Valentina Petrova se probudila na svitanju, budna zbog uobičajenog škripanja starog budilnika i zlatnih pruga svetlosti koje su se probijale kroz prozor. Sneg — redak gost početkom marta — svitlucao je na krovu šupe, kao da su ga obilato posuli šećerom u prahu. Oblukla je pamućni ogrtač i obula istrošene valenke, a zatim je brzim korakom krenula ka kuhinji: peć se tokom noći ohladila, trebalo je ponovo zapaliti vatru. Drva su veselo pucketala, čajnik je počeo da škripi, ali nije je napuštalo osećanje da s ulice dolazi slab kašalj.
Otvorila je vrata i uverila se da nije pogrešila: na klupi pod nadstrešnicom sedeo je dečak u tankoj sivoj jakni. Držao je kolena uz bradu, prsti su mu bili smrznuti, oči crvene i upaljene. Već mesec dana je živeo pod starim mostom na rubu sela, spavao u napuštenoj betonskoj cevi, a danju je pretraživao kontejnerima. U selu su pričali da je on lopov. Ali Valentina je znala: nikada ništa nije ukrao. Samo je bio prljav, ali nije bio zao.
Podigla je ruku, pozivajući ga:
– Smrznuo si se? Uđi.
Dečak je trgnuo.
– Ja… samo ću da sedim.
– U kući je toplije. Ne boj se.
Polako je ustao, kao da očekuje neku prevaru, podigao kapuljaču i prešao prag. Od toplote i mirisa svežeg hleba je zažmurao.
Valentina je stavila na sto činiju sa supom od krompira koju je spremila prethodne večeri i komad raženog hleba.
– Prvo se umij. Evo ti basen i sapun.
Poslušno je skinuo jaknu, otkrivši izlizanu majicu i mršave ruke prekrivene modricama.
– Kako se zoveš? – upitala je dok je sipala toplu vodu.
– Egor.
– A prezime?
– Nije lepo, – promrmljao je.
– Šta ti, kod moje prijateljice je devojačko prezime bilo Puzo, pa ništa, udala se. Reci.
– Toporkov.
– Odlično prezime. Baš kao zvuk drveta.
Prvi put se nasmešio. Zatim je duvao u dlanove, grejući ih, i pitao:
– Teta Valja, a zašto se vi mene ne bojite?
– Ja se više bojim prazne kuće, – priznala je žena.
Imala je 62 godine. Pre deset godina muž je preminuo od infarkta, sin je radio kao geolog na Čukotki, a fotografije unuke koje su slali mirisale su ne na dečji puder, nego na tugu. Kuća je bila prazna i eho je odzvanjao. Posadila je dečaka bliže peći i iseckala još hleba.
Susedi nisu propustili priliku da ogovaraju.
– Zašto se ona petlja sa tim razbarušenim dečakom? – šaptala je Manka-pekara, vagajući žito.
– Iscediće joj penziju, – dodavao je Efim, čuvar u kolektivu.
– Neki sektas se uselio, – smeštala se prodavačica.
Valentina nije obraćala pažnju. Sledećeg dana su joj i dalje donosili novine, ona je isećivala oglase, slagala ih u ormar i odlazila do ograde da dočeka Egora. Dečko je dolazio nesigurno, ponekad rano ujutro, ponekad oko podneva. Njegova “uniforma” sastojala se od prljave kape, velikih čizama i gumene šnure umesto opasača. Jeo je, pometa dvorište, popravljao kokošinjac, nosio vodu.
– Odakle si? – jednom ga je pitala.
– Iz grada. Otac me je oterao. Mama je počela da pije.
– Hoćeš li da se vratiš?
– Tamo me nisu želeli.
Kimnula je glavom. Vratiti se tamo bilo je besmisleno. Znači, treba da pomogne ovde.
U aprilu je sunce otopilo ledeni sloj na krovovima. Valentina je našla na tavanu vojni kaput njenog pokojnog muža, oprala ga i provetila na brezi. Kada je Egor došao, pružila mu je novi kaput.
– Nosite na zdravlje.
Dotakao je tkaninu, kao da se plaši da će se opeći.
– Nije besplatno, – rekao je, podižući pogled. – Odradiću. Razbiću cigle kod starog kluba i složiću ih u drvarnicu.
Tako je počelo njihovo radno prijateljstvo. Ujutro je Valentina davala zadatke, a Egor je radio do podneva. Nakon toga je učio: žena, koja je nekada predavala tehničko crtanje, izvukla je stare sveske. Dečko je sa žudnjom pisao slova, rešavao zadatke i crtao traktore.
– Pametan si, – pohvalila je Valentina. – Biće od tebe nešto.
– Kasno je već, – slegnuo je ramenima Egor.
– Nije ništa kasno, – odlučno je odgovorila ona. – Zemlja se okreće ne oko papira, nego oko snage i želje.
Leti su tračevi porasli.
– Kažu da hoće da ga usvoji?
