Čudno je da su vas zaposlili na ovoj poziciji, imajući u vidu ove podatke“, rekla je Natalija Andrejevna sa prezirom, vraćajući mi fasciklu sa dokumentima. „Čudim se kako neki uspevaju da napreduju bez potrebnog iskustva.“
Prošao mi je ledeni drhtaj niz kičmu, ali izraz mog lica je ostao nepromenjen. Ovo je već bio peti takav komentar tog dana. I svaki je bio oštriji od prethodnog.
Zovem se Darija Aleksejevna Klimova. Imam 27 godina i radim već dve godine kao analitičar u velikoj korporaciji.
Korporaciji kojom upravlja moj otac, Aleksej Jurjevič Romanov. Ali to niko ne zna. Ni moj muž ne sumnja da su otac i legendarni direktor kompanije jedno te isto lice.
Pri zapošljavanju sam uzela majčino prezime. Bio je to deo mog dogovora sa ocem: bez privilegija, bez zaštite. „U ovoj firmi si zaposlena. Dok ne napreduješ sama, niko neće saznati“, rekao mi je tada.
I snašla sam se. Potvrdila sam se kao profesionalac. Bez pomoći, bez privilegija. Ljudi me cene zbog mojih ideja i projekata. Do pojave Natalije Andrejevne.
Moje svekrve. Pre šest meseci se preselila kod nas iz konkurentske organizacije. Moje venčanje sa Egorom bilo je skromno – moj otac nije mogao da bude prisutan, bio je na poslovnom putu.
Nismo isticali naše porodične odnose na poslu. Moja svekrva se pretvarala da me ne poznaje, dopuštajući sebi da povremeno daje uvredljive komentare o meni.
„Razumete li uopšte kako se pravi poslovna ponuda, Darija Aleksejevna?“, govorila mi je kad sam predložila nekonvencionalni pristup.
„Tako je mlada i već tako samouverena“, šaputala je naglas kolegama, misleći da je ne čujem.
Isprva sam to pripisivala adaptaciji. Natalija Andrejevna je delovala kao da želi da se afirmiše u novom kolektivu. Zatim njenom karakteru. Možda se tako ponaša prema svim mladim stručnjacima.
Ali nakon naše porodične večere pre tri nedelje, postalo je jasno da je problem mnogo dublji. Smatrala me je nedostojnom njenog sina.
„Egor je mogao da nađe nekog boljeg“, rekla je svom mužu, misleći da sam u kupatilu. „Previše je obična. Nema veze, nema ambicije.“
Da je znala…
Na poslu, pritisak je rastao. Natalija Andrejevna je prestala da se suzdržava. Prekidala me je na sastancima, zadirkivala moje izveštaje, postavljala nemoguće rokove.
Ja sam ćutala i radila još više. Morala sam da pobedim ovu bitku sa profesionalizmom, a ne sa vezama.
Egor je primetio moju napetost.
„Je li sve u redu?“, pitao me je jedne večeri.
„To je samo napeta faza na poslu“, odgovarala sam. Nisam želela da ga stavljam između majke i žene.
Znala sam da će se sve razjasniti pre ili kasnije. Ali nisam verovala da će se desiti tako brzo i tako javno.
Te ponedeljka, sve se promenilo. Bila sam na važnom sastanku sa celim odeljenjem i šefovima povezanih sektora.
Predstavljala sam novi sistem za analizu podataka klijenata na kojem sam radila mesec dana. Sistem je omogućavao praćenje promena u ponašanju potrošača u realnom vremenu i prilagođavanje naše strategije.
Završila sam prezentaciju. Kolege su klimale glavama u odobravanju – ideja je zaista bila inovativna.
I tada je Natalija Andrejevna ustala sa svog mesta.
„Bolje bi bilo da naučiš kako da praviš izveštaje bez grešaka“, rekla je hladno, prekrstivši ruke na grudima. „I nemoj više da nas praviš smešnima sa svojim glupim predlozima.“
Atmosfera u sali za sastanke je kao da je zamrznula. Stajala sam uspravno, držeći laser indikator čvrsto u ruci, odbijajući da poverujem svojim ušima.
