— Nastja, neko kuca na vrata! – pozvao je Petar, paleći kerosinsku lampu. — Po ovakvom vremenu?
Anastasija je odložila pletenje i pažljivo slušala. Kroz šum kiše i urlanje vetra probio se slab kucanj na vrata. Toliko tih da se mogao pomešati sa granom koja udara o trijem.
— Možda mi se samo učinilo? – pogledala je muža, ali on je već išao prema izlazu.
Hladan udar vetra ušao je u kuću kad su se vrata otvorila. Anastasija je brzo pošla za Petrom i zamrla na pragu.
Na drvenoj verandi, osvetljenoj slabašnim svetlom kerosinske lampe, sedelo je četvoro mališana, umotano u izlizane ćebad.
— Bože, – jedino je mogla šapnuti Anastasija, padajući na kolena pred njima.
Deca su ćutala, ali njihovi uplašeni pogledi su govorili sve. Dve devojčice i dva dečaka, skoro istog uzrasta – ne stariji od godinu dana.
— Odakle su? – Petar je podigao komadić papira sa poda. — Evo, poruka.
Razmotao je mokri list i pročitao naglas: „Pomozite im… Mi više ne možemo…“
— Brzo, unesite ih u toplu sobu! – Anastasija je već uzela jednog dečaka u ruke. — Skroz su smrzli!
Kuća je bila ispunjena detinjim plačem i žurbom. Marfa, probuđena bukom, spustila se sa gornjeg sprata i stajala na poslednjem stepeniku.
— Mama, pomozi! – molila je Anastasija, pokušavajući istovremeno da uspava dete i skine sa njega mokru odeću. — Moramo ih ugrejati i nahraniti.
— Odakle su? – pitala je Marfa, ali, ne čekajući odgovor, počela je da pali peć.
Semyon je ubrzo došao i svi odrasli su se brzo zauzeli: neko je grejao mleko, neko je donosio čiste peškire, a neko je kopao u staroj kutiji sa dečijim stvarima, koje su se godinama čuvale u slučaju čuda.
— Nastenka, ova deca su kao dar sudbine, – šapnula je Marfa, kad je prva panika popustila, a deca, ugrejana i nahranjena toplim mlekom, zaspala na širokom krevetu.
Anastasija nije mogla da skine pogled sa njih. Koliko je noći provela u suzama, sanjajući o deci? Koliko puta su ona i Petar išli lekarima, svaki put se vraćajući sa sve bledejćom nadom?
— Šta ćemo da radimo? – tiho je pitao Petar, stavljajući ruku na njeno rame.
— A šta tu ima da se odlučuje? – umešao se Semyon. — Ovo je znak odozgo. Uzimamo i to je to.
— A šta sa zakonima? Dokumentima? – zabrinuo se praktični Petar.
— Imaš kontakte u selu, – podsetio je Semyon. — Sutra ćeš otići i srediti sve. Reći ćemo da su to dalji rođaci, kojih više nema.
Anastasija nije učestvovala u razgovoru. Sedela je pored dece i pažljivo ih gladila po glavama, bojeći se da poveruje u ono što se dešava.
— Već sam smislila imena, – konačno je progovorila. — Vera, Katja, Ivan i Egor.
Te noći niko nije mogao da zaspi u kući. Anastasija je sedela pored improvizovane kolevke, bojeći se da trepne – možda je ovo samo san?
Slušala je tiho disanje mališana, njihove krkljaje u snu, i sa svakim njihovim udahom, u njenom srcu je cvetao cvet nade.
Četiri male sudbine sada su zavisile od nje. Četiri sudbine su se ispreplele sa njenom, kao tanke niti u čvrstu uže.
Nebo je iza prozora polako svetlilo. Vetar je utihnuo, a kišne kapi na staklima su se retko javljale. Ubrzo su prvi zraci sunca pojavili između oblaka, obasjavajući vlažne krovove susednih kuća nežno-ružičastom bojom.
Petar je već proveravao zapregu svog konja, kada mu je Anastasija donela paket sa hranom i svežom košuljom.
— Hoćeš da se snađeš? – tiho je pitala, gledajući njegovo koncentrisano lice.
— Ne sumnjaj, – kratko je stisnuo njeno rame i seo u kola.
Vratio se kad su sumraci već obuhvatili selo. Ušao je u kuću, skidajući mokru košulju od znoja, i stavio na sto izlizanu fasciklu.
— Sada su to zvanično naša deca, – rekao je, a u njegovom glasu se čula uzdržana ponosnost. — Niko ih ne može uzeti od nas. Morali smo da se obratimo starim prijateljima, ali oni znaju svoj posao. Običnim putem bi to trajalo godinama.
Marfa je tiho prekrstila sebe i počela da se vrti oko peći, donoseći glineni lonac sa supom.