– Odakle starici novac? Njoj bi bilo dovoljno za mleko.
– Treba pozvati policiju zbog ovog dečaka!
Policajac Vova je svratio kod Valentine, popio čaj, prelistao papire: školske zadatke, diktate.
– Čisto je. Ali potrebni su papiri. Uzmite potvrdu iz doma za decu da nije u potrazi.
Egor je ćutao, osećajući kako ga steže tuga.
– Ne želim u dom, – šapnuo je noću.
– Ići nećeš, – umirila ga je Valentina, mazeći ga po kosi. – Samo ćemo završiti formalnosti, – da niko ne može da te uzme.
Jesen je donela groznicu na farmu. Traktor je stao, a Aleksandar, stočar, ostao je sam da prima porođaj kod krave. Skladište sa senom bilo je pretrpano suvom travom. Jedne olujne noći grom je udario u krov skladišta. Drvo je planulo kao šibica.
Egor se vraćao sa kupališta: neko mu je dozvolio da zaradi malo novca ložeći peć, a on je prao pod. Kad je ugledao plamen iznad farme, prvo je pomislio da ponovo spaljuju travu. Zatim je čuo krckanje. Počeo je da trči. Uleteo je u konjušnicu, uzeo ogromni zvono-uzbunu, zaboravljeno još iz vremena kada je farmom upravljala 24-časovna zaštita, i udario.
Zvono je odjeknulo noću, probudilo spavače. Psi su počeli da laju, starice su se prekrstile. Ljudi su izlazili na ulicu u noćnim košuljama. Za deset minuta celo selo je žurilo prema farmi: neki s kantama, neki sa rukavima od stare pumpa za požar. U toj gužvi Aleksandra- stočara je pritisnula gredu. Egor ga je odgurnuo. Zatim je video kako plamen gutaju drvenu zidnu, gde je juče stajao bale senza. Popeo se po prečkama, iseckao mrežu nožem i oslobodio konja.
Vatra je besnela metar od njega. Oči su ga pekle, kosa je mirisala na goruću gumu. Valentina je došla poslednja i prvo nije prepoznala svog “štićenika” u prljavom momku. Nosio je kante sa vodom, gušio se, ali je ponovo išao kroz dim.
Do jutra je farma bila crna, ali nije srušena. Stoka je preživela. Aleksej, stočar, sa zavijenom glavom, pružio je Egoru ruku:
– Dobro si uradio, da nije bilo tebe, štala bi bila gotova. Hvala.
Predsednik sela, krupan čovek sa torbom dokumenata, rekao je:
– Izvanredno – to je podvig. Nagraditi će te.
Egor je pomerao noge, u tuđim čizmama, u jakni sa izgorelim rukavima.
– Ne treba meni.
– Treba, – umešala se Valentina. – Moramo da mu obnovimo pasoš.
Nakon nedelju dana, Egor je dobio privremeni identifikacioni dokument. Postupak je bio dug: trebalo je potvrditi činjenicu o rođenju, pronaći arhivu doma za decu u kojem je živeo nekoliko godina. Valentina je trčala po institucijama. U selu su je šala zvali „Rys’:“ jurila je, prelazeći birokratske prepreke.
– Baba Valja, pa vi se ne štedite? – pitali su ljudi.
– Štedeti sebe znači štedeti godine. A zašto ih štedeti, kad ih ionako ima sve manje?
Zima više nije mirisala na samoću. Egor, koji je porastao i nosio novu jaknu od predsednika seoskog saveta, učio je na večernjim kursima za traktoriste. Ujutro je pomagao na farmi: to je postalo rutina. Ljudi ga više nisu zvali „prljavim“, govorili su: „Naš spasilac.“
Pored puta je postavljen znak: „Požar 30. oktobra – heroizam običnog momka“. Fotografiju je napravio učitelj rada: Egor je stajao pred izgorjelim daskama, a konjić je ispružio ruku.
Jednog prolećnog dana Valentina je sedela na klupi, kada je došla komšinica Manka, ona ista koja je ranije osuđivala. Nespretno je sela:
– Teta Valja… u prodavnici sam primetila nestanak. Nedostaje hleb. Prebrojala sam – tri hleba nedeljno. Ne može kasirka da krade, a juče sam slučajno videla kako ti uzimaš jedan bez plaćanja.
Valentina je postala zbunjena:
– Plaćam uveče, kada predam račun. Samo što je tokom dana gužva…
– Ne o tome pričam. Pomislila sam: kakva sam ja bila budala. Momak… dobar je. Može li da ponekad donesem brašno? Peći ćeš jeftinije nego da kupuješ hleb.
Valentina se nasmešila:
– Donosi. Za pite će biti.
Kada je Egor dobio pasoš, na njegovom licu se pojavila zrela bora. Stajao je pred ogledalom:
– Sada sam definitivno čovek?
– Ti si to već odavno, – odgovorila je Valentina. – Papir je samo formalnost.