Da li je ona upravo prešla na „ti“ pred celim odeljenjem?
„Natalija Andrejevna“, pokušao je da interveniše šef IT sektora, „predlog Dare ima smisla, ako pogledamo brojke…“
„Ili možda samo predlaže gluposti?“, prekinula je njegovu reč, ne sklanjajući pogled sa mene.
Ovaj udarac je bio direktan i potpuno neočekivan. Neki kolege su se sramežljivo kašljali, drugi su šaputali. Marija iz HR-a je ostala sa otvorenim ustima. Natalija Andrejevna je prešla granice profesionalne etike.
Moje obraze su se zacrveneli. U sljepočicama je počelo da mi lupa srce. Uvek smirena, uvek profesionalna, sada sam osećala kako talas besa raste u meni. Jedno je bilo kada su me ponižavali privatno, drugo je bilo kada su mi uništavali autoritet javno.
„Hvala na komentaru“, rekla sam, sabirajući svu svoju kontrolu. „Ako se vratimo na podatke, videćete da je sistem već pokazao svoju efikasnost na testnoj grupi.“
Moje uzdržavanje je delovalo kao da je samo pogoršalo njen bes.
„Dobro“, rekla je ona iznenada, ustajući. „Rekla sam svoje mišljenje. Nastavite.“
Sastanak je završen u napetoj atmosferi. Kolege su se razilazile, šapćući i upućujući mi sažaljive poglede. Skupljala sam dokumente kada sam čula glas Natalije Andrejevne iza sebe:
„Sada zapošljavaju ovakve ljude“, govorila je ona svojoj asistentkinji dovoljno glasno da čujem. „Ne gledaju na iskustvo i kompetencije, već na fizički izgled. I nemaju ništa u glavi.“
Nisam se okrenula. Nisam pokazala da sam čula. Završila sam sa skupljanjem papira i izašla, čuvajući svoju držanje.
U toaletu sam stavila ruke pod hladnu vodu. Duboko sam udahnula, polako. Deset udaha. Deset izdisaja. Podigla sam pogled ka svom odrazu.
„Uspećeš“, rekla sam sebi. „Uvek si našla izlaz.“
Ali nešto se slomilo u meni. Granica koju sam sa tolikom pažnjom gradila između privatnog i profesionalnog života.
Moja svekrva je očajnički želela da me uništi, a ja više nisam mogla da se pretvaram da to ne utiče na moju porodicu.
Znala sam šta treba da uradim.
Tata je imao kancelariju na poslednjem spratu. Retko sam išla gore – bio je to dogovor između nas da nemamo posebne odnose na poslu. Ali danas je bio posebna prilika.
Njegova sekretarica, stroga Elena Viktorovna, gledala me je iznenađeno.
— Darija Aleksejevna? Kako mogu da vam pomognem?
„Moram da razgovaram sa Aleksejom Jurjevičem. Ovo je lična stvar.“
„Ima sastanak za petnaest minuta, ali…“
„Hitno je“, prekinula sam je. „Molim vas.“
Nekoliko u mom glasu ju je uverilo. Pritisnula je dugme interkoma:
„Aleksije Jurjeviču, Darija Aleksejevna Klimova je ovde. Kaže da je hitno.“
„Neka uđe“, čuo se smiren glas mog oca.
Kada su se vrata zatvorila za mnom, konačno sam pustila masku profesionalizma da padne.
„Tata“, rekla sam, a glas mi je drhtao.
Retko me je viđao ovakvu. Uvek sam bila snažna, staložena, njegova ponosna ćerka. Sada sam se osećala kao mala devojčica, povređena.
— Šta se dogodilo? — ustao je sa stola, gledajući me pažljivo u oči.
— Došao je trenutak, rekla sam. — Tražio si da ćutim. Ćutala sam. Ali sada, ili idem ja, ili ona.
— Natalija Andrejevna? — njegovi su mu se oči suzile.
