Elena je ćutala o onome što joj se dogodilo pre mnogo godina. Živela je mirno, izbegavajući probleme i brige drugih. Kad god bi je neko zamolio za pomoć, ona bi odgovorila, ali nikada nije upadala u tuđe živote, osim ako nije bila pitana.
Osećala je svet oko sebe osetljivije od svake divlje životinje. Od najmanjeg pomaka vazduha, ona je osećala prisustvo drugih. Mirisi su joj pričali o bolestima ili emotivnim stanjima onih oko nje.
Jednog dana, jedan muškarac je došao do nje i postavio pitanje:
„Kako uspevate da to radite? Išla sam na poseban tuš, obukla čiste stvari. Za pola sata koliko mi je trebalo da stignem ovde, nisam imala vremena ni da pomirišem ulicu, a vi ste me pomirisali, razmislili na trenutak i precizno odredili problem.“
Elena je blago nasmešila usnama:
„Ljudi koji pate od bolesti emituju poseban miris očaja. Morate da naučite da prepoznate odakle dolazi taj miris očaja.
Morate da shvatite ono što se čini nemogućim i nesvatljivim drugima.“
Ali ovaj posetilac se pokazao previše radoznalim.
„Reci mi, pomažeš mnogima, siguran sam u to. Nisam slučajno došao do tebe. Ali zašto sebi ne možeš da pomogneš? Oprosti na pitanju, ali meni se čini nepravedno.“
Elena je slegla ramenima:
„Nemam snage da sebi pomognem. To se ne može popraviti biljem. Problem je što to nije bolest. To je više posledica rada uma.“
„Znaš, ponekad se desi ovo: čovek se preplaši ili mu se dogodi nešto strašno i izgubi sposobnost da govori ili počne da muća do kraja života. Nešto slično se desilo i meni, samo što sam prestao da vidim.“
To je bio prvi put da je Elena spomenula svoju slepilu. I to samo zato što je muškarac pred njom bio na samrti. Zrači očajem bez kraja. Potpuno. Bez ikakvog tračka nade.
Elena je osetila kao vatru unutar njega. Nije imao puno vremena.
Tog dana je Elena otišla u šumu, kao i obično. Uz nju je hodao Baron, ogroman, krzneni pas. Inteligentan i dobro vaspitan, ali onaj koji je sebi dozvoljavao da se igra kada niko ne gleda.
Elena se nasmešila na njegove skokove. Veoma dobro je znala da, ma koliko da je skakao, uvek je pazeći gledao. I da je Elena posrnula ili posustala, Baron bi odmah bio tu da joj pruži podršku.
U selu u kojem je Elena živela smatrali su je staricom. Svi su je zvali „Baka Lena“, i nikada se nije bunila. Jednostavno bi spustila maramu niže da sakrije svoje lice.
Nikome nije trebalo da bude jasno da je sledeće godine napunila tek pedeset. Neka misle da je baka, pa će postavljati manje pitanja.
Iznenada je Elena stala. Osetila je da je i Baron stao. Pažljivo je slušala. Posle gubitka vida, njen sluh je postao neverovatno oštar. Udaljeno je čula auto. Auto se približavao njenoj kući. Dolazio je bliže. Baron je ležao kraj njenih nogu, pritisnut uz nju da bi osetila njegovu prisutnost.
„Smanji, Baron, možda nije za nas,“ šapnula je.
Ali auto je stao ispred njene kuće. Ona i pas su krenuli ka kapiji. Na sreću, nisu otišli daleko. Elena je osetila nelagodnost. Kad su ljudi dolazili da traže pomoć, imala je potpuno drugačiji osećaj. Ali sada, činilo se kao nesreća koja se približava, doneta nepoznatim gostom.
Vrata automobila su se otvorila, a ona je čula:
„Zašto to radiš? Zar ne razumeš da ako ti lekari nisu mogli pomoći, nijedna veštica iz zaboravljenog sela neće moći?“
„Grešiš u tom. Razmisli malo. Sve izgleda savršeno. Dugo sam te vodila lekarima, zar ne? Veoma brižna žena. Ništa ne pomaže, zar ne? A sada, očajna, kačim se za poslednju nadu – ovu ženu.“
„Odvešću te do veštice. Možda alternativna medicina pomogne. I opet, ja sam brižna žena. A to što ovde umireš, a ne kod kuće, čak je bolje. Svež vazduh, priroda. Možda ćeš uživati u nekim prelepim zalascima sunca. Vidiš kako sam brinula. Čak sam ti donela stolicu.“
„Kakva si ti podla žena. Umaraš se bez razloga. Svi računi su blokirani.“
„Nema veze. Čekaću. Kad budem nasledila, blokada će nestati. A ne mislim da ću dugo čekati. Da znaš koliko si me iscrpela. Ne mogu ni da te pogledam više, razumeš? Da živim i da znam da je leš pored mene.“
Muškarac je duboko uzdahnuo:
„Možda si u pravu. Bolje je da umrem pored divljih životinja nego pored hijene kao što si ti. Idi.“
Vrata automobila su zalupila. Motor je zagrmio, a auto je otišao.
Elena je odmah prepoznala glas žene. Ova žena je već bila došla kod nje, nudeći veliku sumu novca za biljke koje bi polako otrovale njenog muža. Nije razumela da život ovde nije merljiv novcem.
Elena je osetila da je muškarac gleda:
„Zdravo. Izvinjavam se, ali oni su me ostavili ovde i ne mogu da odem nigde.“
Elena je zamrznula. Ovaj glas joj se činio poznatim, ali njeno sećanje joj je odbijalo da joj kaže odakle.
