Alexei je zaustavio auto. Koliko puta je odlučio da dođe, ali nije našao vremena. Nije bio uz svoju majku dok je bila živa, niti nakon što je umrla.
Sećanja na to su mu izazivala gađenje prema sebi. Trebalo je tako malo – da ga protresu, da shvati da je svet koji je stvorio oko sebe bila samo iluzija. Niti jedna reč, niti jedan postupak nisu imali stvarno značenje. Čak je bio zahvalan Irini, svojoj bivšoj ženi, što mu je otvorila oči.
U trenutku, sve se srušilo. Njegov porodični život, primeran za sve oko njega, i prijatelji, pokazali su se kao lažni. Ispostavilo se da ga je žena i najbolji prijatelj izdali, a prijatelji koji su znali istinu su ćutali. Bio je to potpuni haos. Svi koji su bili uz njega su ga izdali. Nakon razvoda, Alexei se vratio u rodni grad. Prošlo je osam godina od majčine sahrane i za sve to vreme nikada nije našao vremena da poseti njen grob. Tek sada je shvatio da je majka bila jedina osoba koja ga nikada ne bi izdala.
Alexei se oženio kasno. Imao je 33 godine, a njegova izabranica imala je 25. Oh, kako je bio ponosan kada je viđao Irinu pored sebe. Delovala je spektakularno, rafinirano. Kasnije, kada mu je vikala u lice da ga mrzi tokom njihovog kratkog zajedničkog života, da joj je biti uz njega bila tortura, Alexei je shvatio koliko je bio slep. Njeno lice iskrivljeno besom ličilo je na užasan, odvratan i zastrašujuć masku. Ipak, skoro je popustio. Irina je plakala tako prirodno, moleći za oproštaj, govoreći da je on uvek bio zauzet, a ona uvek sama.
Ali kada je on čvrsto izjavio da želi da se razvede, Irina je pokazala svoje pravo lice. Alexei je izašao iz auta i uzeo ogroman buket cveća. Polako je krenuo alejom na groblju. Za sve ove godine, sve je verovatno bilo prekriveno korovom. Nije čak ni došao kada su postavili spomenik. Sve je obavljeno online, na daljinu. Tako prolazi ceo život.
Na njegovo iznenađenje, ograda i spomenik su izgledali negovani, bez trunke trave. Neko se brinuo za grob. Ko? Možda neka od majčinih prijateljica. Verovatno još žive. Pošto njen sin nije našao vremena da dođe? Otvorio je kapiju. „Zdravo, mama“, šapnuo je. Grlo mu se stislo, oči su mu se zamaglile. Suze su mu tekle niz lice.
Bio je uspešan biznismen, ozbiljan čovek koji nije plakao i nikada nije bio tužan. Sada je plakao kao dete. I nije želeo da zaustavi suze. Kao da su mu čistile dušu, uklanjajući sve što je bilo povezano sa Irinom i drugim neuspesima. Kao da ga je majka nežno pomilovala po glavi i šaputala: „Šta ti je, šta ti je? Biće sve u redu, videćeš.“ Sedeo je dugo u tišini, razgovarajući u mislima sa svojom majkom. Sećao se kako je povredio kolena i plakao. Mama mu je mazila rane zelenim dezinfekcionim sredstvom, duvala na njih i smirivala ga: „Nije ništa, svi moji dečaci su se povredili na kolenima, ozdraviće i neće ostati nijedna ožiljak.“ I zaista, zarasle su. I svaki put je bol postajao lakši za podneti.
„Na sve se navikneš, na sve. Samo na izdaju se ne možeš naviknuti“, ponavljala je ona. Sada je razumeo duboko značenje njenih reči. Tada su delovale obične, ali sada je shvatio koliko je bila mudra njegova majka. Odrasla ga je bez oca, ali ga nije previše mazi, odgajala ga je kao normalnog dečaka.
Alexei nije znao koliko je vremena prošlo i nije želeo da pogleda na sat. Sada se osećao pomireno. Odlucio je da ostane u gradu nekoliko dana. Morao je da donese odluku u vezi sa majčinom kućom. Naravno, mogao je da plati komšiji da se brine o kući, ali koliko dugo će još ostati prazna? Nasmešio se, setivši se kako je upoznao njenu ćerku. Kada se dogovorio sa komšinicom da se brine o kući, upoznao je Katiju. Tada se osećao toliko loše, toliko gorko. Ipak, Katija se pokazala kao osetljiva devojka. Sreli su se naveče, počeli su da razgovaraju i sve je išlo samo od sebe. Ujutro je otišla, ostavljajući poruku sa uputstvima gde da stavi ključ.
U očima Katije, verovatno nije izgledao previše dobro. Ali on nije ništa obećao. Sve se desilo sporazumevši se. Katija je došla kod svoje majke nakon razvoda sa mužem tiraninom. Ispričala mu je sve. Bilo je teško za nju, kao i za njega. I tako se sve dogodilo. Jednostavno.
„Učitelju, možete li mi pomoći?“, začuo se dečji glas. Okrenuo se iznenada i video devojčicu od sedam-osam godina sa praznom kantom u rukama.
