ne tuguј! Rodit ćeš dečaka, poraste, biće ti pomoćnik. Još nisam staro, izvešćemo ga. A ako sretneš dobrog čoveka, on će se oženiti tobom i sa detetom.

Reči su zvučale utešno, i Galia je prvi put shvatila da unutar nje raste novi život. Pritisnula je glavu uz babu i zaplakala, dok ju je ona nežno milovala po kosi, sama jedva zadržavajući suze. Ni njen život nije išao kako treba, ostala je sa malim detetom u rukama. A kada je njena ćerka odrasla, ostavila je godinu dana staru unuku i nestala u beskrajnim prostranstvima Rusije, ne dajući znakove života već mnogo godina. Baka je brinula o devojčici kako je mogla, ali nije uspela da je spasi, nije pazila. Vreme leči rane, ali ostavlja ožiljke u našim srcima.

Snovi o igranju na sceni sada su delovali daleki i nedostižni, Galia nije mogla da nađe posao — prvo ju je mučio užasan toksikoza, a drugo, počeli su da kruže tračevi po selu. Seoske žene su je pokazivale prstom na ulicama, tiho se smejući iza leđa i bacajući osudjujuće poglede. Bivši školski prijatelji su se kiselo smeštali prilikom susreta, a prijateljice su prestale da komuniciraju sa Galijom. Čak je i Toma, crvenela od stida, šapnula na rastanku: „Mama mi je zabranila da dolazim kod tebe… Ah, Galia, šta je ovo…“ I, sa suzama u očima, pobegla.

A onda je iznenada umrla baka Dunja. Izašla je ujutro u hodnik, sela na klupu i više se nije podigla.

Galia je rodila dan nakon sahrane. Nisu je stigli odvesti u bolnicu, a i snežni pljusak je bio takav da se nije moglo proći ni kolima ni kolima s konjima. Porodila ju je susedka veterinar, rekavši da nema velike razlike između žene koja rađa i životinje.
Poslednjeg dana februara, Galia je postala majka zdravog, glasnog dečaka. Žena koja je obavila porodjaj, odlazeći, rekla je:
— Pogledajte, mala je, a porodila je junaka.
Kada se vrata zatvorila, Galia je plakala ženski, usamljeno i očajnički…

Prišla je bliže i pogledala crnu vodu. Bolje je odmah okončati ovaj jadni život. Sada će sve završiti, i ona će sa sinom zauvek napustiti ovaj svet koji je nekada bio drag, a sada postao neprijateljski i surov.

stošćena sede vukica ležala je na snegu, pritisnuvši mu stomak. Hladni vetar je prožimao njenu krznu, ali ona to nije primećivala, koncentrisana na blistave ledene kapljice koje su visile sa grana borova. Žeđ, poput vatre, rasplamsavala se unutar nje, i lizala je ledene kapljice pokušavajući da je utaži. Ovaj dan je bio posebno težak: vraćajući se sa lova, vukica je pronašla dva smrznuta vukčeta — poslednje leglo. Noćni mraz je učinio svoje. Dugo je pokušavala da ih ugreje, gurala ih prema naduvenim sisama, ližući smrznute njuške, nadajući se da će moći da ih vrati u život, ali njeni napori su bili uzaludni. Nedavno je njen muž-vuk poginuo, a sada su nestali i njeni potomci.

Srce vukice je bilo slomljeno od bola, i, nesposobna da podnese tugu, zavijala je. Njen dug zavijanje širilo se tišinom zimske noći. Nekoliko sati je kružila oko svog skloništa, a taj iscrpljujući krug iscrpio je sve njene snage. Konačno, slomljena, vukica je odlučila da siđe do reke u nadi da će ledena voda utažiti njenu žeđ.

Iznenada je svojim oštrim čulom mirisa osetila novi miris, koji je probudio interes u njoj. Podigla je nos i krenula u pravcu odakle je dolazio miris. Miris je privlačio, smirivao je i ispunjavao davno zaboravljenim osećanjima. Kraj reke je primetila nejasnu figuru i stajala je, zadržavajući dah i pokušavajući da ne izda ni jedan zvuk.

Iznenada se figura pomerila, i vukica je shvatila da se pred njom nalazi čovek — najgori neprijatelj svih životinja. Njen čeljusti su se nesvesno razdvojile, otkrivajući oštre zube, a krzno na leđima je ustalo. Pažljivo je proučavala čoveka, primetivši da nema štap, kako je očekivala. Umesto toga, držao je zavežljaj, koji je ispuštao privlačan miris, zbog kojeg je njeno srce brže kucalo.

Stara vukica je primetila kako je čovek položio zavežljaj na sneg i gurnuo ga ka vodi. Nije sumnjala da je u zavežljaju hrana koja će joj dati snagu da nastavi borbu za život. Zaboravivši na oprez, zver je brzo dotrčala do zavežljaja. Ugrizla ga je zubima i, klizeći šapama po ledenoj površini, nestala iza brda.

Galia je ostala ukopana na mestu, videći ogromnu tamnu zver koja juri ka njoj sa zapaljenim očima. Činilo joj se da je ona došla niotkuda.
„Đavo!“ — šapnula je, i izgubila svest.

Galinu su pronašli sutradan. Sunčevi zraci, probijajući kroz oblake, osvetljavali su miran i snežno belu obalu reke. Međutim, ovaj mir je kontrastirao sa užasom u očima devojke. Njen očni pogled je divlje gledao nešto nepoznato i verovatno strašno, što je zauvek ostalo ispred nje. Njene usne bile su iskrivljene u bežični krik, kao da je pokušavala nešto da kaže, ali su reči ostale zapele u grlu, ne nalazeći izlaz.

Lovački

Zima je nevoljno napustila sibirske zemlje, polako se povlačeći prema severu. Bučni vetrovi podsećali su na hladnoće, ali svuda su već bila vidljiva otopljena mesta, a ptice su veselo cvrčale, najavljujući skoriji dolazak topline.
Tajga se budila nakon dugog zimskog sna. Na livadama su se pojavili šareni tragovi prvih cvetova: majka-i-maćeha, snežnice, ognjići.

Siva vukica žurila je ka svom skrovištu, prekrivajući tragove da ne otkrije svoje prisustvo. U zubima je nosila uhvaćenog zeca, koji je postao njena plen ovog jutra. Zračeći zora obojila je vrhove veličanstvenih kedrova ružičastim plamenom, stvarajući očaravajući prizor. Ispod korena jednog od kedrova, u jami, pokrivenoj mekom šupljinom, nalazilo se prebivalište vukice i njenog mladunca.

Mladunče je čekalo njen povratak. Još je bio vrlo mali i zbunjujući za svoju majku, ali živ. Kada je mladunče ugledalo vukicu, veselo je zaškililo i krenulo prema njoj. Vukica je položila pred njega plen, spretno otvorila trbuh zeca i započela obrok. Neke, posebno mekane delove je žvakala, zatim vraćala i stavljala pred mališana.