„Zdravo,“ rekla je.
Ona i Baron su krenuli ka njemu. Pas je bio nervozan, i Elena je razumela zašto. Muškarac je očigledno sedeo direktno na zemlji. Morala je da mu pomogne da sedi u invalidskim kolicima koja je žena pomenula. Elena je brzo istražila prostor štapom.
„Ah, evo ga,“ sagnula se, proverila rukama i skupila konstrukciju.
Mnogi ljudi koji su dolazili do nje koristili su takve sprave. Pomerila je invalidska kolica bliže muškarcu:
„Sedi.“
„Ne mogu. Nemam šta da zadržim.“
„Baron, pomozi mu.“
Elena je čula kako muškarac nesigurno mrmlja, a zatim uzdiše u iznenađenju:
„Pametniji si od nekih ljudi!“
Nakon nekoliko pokušaja, uz duboke uzdahe i promuklost, muškarac je konačno seo u stolicu.
„U svakom slučaju, ne možeš nigde da odeš. Tvoj krvni pritisak će porasti. Uskoro će doći do kritične tačke,“ Elena je nežno stavila ruku na njegovu glavu.
On je trznuo:
„Kako to znaš?“
Nešto je zatreperilo u njenom srcu. Sada je morala da se seti zašto joj se ovaj glas činio poznatim. Ali ne, opet je izmakao.
Elena je počela da se nervira. Ovo je bio prvi put da joj se to desilo. Uvek je sve pamtila. Uvek je kontrolisala situaciju. Ali sada, njen mozak kao da se igrao sa njom. Kao tada…
Desilo se to pre mnogo godina. Trideset. Tačnije, skoro trideset i jedan. Elena — mlada, lepa, puna planova i nade — otišla je u grad. Htela je da uči, da radi, da osvoji svet. I tamo, posle dva dana, srela je njega. Postao je njen vazduh, svetlost, život. Volio je nju, a ona je to sigurno osećala.
Kasnije je Elena saznala da je trudna. Nije mogla da čeka da podeli srećnu vest sa svojim momkom i požurila je kući. Ali ono što je tamo videla preokrenulo je njen život. U njegovom krevetu bila je druga žena.
To nije bio samo šok, nego početak potpunog psihičkog sloma. Elena je potrčala na ulicu, ne znajući kuda da ide. Ponekad je morala da stane, kao alkoholičar posle pijančenja. Njena jedina želja bila je da nestane. Da ode tako daleko da nikada više nikog ne vidi.
Trčala je ka reci. Ka mestu gde su ona i Aleksej provodili mnogo vremena. Legla je na travu, gledajući u sunce, zalazak i shvatajući da je svetlost bila mutna, bleđa, kao da je prekrivena prašinom. Zatim je prešla u nejasnu tačku i sve oko nje je nestalo.
Sutradan su je slučajno našli prolaznici. Pozvali su hitnu pomoć i policiju. Pred njima je ležala devojka, živa, ali nepomična, oči mrtve.
Elena se jedva sećala bilo čega iz tih dana. Samo jedno: uvek je bilo mračno i strašno. Neko je govorio o doktorima, o pregledima. Neko je pominjao da je izgubila svoje dete. Ali za nju to dete nikada nije ni postojalo. Sve što je bilo pre tame bilo je izbrisano iz njenog sećanja i nikada se nije vratilo.
Završila je u ovoj kući slučajno. Jedna stara žena iz staračkog doma gde je Elena bila, pričala joj je mnogo o selu, lekovitim biljkama i jednostavnom životu tamo. Elena nije imala porodicu ni imanje, osim male stare kuće dvesta kilometara od grada, koja je verovatno već srušena. Zato je odlučila da se preseli tamo.
Elena je pripremala, ponovo učila da živi. Doktor ju je pitao:
„Kako misliš da živiš sama?“
„Nekako… Ljudi žive nekako,“ odgovorila je.
„Možda je i bolje tako. Možda ćeš tamo naći nešto što će ti pomoći da povratiš vid. Mada, naravno, trebalo bi da se posavetuješ sa nekim profesorima. Tvoj slučaj je jedinstven. U svojoj karijeri sam čuo samo o jednom sličnom slučaju.“
„A u tom slučaju o kojem govoriš, da li je ona povratila vid?“ pitala je Elena.
„Ne. Ta žena nije izdržala. Živela je samo pet godina, a zatim je počinila samoubistvo.“
„Razumem.“
„Ali ne gubi nadu. Ponekad se dešavaju čuda.“
Elena se trudila svim svojim snagama. Penjala se, ponovo učila kako da razume svet oko sebe. Sećala se priča stare žene, pokušavala svaku travku, mirisala ih. Postepeno je, činilo se, počela da oseti biljke nekim šestim čulom.
Prvo je pomogla ženi da spasi svog muža od alkoholizma, zatim muškarcu koji je patio od konstantnog hipertenzije, a zatim trećem… Nikada nije uzimala novac za pomoć. Ako su joj ostavljali hranu, bila je zahvalna.
Jednog dana, jedan od njenih posetilaca je došao ponovo i našao je kako sedi pod drvetom.
„Pomogla si mnogim ljudima, Elena,“ rekao je muškarac, „ali sada moraš da pomogneš sebi.“
Elena se nasmešila, dodirnula mu ruku.
„Možda si u pravu,“ rekla je. “Mislim da hoću.”