Klimnula sam glavom i ispričala mu sve. O prvim danima ponižavanja, o sve većem pritisku, o današnjoj javnoj sramoti. Kako je bilo teško kod kuće i na poslu. O svojoj svekrvi je već znao, ali nije znao za konflikt.
Slušao je bez da me prekida. Njegovo lice je bilo nepromenjeno, ali ja sam znala taj pogled. Moj otac se retko ljutio. Ali kada se ljutio, posledice su bile ozbiljne.
— Sigurna si da ovo želiš? — pitao je on na kraju. — Svi će saznati za naše porodične odnose.
Nisam oklevala ni trenutak:
— Da. Dokažem da mogu da izgradim karijeru bez tvoje pomoći. Više se ne plašim da ću biti smatrana za tatinu devojčicu.
Moj otac je zamišljeno kucnuo prstima po stolu.
— Dobro — rekao je odlučno. — Sutra u deset ujutro. U velikoj sali za sastanke. Želim da vidim celokupni tvoj odeljak. I naravno, Nataliju Andrejevnu.
Klimnula sam glavom, osećajući čudan mešavinu olakšanja i nemira.
— Hvala.
— Ne žuri da mi zahvaljuješ — rekao je on, ponovo postajući generalni direktor. — Idi sada, imam sastanak.
Izašla sam iz njegove kancelarije, osećajući kako unutrašnja napetost polako popušta. Sutra će se sve promeniti. Nisam znala tačno kako, ali bila sam spremna da dočekam te promene.
Velika sala za sastanke se postepeno punila ljudima. Kolege koje su bile zbunjene šaptale su među sobom — neočekivani sastanak, koji je inicirao sam generalni direktor, bio je neobičan događaj.
Sela sam u dalji ugao, pokušavajući da ostanem nezapažena.
Natalija Andrejevna je ušla među poslednjima. Kada me je videla, podigla je jedan obrvu sa tolikim arogančkim izrazom, kao da joj je jučerašnji incident samo potvrdio da ima pravo.
Tačno u deset, vrata su se otvorila. Tata je ušao, kao i obično, brzo i koncentrisano. Razgovori su odmah prestali. Pogledao je pažljivo oko sebe, zastao na trenutak na meni, i kratko klimnuo glavom.
— Dobro jutro, — počeo je, a u njegov
om glasu se osećala duboka ozbiljnost. — Sastanak je počeo.
Natalija Andrejevna je pocrvenela:
„Ja… malo sam se uzburkala. Ali projekat je zaista nedovršen i…”
— Darija Aleksejevna, — prekinuo je njen muž, — radi u našoj kompaniji već dve godine. Tokom tog vremena, dokazala se kao talentovana analitičarka sa nekonvencionalnim načinom razmišljanja.
Njena poslednja prognoza ponašanja potrošača povećala je našu konverziju za 17%.
Marketinški odeljak koristi njene modele za kreiranje tačnih reklamnih kampanja. I želeo bih da znam — glas mu je postao oštar — na osnovu čega sebi dozvoljavate da iznosite ovakve tvrdnje o njoj?
Soa je očigledno bila nervozna:
— Aleksej Jurjeviču, možda sam bila previše stroga. Ali mladi stručnjaci moraju da imaju disciplinu…
— Darija Aleksejevna, — rekao je moj otac, a na usnama mu je zasvetleo blagi osmeh, — ne želite li da odgovorite na jedno pitanje? Koje je prezime vašeg oca?
Podigla sam se, gledajući je direktno u oči:
— Romanova.
U prostoriji je zavladala potpuna tišina. Onda je neko uzdahnuo, shvatajući.
— Da, — potvrdio je otac. — Darija Aleksejevna je moja ćerka. Došla je u kompaniju po svom izboru, uzela je prezime svoje majke. Nisam se mešao u njenu karijeru i, do juče, oboje smo preferirali da naš porodični odnos ostane javnosti nepoznat.
Natalija Andrejevna je izgledala kao da je udarena. Pogledala je prvo mene, pa mog oca, pa opet mene.
— To je… nemoguće, — promucala je.
— Štaviše, — nastavio je otac — koliko ja znam, vi niste samo kolege. Natalija Andrejevna, vi ste majka Egora, zar ne? Suprug Darije?
