Olja nije htela da ide kući. Da ponovo vidi muževljevo nezadovoljno lice, da čuje njegove pritužbe da sve nije u redu… Kakva je ona žena, domaćica i majka. Iako je, u stvari, proveo samo jedan dan, moglo bi se reći i pola dana, sa decom, cele nedelje. I ovaj dan je bio test za Olija. Tako je bilo svakog petka. Svakog četvrtka je bila do ponoći, pripremajući sve za sledeće jutro. Odeća od čarapa do šešira i šalova. Sve je bilo savršeno odvojeno za mlađe i starije sinove. Svaki ranac je stajao posebno tako da je bilo jasno gde mu je mesto. Ručak za sva tri sina i muža. Sve što je trebalo da uradi je da ujutru probudi dečake, da im da doručak, obuče ih i odvede u školu. Ali Hnat je uvek gunđao.
Nije prošao ni jedan petak, a da nije pozvao ženu i izgrdio je da je rano majka, da ne vaspitava svoju decu i kako mu je bilo teško da ih ujutru skupi. Kako je nespretno sve pripremila. Poenta je da je Olja sve radila sama po ceo dan. I svakog petka njen radni dan je počinjao u 6 ujutru. Dakle, ovo je bio jedini dan kada je njen muž morao da prikupi i odvede decu. Danas je bilo isto. Olja je vozila i osetila koliko je ogorčena. Da li je stvarno tako rano? Na kraju krajeva, to je samo jedan dan. A ona svagda sve sprema da Hnatu bude lakše… Zar mu je tako lako da ceni njenih sto rana? Pored toga, ona radi svaki dan. Sa posla se vraća sa teškim torbama za kupovinu i dečijim rančevima iz škole.
Od prvog minuta počela je trka, između kuhinje, dnevne sobe, dečije sobe i kupatila. Časovi, večera, tuširanje za decu, postavljanje na spavanje, čišćenje, priprema za sutra. Već oko 12 sati uveče, Olja je preuzela nedovršeni posao. A ipak to mora da se uradi pre jutra. Sve ovo vreme Hnat je mirno odmarao na kauču, s vremena na vreme naređujući: da li da mu napravi desert, ili vodu, ili da posluži nešto drugo… Onda je mirno ugasio televizor, zevajući i izgovarajući frazu: – Kako sam danas umoran! – I mirno otišao da spava. Nakon svih završenih kućnih poslova i radnih trenutaka, Olja je ostala sama. Volela je da crta. Ali niko od njene porodice nije znao za to. Ne bi se usudila da prizna ovom čoveku.
Uostalom, Hnat bi definitivno rekao da je ovo gubljenje vremena i gubljenje novca na materijal. I Hnatova majka bi bila istog mišljenja, rekla bi i Oli da gubi vreme i ne brine o deci. Zato je Olja crtala tajno da niko ne vidi. Ali vreme kada je crtala pretvorilo se u nju, kao u drugu dimenziju, gde je Oli dobro i mirno. Gde vas ne zamere, već vas vole jednostavno zbog onoga što jeste. Prijateljica je znala za njen hobi, i često je pokušavala da objasni da nije normalno da kriješ ono što toliko voliš od ljudi koji su ti bliski. Naprotiv, trebalo bi da odugovlače u svemu. Od drugarice je često čula frazu: – Odavno bih otišla. Sa decom. Ne bih mogao da živim kao ti! – Ali ovo je moja porodica. Volim njega i decu…
– Ovo nije ljubav! – uvek je odgovarala drugarica, odmahujući glavom. Olja je vozila i sećala se njihove prve godine braka, kada je sve bilo dobro i mirno. Kad je njen Gnat bio ljubazan i brižan. Vozila je i lizala… Vraćajući se kući, Olja je tiho skinula gornju odeću i obuću. Ali odjednom je shvatila da je neko drugi kod kuće. Otvarajući vrata kuhinje, ugledala je svog muža i njegove roditelje. Odmah je bilo jasno da njihova poseta nosi sa sobom nešto ne sasvim jasno. Obično su uvek upozoravali da će doći. – Olja, sedi. Moramo ozbiljno da razgovaramo, rekla je čovekova majka. – Možda da prvo stavim čajnik, pa bar decu zagrlim?! „Tvoj čaj i deca će sačekati“, svekrvin ton očigledno nije slutio na dobro. – Nešto se desilo?! upita Olja nesigurno. – Želimo da vas pitamo šta se desilo?! Zašto ne možete da organizujete svoje vreme tako da inače brinete o deci i da ne povredite svog muža?! Kao što svaka majka treba da radi!
– Jesi li ozbiljan?! I šta nije u redu? Poklanjam im sve svoje vreme kod kuće i dece. Hnatu ostaje samo petak. Ovo je smešno. On je otac, kao što sam i ja majka. – Da se nisi usudio to reći. Hnat je glava porodice. A zbog činjenice da ne možete da ispunite svoje obaveze kao supruga i majka, on nema vremena da gradi svoju karijeru. Da obezbedimo, zahvaljujući ovome, vas! „Ali i ja radim“, pokušala je da kaže Olja, ali je odmah prestala. Konačno joj je sinulo da je ljudi oko nje doživljavaju samo kao onu koja sve mora da radi u njihovoj porodici. Zar nisu imali elementarno razumevanje podele roditeljskih obaveza? Osećala je gorčinu.
Olja je ustala. – Gde ćeš?! Nismo završili razgovor. – Nemamo više o čemu da razgovaramo. – Kako pričaš sa mojom majkom?! – Konačno sam ubacio svoju reč “čovek”. – Nema šanse! Od danas ćemo pričati što retko i ređe. Uzela je decu. I otišla je u selo svojoj majci. – Mama, neće dugo trajati. Hajde da iznajmimo stan i da se preselimo. – Ostani, kćeri, koliko hoćeš. Slagaću se sa momcima. Prvi period je bio veoma težak, pun tuge i razmišljanja o prošlosti. Ali vreme leči. Jednog jutra, dok su još spavali, Olja je izašla na verandu i bila zapanjena lepotom oko sebe. Jesen je bila puna jarkih boja i mlada žena je želela da fotografiše ovaj trenutak. Izvadila je štafelaj i boje. Našla je udobno mesto i započela novu stranicu u svom životu. Gde je slobodna i jaka…