„Treba mi voda da zalijem cveće. Mama i ja smo ih juče posadile, a danas je mama obolela. Toliko je vruće napolju, da će uvenuti. Voda je vrlo blizu, ali ne mogu da nosim kantu tamo. I ne želim da mama sazna da sam došla sama ovde. Ako budem nosila vodu malo po malo, trajaće dugo i mama će saznati.“
Alexei se nasmešio:
— Naravno, pokaži mi gde da idemo.
Devojčica je krenula napred, neprestano pričajući. Za pet minuta, Alexei je znao sve. Znao je da je ponavljala mami da ne pije hladnu vodu kada je vruće i da je sada mama obolela. Liza je došla na grob svoje bake koja je umrla pre godinu dana. Baka bi je opomenula majku i ona se ne bi razbolela. Osim toga, Liza već godinu dana ide u školu i sanja da završi sa zlatnom medaljom.
Alexei se sve više oslobađao. Kakva iskrena deca! Sada je shvatao da bi bio srećan da je imao običnu i voljenu ženu i dete. Nekoga ko bi ga čekao kod kuće nakon posla. Njegova Irina je ličila na skupu lutku i nije želela da čuje za decu. Govorila je da moraš biti potpuni idiot da se odrekneš lepote zbog nekog malog koji plače. Bili su u braku pet godina. A sada Alexei nije imao nijednu lepu uspomenu na njihov porodični život.
Spustio je kantu pored ograde, a Liza je počela pažljivo da zaliva cveće. Alexei je gledao u spomenik i ostao nepomičan. Na fotografiji je bila komšinica sa kojom se dogovorio da brine o kući. Mama Katine. Pomerio je pogled ka devojčici.
— Galina Petrovna je bila tvoja baka?
— Da. Poznavali ste je?
— Zašto pitaš? Bila si na grobu bake Gale. Mama i ja uvek čistimo tu i donosimo cveće.
— Ti i mama? — upita Alexei, zbunjeno.
— Da, sa mamom. Rekla sam ti, mama mi ne dozvoljava da idem sama na groblje.
Devojčica je uzela kantu i pogledala oko sebe.
— Gotovo je, moram da idem, inače će se zabrinuti i postaviće mi puno pitanja, a ja ne znam da lažem.
— Stani, odvešću te autom.
Liza je odmah odmahnuo glavom:
— Ne smem da uđem u auto sa strancima, a ne želim da naljutim mamu, već je bolesna.
Liza se brzo pozdravila i pobegla. Alexei se vratio do groba svoje majke. Sedeo je i razmišljao. „Nešto je čudno. Katja nije živela ovde, došla je da ostane neko vreme kod svoje majke, a sada izgleda da Katja živi ovde i ima ćerku.“
Nije znao tada da Katja ima dete. Ali ko zna koliko godina ima Liza? Možda je Katja udata i ima decu.“ Nakon što je još neko vreme sedeo, Alexei je ustao. Shvatao je da sada verovatno Katja sama brine o kući i on je plaća.
On, zapravo, nije mario kome plaća. Alexei se približio kući. Srce mu je bilo stisnuto. Kuća se nije promenila ni malo. Delovalo je kao da će majka uskoro izaći na verandu. Obrišće suze kutom svog kecelja i zagrliće ga. Alexei je dugo ostao u autu. Mama nije izlazila. Na kraju je ušao u dvorište. Kakvo iznenađenje! Čak su
i cveće bile posađene.
Sve je bilo lepo, negovano. Bravo, Katja. Moram da joj se zahvalim. I u kući je sve bilo čisto i sveže. Kao da neko živi tu, ali je samo na trenutak izašao. Alexei je seo za sto. Sedeo je kratko, ali brzo ustao. Morao je da ode kod komšinice. Da reši sve probleme, a zatim da se odmori. Vrata je otvorila Liza.
— Oh, vi? — Stavila je prst na usne i napraviš oči. — Ali ne pričajte ništa mami, u redu? Videli smo se na groblju.
Alexei se pretvarao da zatvara usta ključem, a Liza je veselo smeštala.
— Uđite, — čuo se glas iz sobe. — Malo mi je bolje, ali ne približavajte se, da se ne biste zarazili.
Katja ga je uplašeno pogledala:
— Ti?
Alexei je nasmešio:
— Zdravo.
Pogledao je oko sebe.
— Gde je tvoj muž? — upita, iako je osećao da nije tu i da verovatno nikada nije ni bio.
— Alexei, ti… Izvini što ti nisam rekla o smrti tvoje majke. Teško je naći posao u gradu, pa sam se brinula o kući.
„Moje saučešće, Katja. Što se tiče kuće… Hvala ti puno. Vratio sam se i kao da je mama upravo izašla na trenutak. Sve je čisto, udobno. Došla si za dugo?“
„Ne, samo na nekoliko dana.“
„I šta misliš o prodaji kuće? Hoćeš li je prodati?“
Alexei je slegnuo ramenima:
— Još nisam razmišljao o tome. Katja, vidi… — Izvadio je kovertu. — Ovo je za to što si se brinula o kući, kao neki bonus.
Stavio je na sto impresivan svežanj novca.
— Alexei, šta radiš? Nema potrebe!
Liza se nasmešila:
— Hvala, ujnče Alexei. Mama već dugo sanja o novoj haljini, a ja želim bicikl.
On je smešno rekao:
— Bravo, Liza.
Tačno kao i on u detinjstvu. Nikada nije prolazio pored novca.
Uveče je Alexei shvatio da se razboleo. Činilo se da je uhvatio neku prehladu. Imao je visoku temperaturu. Setio se gde je mama držala termometar, izmerio temperaturu i shvatio da mora nešto da uradi.
Ne znajući koje lekove da uzme, poslao je SMS komšinici – sada je znao da će Katia odgovoriti. „Šta da uzmem za temperaturu?“ Deset minuta kasnije, komšije su već bile kod njega.
„Bože, zašto si ušao u kuću? Zar sam te ja zarazila?“
„Ti si bolesna, zašto se brineš?“
„Sve je u redu.“
Katia mu je dala tablete, a Liza je pripremala čaj.
„Opašćeš se.“
„Ko? Liza?“
„Šta kažeš, možda ću ja da se opečem. Ona je vešta u svemu.“
Alexei je nasmešio. U njegovoj glavi je zazvonio klik, kao u detinjstvu. I tada su se misli razjasnile tako jasno da je seo na kauč.
— Katja.
Pogledala ga je sa sumnjom:
— Šta se dešava?
— Kada je Liza rođena?
Katia se iscrpljeno srušila na stolicu:
— Zašto želiš da znaš to?
— Katja?
Žena se okrenula ka svojoj ćerki:
— Liza, idi do prodavnice i kupi limuna i nešto za pijenje.
— Dobro, mama.
Liza je izašla iz sobe, a Katja je počela da govori:
— Alexei, hajde da se dogovorimo jednom zauvek. Liza nema nikakve veze sa tobom. Ne želimo ništa. Imamo sve što nam treba, zaboravi to.
— Šta? Znači, to je istina? Katja, shvataš li šta govoriš? Zašto me nisi zvala? Zašto mi nisi rekla?
Alexei je iznenada ustao.
— Ja sam odlučio da odustanem od deteta. Ti nisi imala nikakvu ulogu u toj odluci, zato ti nisam ni rekao. Niti sam pomislio da ćeš se vratiti ovde. I sigurno nisam očekivao da te bude briga.
Alexei je seo:
— Povredio sam te tada.
Katia je slegla ramenima:
— Nema veze, snašla sam se, kao što vidiš.
Alexei je ćutao. Bio je šokiran. Sva ta vremena, živeo je veštački život, a pravi život je bio ovde, kod kuće, u osobi svoje ćerke Lize i Katje. Sada ju je gledao i nije mogao da shvati: šta mu još treba?
Ništa. Više nije imao ništa da traži.
— Alexei? — upitala je Katja zabrinuto. — Šta ćeš da uradiš? Molim te, nemoj da kažeš Lizi ništa. Otići ćeš, zaboravićeš, a ona će patiti, čekati.
— Ne, Katja, to se neće desiti. Kako možeš da misliš tako o meni? Ni sam još nisam siguran šta da radim.
Te noći je sanjao svoju majku. Smešila se i bila srećna. Govorila je da je uvek sanjala o unuci kao što je Liza.
Alexei je otišao posle tri dana. Katja je sedela za stolom i slušala ga.
— Pa dobro, tako. Srediću neke stvari i vraćam se. Možda nedelju dana, možda malo više. I neću se vratiti tako. Vraćam se da te uzmem nazad. Obecavam ti da ništa neću reći Lizi, ako… ako se stvari između nas ne budu slagale. Ali ću ti pomoći u svakom slučaju. Katja, reci mi, postoji li šansa?
— Šansa za sreću, za porodicu.
Podigla je ramena i obrisala suzu:
— Ne znam, Alexei.
Vratio se tek nakon tri nedelje. Parkirao je auto ne ispred svoje kuće, već ispred Katjine kuće. Izvadio je velike kese sa poklonima za Lizu i Katju. Ušao je u kuću.
— Dobar dan.
Katia je šila nešto. Podigla je pogled i slabosmešila se:
— Došao si?
— Rekao sam ti da dolazim. Gde si… — Liza je izašla iz sobe.
— Zdravo, ujnče Alexei.
Katja je ustala:
— Razmislila sam o svemu što si mi rekao i… Lizonka, želim da ti predstavim svog oca.
Alexei je ispustio kese na pod.
— Hvala, — šapnuo je.
Otišli su posle nedelju dana. Oba su domaća prodala. Odlučili su da počnu novi život. Liza je još uvek bila pomalo stidljiva. Zvala je Alexeija ili otac, ili ujnče Alexei. On se smeškao, grlio svoju ćerku, Katju, i verovao da će sada sve biti onako kako je trebalo da bude od početka.