U prostoriji je odjeknula tiha šapat. Neki su tiho zviždnuli. Nisu svi to znali.
— Ja… da, — zadrhtala je ona.
— Dakle, svesno ste maltretirali svoju snahu upravo ovde, među ovim zidovima, — otac je prekrstio prste ispred sebe, njegov pogled postao oštar poput oštrice. — Šta se dešavalo između vas, to je vaša stvar.
Ali maltretiranje zaposlenog u mojoj kompaniji je moja stvar.
Natalija Andrejevna je izbledela kao balon koji je pogođen. Na njenom licu se čitala senka shvatanja — tlo je nestajalo iz njenih nogu:
— Aleksej Jurjeviču, iskreno se izvinjavam. Nisam znala… Možemo to da raspravimo privatno…
— Ne, ne možemo, — odgovorio je mirno otac. — Juče ste ponižavali zaposlenog u javnosti. Danas ste javno snosili posledice. Otpušteni ste, Natalija Andrejevna.
Odeljenje za ljudske resurse će se pobrinuti za sve potrebne papire do kraja dana.
Njeno lice je bilo iskrivljeno od besa:
— Ali to je nepravedno! Samo zato što je vaša ćerka…
— Zato što ste prekršili profesionalnu etiku, — prekinuo ju je otac. — I da Darija nije bila moja ćerka, postupio bih isto. Sastanak je završen. Slobodni ste.
Kolege su se razišle u nemiru. Neki su se zaustavili da mi izraze podršku. Natalija Andrejevna je pobegla iz sobe, ni ne osvrćući se prema meni.
Otac je prišao kada smo ostali sami.
— Da li je sve u redu? — pitao me je tiho, spuštajući glas u šapat, sa brinuti dubokim borama oko očiju.
„Da“, uzdahnula sam, osećajući kako mi nevidljive lance padaju sa ramena. „Kao da sam skinula težak teret sa srca“.
„Zapamti“, rekao je, stisnuvši mi rame nežno ali sigurno, „sada će svi pratiti svaki tvoj korak. Podigla si lestvicu, sada moraš da je držiš visoko“.
„Izdržaću“, nasmešila sam se.
Te večeri sam došla kući kasnije nego obično. Egor me je čekao u dnevnoj sobi, neuobičajeno ozbiljan.
„Zvala je mama“, rekao je umesto pozdrava. „Ispričala ti je… svoju verziju događaja“.
Sela sam u tišini u naslonjač ispred njega.
— Onda sam razgovarao sa Andrejem iz IT sektora, — nastavio je. — Ispričao mi je šta se zapravo desilo. I ko si ti, zapravo.
Zgrčila sam se iznutra, pripremajući se na zamerke. Sakrila sam mu istinu o svom ocu. Imao je pravo da bude ljut?
— Zašto mi nisi rekla? — upitao je Egor tiho.
— Nisam želela da me voliš zbog pozicije ili mojih veza — odgovorila sam iskreno. — Htela sam da budem samo Dasha, ona koju si izabrao zbog onoga što jeste.
Egor se približio, kleknuo ispred mene i uzeo moje ruke u svoje:
— U pravu si. Mama je prešla sve granice. Hvala ti što se nisi spustila na njen nivo. Moraće da se pomiri sa činjenicom da ja odlučujem o svom životu. I biram svoju ženu, — poljubio je moje prste. — Uvek ću biti na tvojoj strani.
Mesec dana kasnije, sedela sam u svom novom kabinetu – nakon što sam otkrila istinu, tata me je ipak postavio za šeficu analize. Promocija je bila zaslužena – cifre su govorile same za sebe.
Kolege su sada gledale na mene drugačije – sa poštovanjem, pomešanim sa oprezom. Ali ja sam ostala ista Darija. Samo što su sada svi znali ko sam.
Na stolu je bila nova fotografija – ja, Egor i otac na porodičnoj večeri. Prava porodica, bez tajni i maski.
Postigla sam priznanje ne zahvaljujući svom imenu. Već zbog svoje upornosti,