Semyon je tiho postavio čašu sa dimnjaku pred zeta i na trenutak ga jako stisnuo za rame – bez reči, ali veoma izražajno.
U tom gestu je bilo više nego što bi mogli reći bilo kakvi reči: poštovanje, ponos, priznanje da nije samo muž njihove ćerke, već čovek dostojan poverenja.
Anastasija se nagnula nad kolevkom, gledajući četiri mirne lica. Godinama je nosila bol neplodnosti, kao oštre bodlje koje su se urezivale u srce.
Svaka pomisao na materinstvo, svaki pogled na tuđu decu, ranio je njenu dušu. A sada… sada su suze koje su joj klizile niz obraze bile slane od radosti, a ne od gorkih gubitaka.
Četiri mala srca sada su kucala uz njeno.
— Evo, sada sam postao otac mnoge dece, – tiho je rekao Petar, grleći ženu.
— Hvala ti, – privila se uz njegovu grudi, bojeći se da svaka suvišna reč ne uništi ovu krhku radost.
Tako su prolazile godine, deca su rasla, porodica je postajala jača, ali povremeno su se javljali problemi.
— Ne zanima me sve te pravilnike! – Ivan je toliko jako zalupio vratima da je stari prozor žalobno podrhtao u okviru. — Neću da trulim u ovom zabitom selu do kraja svojih dana!
Anastasija je zadrhtala sa činijom u rukama. Trinaest godina nije čula svog mlađeg sina da govori na ovaj način. Spustila je testo na sto i obrisala ruke o kecelju.
— Šta se dogodilo? – pitala je izlazeći u hodnik.
Ivan je stajao, naslonjen na zid, blijed od besa. Petar je stajao pored njega, stežući pesnice i teško dišući.
— Tvoj sin je odlučio da mu više nije potrebna škola, – rekao je Petar kroz zube. — Kaže da su udžbenici beskoristan gubitak vremena. Hoće da napusti školu i ode u grad.
— Kakav je smisao da se mučim sa knjigama? – povikao je Ivan. — Da bih čitav život radio na njivi kao vi?
Petrovo lice je postalo kamenito, u njegovim očima se pojavila duboka uvređenost. Prišao je sinu, ali ga je Anastasija tiho zaustavila, stajući između njih.
— Hajde da se smirimo i razgovaramo bez žurbe, – predložila je, osećajući kako se njeno srce steže od bola za sina.
— O čemu da pričamo, – Ivan je prekrstio ruke na grudima. — Nisam jedini koji tako misli. Egor se slaže sa mnom. A devojke se samo boje da vam kažu da i one žele da odu.
Na vratima se pojavila Vera – visoka, sa pramenovima koji su izvirivali iz kose i padali joj na blijedo lice. Naslonila se na vrata, pažljivo gledajući napete lica.
— Slušala sam sve s trijema, – tiho je rekla. — O čemu se raspravlja?
— Ispričaj istinu, – Ivan je zapeo za pogled sestri. — Priznaj da skrivaš album sa gradskim pejzažima ispod jastuka.
Vera je zadrhtala, ali nije sklonila pogled. Vrh njene kose je nervozno zadrhtao kad je ispravila leđa.
— Da, stvarno želim da učim slikarstvo profesionalno, – priznala je, gledajući oca u oči. — U regionalnom centru ima umetnička škola, a moj učitelj kaže da imam talent…
— Evo ga! – povikao je Ivan, čak je i poskočio. — A vi nas ovde držite među kravama i krompirom! Trulimo u ovoj zabiti, dok ceo svet ide napred!
Petar je oštro uzdahnuo, kao da je dobio udarac. Okrenuo se i izašao u dvorište.
Anastasija je progutala knedlu u grlu, pokušavajući da zadrži suze pred decom.
— Večera će biti za pola sata, – izgovorila je namerno mirno i vratila se na peć, gde je već ključao supa.
Ceo je večer prošao u napetoj tišini. Katja i Egor su se razmenjivali poglede, ali su se bojali da progovore. Ivan je demonstrativno kopao viljuškom u svom tanjiru. Vera je gledala u jednu tačku, kao da su njeni misli daleko. Petar nije došao za stolom.
Te noći Anastasija nije mogla da zaspi. Pored nje je duboko spavao muž, a ona je sećala onog dana kad je prvi put videla tu decu na njenom trijemu.
Kako ih je hranila kašičicom. Kako je učila da izgovaraju prve reči zajedno sa njima. Kako je bila srećna zbog njihovih prvih koraka.
Ujutro se situacija još pogoršala. Egor je izjavio da više ne želi da pomaže ocu sa poslom.
— Imam svoje planove za život, – rekao je za doručkom. — Želim da se bavim sportom profesionalno, a ne da mužem krave.
Petar je tiho ustao od stola i izašao. Za minut je došao zvuk traktora koji se udaljavao.
**— Zar ne shvatate šta rad