– Mislio sam… možda da promenim prezime?
– Šta ti nije u redu sa Toporovim? Čvrsto prezime. – Ali u njenom glasu bila je blaga spremnost da podrži bilo kakvu odluku.
On je odmahnuo glavom:
– Neka ostane. Samo ime i otac: Egor Andrejevič. Može?
– Moj muž se zvao Andrej, – tiho je rekla. Srce joj je zadrhtalo, kao da se vraća sećanje. – Naravno, može.
Potpisala je zahtev, priložila svedočanstvo od muža. Tako je dobila neformalnog, ali pravog unuka.
Leta su prošla, a na farmi je počela rekonstrukcija. Predsednik okruga je došao sa kamerom, pripremajući se za govor:
– Zahvaljujući budnosti našeg mladog heroja…
Egor je pocrveneo i povukao kapu niz oči.
– Dosta, baba Valja, – tiho je rekao. – Heroj sam samo na papiru.
Ona se nasmešila:
– A ko je ušao u vatru? Sami ste se prijavili.
Do večeri je proslava bila u punom jeku. Pasha-gitarista, samouk sa gradilišta, svirao je „Katyušu“. Ljudi su pevali u horu. Kegle od boca su lansirale vazdušne balone. Egor, stojeći u krugu, iznenada je shvatio: osećao je ono što nije znao ranije – kao da je zemlja pod nogama postala sigurna, čvrsta i… domaća.
Prišao mu je Aleksej-stočar:
– Slušaj, učiti ćemo te za vatrogasca. Selu treba svoj dobrovoljni tim. Pristaješ?
Egor je pogledao Valentinu – ona je odobravajuće klimnula:
– Put od očiju do ruku je kratak: vidiš nesreću – pomogni. To je osnovno pravilo.
On je nasmešen pružio ruku:
– Gde da potpišem?
Zime i proleća su prolazile mirno. Susedi više nisu pitali: „Zašto se zamarate s tim dečakom?“ Donosili su ili džak šargarepe „za kozu, da bi bilo više kaše“, ili knjige o mehanici. Neko je čak poklonio starog mopeda – „da bi ti bilo lakše da stigneš na kurse“.
Samo je jednom Efim, čuvar, promrmljao:
– Pa dobro, spasio je, spasio. A šta dalje? Razmaziti će ga dečko, pa će otići.
Valentina je čula i nasmešila se:
– Bolje neka ide da uči, nego da se vrati pod most.
Za nju je bilo važno samo jedno: vatra u dečakovom srcu je planula u pravom smeru – da greje, a ne da gori.
Do kraja sledećeg leta, Egor je dobio uniformu dobrovoljnog vatrogasca. Crvenu kacigu, jaknu sa reflektujućim trakama. Ana-telefonistkinja, komšinica, šapnula je:
– Kao pilot!
Egor je pocrveneo i stegnuo kaiš.
U oktobru, tačno godinu dana nakon tog požara, dim se ponovo podigao iznad šumskog pojasa. Stražar je primetio dim, pozvao Egora. On nije oklijevao: izvezao je moped, uzeo lopatu i viknuo Valentini:
– Gori kod deponije!
Ona je klimnula:
– Pozvaću traktor.
Jurila je kao vetar. Za njim – Aleksej u staroj „GAZ-53“ sa bačvom vode. Trava je već počela da gori, vetar je nosio iskre ka selu. Egor je navukao rukavice, lopatom gasi plamen, iskopavao zaštitnu traku. Brzo su došli i ostali. On je komandovao smireno, kao da je ceo život znao gde i kada treba baciti zemlju. Posle sat vremena vatra je bila ugašena. Do večeri je nebo bilo čisto.
Predsednik okruga je došao u prašnjavoj „Nivi“, pružio Egoru ruku:
– Vidiš, govorili su istinu: heroj.
Egor je pogledao Valentinu – stajala je pored puta, grleći se za ramena. Suze su se sijale u svetlu farova.
Noću su pili čaj sa medom. Valentina je pitala:
– Umoran si?
– Naprotiv, srećan sam. Zamisli, slušali su me! Rekao sam – kopajte rov, kopali su. Samo mi je postalo strašno: šta ako ne uspemo…
– Uspeli bismo. Zato što sada imaš dokumente, imaš uniformu i, najvažnije, imaš ovo selo.
Spustio je šolju.
– Teta Valja… Gde bih bio da me nisi tada pozvala?
– Sa takvim rukama? Verovatno bih i sam izgoreo. Dobro je što smo uspeli da te spasimo.
Susedi su kasnije pričali ovu priču svim gostima: kažu, bio je prljav momak, teraš ga, a on je dva puta spasio selo. Valentina je slušala, smešila se i ćutala – znala je: nijedan požar ne gasi se bez prve iskričice dobrote. I ako ne žalimo iskru, ona će postati plamen koji će zagrejati sve, čak i one koji su nekada povikali:
