– Mislite li da bismo se mogli preseliti u jedan od njih? Oduvek ste sanjali o nečemu takvom, zar ne? – pitao sam, pregledavajući fotografije kuća na ekranu mog računara.
Igor je frknuo i odložio kašiku: – sa tvojom platom? Budimo iskreni, Anja, ceo budžet podržavam ja.
Jedva sam progutao grudu uvrede. Nekada mi je govorio nešto sasvim drugo.
Kada smo se prvi put sreli pre tri godine, divio se mojoj nezavisnosti, načinu na koji sam se bavio životom uprkos prošlosti u kući za siročad.
Sada je svaki razgovor o novcu postao podsetnik na moju “nesposobnost”.
Mogu da potražim bolji posao, predložio sam.
– Ostavite ga-odgovorio je Igor – – u radionici sve ide kao sat. Čak i ako novi šef ćuti, plate će porasti. Budite strpljivi, uštedeću na predujmu.
Polako sam zatvorio računar. Malo me je uvredio komentar o “novom šefu”.
Ujak Mihail, koji mi je ostavio mrežu mašinskih radnji, postavio mi je uslov: tri godine niko, čak ni moj muž, ne bi trebalo da zna za moju novu imovinu.
“Proveri Annushka da li te zaista zaslužuje kad ne zna ništa o tvom kapitalu”, rekao mi je pre nego što je umro.
I proverio sam. Tiho sam gledao kako se moja voljena osoba pretvara u osobu koju više nisam prepoznala.
– Draga, nismo tim? – pitao sam ga tiho.
– Da, da, tim-Igor je prišao i potapšao me po glavi kao devojčicu. – Samo tamo kapetan i mornar. Pobedim, ti … stvarate udobnost.
Nešto u meni se slomilo poput krhkog kristalnog lustera koji se srušio na kamen.
Sledećeg dana Igor je pozvao svoje prijatelje. Skuvala sam večeru i postavila sto.
– Kako dobro kuva tvoja žena! – pohvalio je Sergej, kušajući ribu po ukusu.
– To je jedino što može dobro da uradi-nasmejao se Igor namigujući svom prijatelju. – Pa, skoro jedino.
Muškarci su se smejali. Stisnuo sam salvetu ispod stola, osećajući kako mi obrazi gore.
Ranije su mi se ovi komentari činili smešnim, ali sada su bili puni prezira. Ali ćutao sam.
San o porodici, o sopstvenoj kući, o deci koju nikada neću dati u sklonište, držao me je jačim od bilo kakvih okova.
Sledeće nedelje je stigla Igorova mama sa sestrom Kristinom.
– Annushka, tako si smršala! – uzviknula je moja svekrva. – Igor te ne hrani?
– Samo Sačuvaj, mama – nasmešio se Igor. – Plaši se da ću prestati da mu dajem novac.
“Zapravo jedem malo”, odgovorio sam, pokušavajući da ostanem miran.
– Oh, ne budi budala! – Christina je intervenisala – – svi znamo da se siročad uvek plaše da će se hrana završiti. To je u redu.
U sobi je visila napeta tišina.
Igor nikada ranije nije dozvolio da se spominje moja prošlost. Sada se nasmešio: – da, upravo tako. Moja Annushka naručuje. Otvorite ormar, ima žitarice tokom cele godine!
Smejali su se, a ja sam se osećala kao izložba u muzeju, nešto čudno i strano.
Te večeri nazvao sam Viktora Paliča, pomoćnika mog ujaka, koji je u Moje ime vodio mašinske radnje.
– Kako je naš glavni mehaničar Igor Sokolov? pitao sam ga.
“Veliki profesionalac”, odgovorio je Viktor Palić. – Ali, oprosti mi moju iskrenost, gospođo Anna Mihajlovna, tvoj karakter se menja.
Već počinjete da razgovarate sa klijentima sa pozicije superiornosti.
Duboko sam udahnuo.
– Razumevanje. Hvala što ste me obavestili.
Igor je ušao u spavaću sobu dok je već ležala čitajući knjigu.
– S kim si razgovarao?
– Bila je prijateljica.
Skeptično je podigao jednu obrvu. – Koju devojku? Ako nemate devojke.
Njegove reči su me povredile. Kako sam došao do tačke u kojoj me je osoba koju sam voleo zbog njegove ljubaznosti i razumevanja sada doživljavala samo kao svoju imovinu?
Nisam odgovorio. Upravo sam se okrenuo gledajući kako kiša pada ispred prozora, zamagljujući gradska svetla. Uskoro, vrlo brzo će morati da donese odluku.
– Annushka, dušo, daj mi salatu! – pevala je tetka valja, rođaka moje svekrve.
Nasmešio sam se i stavio tanjir na sto. Naš stan je bio pun Igorovih rođaka koji su slavili njegov uspon.
Promocija koju sam sama potpisala preko Victora Palicha prošle nedelje.
– Planovi za budućnost? pitao je grishov ujak. – Deca, kuća, sve to?
Hteo sam da odgovorim, ali Igor me je nadmašio:
– Radim na tome, ujače Grisha. Prvo, veća kuća.
Zato što moja žena ne želi da zaradi novac – nasmejao se tapšući me po ramenu. – Sanja o kući, ali jedva donosi nekoliko novčića.
Činilo mi se da se svetlo u sobi nakratko pojačalo pre nego što se ugasilo. Nikada ranije nije dozvolila sebi da takve izjave daje Javno, samo privatno.
“Ali ona je barem domaća i organizovana”, pokušala je da me zastupa svekrva. – Teško je sada naći takvu osobu.
– Hajde, mama, hajde! – nasmešio se Igor, napunivši treću čašu vinom. – Svako može da kuva. Ali zaraditi novac… šta možete očekivati od siročadi?
Činilo mi se da se soba okreće pred mojim očima. Nikada ranije nisam koristio svoju prošlost kao oružje protiv sebe.
Da, poslednji mesec je postajao sve hladniji i hladniji, ali ta linija … uvek se činila nedodirljivom.
“Igor”, Rekao sam tiho, stisnuvši viljušku. – Nemojmo o tome da pričamo.
– Idemo, Annuška! – široko se nasmešio, ali oči su mu ostale hladne. – Mi smo jedna porodica, svi nam veruju.
Neka znaju za koga sam se udala. Siroče iz sirotišta koje bez mene nije ništa.
Neko od rođaka je nespretno kašljao. Neko je skrenuo pogled u stranu.
– Igor Maximović – zvanično sam rekla, osećajući kako mi se toplota diže na obraze. – Prešao si granicu.
– Vau, kakvi osetljivi! – ispružio je ruke. – Uvrijedio se! Od detinjstva ima komplex da je gori od drugih.
Možete li verovati? Sramota je da kaže da nema ni prezime, već je iz sirotišta!
Činilo se da je vreme usporilo. Svaki zvuk je postajao sve oštriji. Viljuška je udarila u tanjir.
Neko je progutao pljuvačku. Muva je udarila u staklo. U grlu mi je suvo.
Žao mi je, šapnula sam dok sam ustajala iza stola. – Zahtevam…
Sedi, sedi! – vrisnuo je Igor, udarajući u sto sa takvom snagom da su pribor za jelo odskočili. Gde ideš? Još nisam završio!
Stajao sam nepomično, nesposoban da verujem u ono što sam čuo. Nikada nije vikao na mene. Nikad.
“Sedi”, rekao je sada mirnijim tonom, ali sa oštrinom u glasu. – Želim da nazdravim za unapređenje i za suprugu koja mi sve duguje.
– Igor, možda već dosta? – nesigurno je intervenisala moja svekrva.
– Ne, mama. Neka svi znaju. Izvukao sam je iz prljavštine. Dao sam mu krov nad glavom. Obukao sam je, obul. I ne želi ni da mi se zahvali.
Krv mi je zaglavila u sljepoočnicama. Nešto se potpuno pokvarilo u meni.
“Igor”, Rekao sam tiho, gledajući ga pravo u oči. – Zahvaljujem ti na svemu. Ali nemaš pravo…
– Tačno? – nasmejao se. O kojim pravima govoriš? Ko bi bio bez mene? Sedeli biste u svojoj maloj sobi sa svojom jadnom platom! Ti si žena niže klase! Ko bi bio bez mene?
Poslednja reč je zvučala kao šamar. “Žena niže klase.”
Došla je neprijatna tišina. Moja svekrva je bledela. Neko je pogledao njegov tanjir.
I u meni se nešto zauvek pokvarilo. Tri godine sam čekao, verovao, čekao.
Tri godine se pretvarao da je siromašan, slab, poslušan. Da, prvih nekoliko godina bilo je u redu, ali sada…
Tri godine sam čuvala tajnu da sam od prvog dana mogla da kupim Igorov automobil, kuću, život o kome sam oduvek sanjala.
Ali sada…
Polako sam ustao iza stola. Raširio sam ramena. Obrisao sam usne maramicom. I osetio sam čudnu smirenost, kao da mi je sigurnost tekla kroz vene.
“Znate, Igor”, Rekao sam tiho, tako sporo da su se svi nagnuli napred da slušaju, ” mislim da je vreme da shvatite ko je zapravo vaš šef.
– Šta to želiš da kažeš? – Igor se nervozno nasmešio, prebacujući pogled sa mene na goste. – Jesi li to uradio sa pićem?
Nasmešio sam se, prvi put iskreno te večeri.
– Telefon, molim vas-posegnuo sam za torbicom koju mi je svekrva tiho pružila.
Prsti mi se nisu tresli dok sam birao. Glava mi je bila iznenađujuće jasna.
Tri godine čekanja, tri godine testiranja – i evo rezultata.
– Viktor Palić? Laku noć. Da, Ja sam Ana Mihajlovna.
Molim vas, možete li doći u našu kuću i donijeti lične dokumente glavnog mehaničara Igora Sokolova i osnivačke dokumente? Da, upravo sada. Hvala.
Spustio sam slušalicu i stavio je ispred sebe.
– Anja, šta je to? – Igor je počeo da se nervira. – Zašto zoveš mog šefa kući?
– Tvoj šef? – podigao sam jednu obrvu. – Ne, Igore. Zovem svog pomoćnika.
Nastala je čudna pauza. – Uplašeno je uzviknuo jedan od rođaka.
– Da li radite u računovodstvu prodavnice? pitao je grišov ujak, zbunjen.
“Ne”, odmahnula sam glavom negativno. – Ovde sam domaćica.
Igor se nasmejao, prevrnuvši glavu: – dobra šala! Ti? Vlasnica mreže od pet radionica? Nemate ni novca za nove čizme!
– Zato što sam uštedeo na tvojoj kući iz snova-mirno sam odgovorio. – za porodicu koju sam želeo da stvorim sa tobom. I polovinu profita ulažem u sirotišta.
Igorov Smeh je prestao. Gledao me je pokušavajući da shvati da li se šalim ili ne.
Zvono na vratima je zvučalo glasno. Moja svekrva je ustala, ali zaustavio sam je gestom: — Otvoriću. To je za mene.
Na pragu je stajao Viktor Palić, sivi, dobro obučeni čovek u kostimu. Isti onaj koji je Igor nazvao “kupcem iz administracije”.
– Dobro veče, Anna Mihajlovna-napravio je lagani luk i pružio mi fasciklu sa dokumentima. – Sve kako ste tražili.
Vodio sam ga u sobu. Igor je uzdahnuo kada je njegov ” šef ” ljubazno povukao stolicu za mene.
– Upoznajte Viktora Pavlovića-Rekao sam gledajući smrznute rođake.
On je upravnik mreže radionica “Avtoprofi”, koju mi je ostavio u nasledstvo moj ujak Mihail Petrovič Severcev.
Pre Tri godine.
– Da li je to šala? – pitao je Igor prigušenim glasom.
Otvorio sam fasciklu i stavio osnivačke dokumente ispred nje. Vaš ugovor o radu. Vaša prijava za unapređenje. I na kraju-moj potpis. Prostrana, sigurna. Potpis vlasnika.
“Nisam vam to ranije mogla reći”, rekla sam, gledajući ga u oči. – Moj ujak je postavio uslov: tri godine niko nije trebao znati da kompanija ima novu domaćicu.
Naročito moj muž. “Proveri Annushka da li je dostojan tebe kad ne zna za tvoj kapital”, to je ono što je rekao.
Moj ujak nije imao porodicu, našao me je kontaktirajući specijalizovane ljude.
Jedini rođak koji sam imao i upoznao sam ga pre manje od godinu dana, ali on je sve napustio i rekao mi o mom ocu koji je umro pre nego što sam se rodio.
Vazduh u sobi je postao toliko gust da sam obrisao znoj sa čela.
– Lagao si me tri godine? – šapnuo je Igor.
– A ti si me volela cele tri godine? – kada smo se prvi put sreli, divili ste se mojoj moći, mojoj nezavisnosti.
Rekao si da ti novac nije stalo. Da smo bili tim. A onda…
– Ispunila je uslov testamenta-umešao se Viktor Pavlović, oštro ga gledajući. – I koliko vidim, mladiću, niste uspeli u ovom iskušenju.
Igor pocrveneo: – kakvo si pravo imao da me pregledaš? Pratite me? Igraj se sa mnom?
– Pravo žene koju ste nazvali “jadna žena” – zatvorio sam fasciklu. – Pravo vašeg šefa koji vam je plaćao platu.
Pravo osobe koja vas je volela i verovala u vas tri godine, uprkos vašoj rastućoj aroganciji.
Ustao sam iza stola i čvrsto rekao: – Igor Maximović Sokolov, otpušteni ste. Počevši od sutra. Viktor Pavlovič će pripremiti dokumente za vašu likvidaciju. I pored toga…
Skinula sam verenički prsten i stavila ga pored fascikle: — podnosim zahtev za razvod. Moje stvari ću pokupiti za nedelju dana.
Rođaci su se smrzli u utrnulosti. Igor je otvarao i zatvarao usta poput ribe izvučene iz vode.
— Ne možeš mi to učiniti – konačno je rekao.
– Jadnica je to upravo učinila-dozvolila sam sebi da se nasmešim i uzela Viktora Pavlovića za ruku. – Žao mi je, ali imam hitne slučajeve koje treba rešiti.
Moram da pogledam kuću koju sam gledao. Sa bazenom kao što ste oduvek sanjali. Šteta što je nikada nećete videti.
Kad smo izašli napolje, duboko sam udahnuo večernji vazduh. Srce mi je jako kucalo, ali u meni se prostirao neverovatan mir.
– Jesi li dobro, Anna Mihajlovna? – pitao je Viktor Pavlovič.
– Da-odgovorio sam gledajući zvezde. – Mislim da sam prvi put posle tri godine zaista dobro.
Dve godine kasnije, sunce je preplavilo terasu, čineći me žmirkanjem. Uokvirio sam lice ispod zraka i duboko udahnuo.
Moja kuća. Prava, a ne zamišljena. S pogledom na vrt u kojem je Petrović, naš baštovan, brinuo o ružama.
– Uzmi ga, još je toplo-Lesha je stavio šolju za pušenje ispred mene i nagnuo se da me brzo poljubi. – Pa, da li ste ubedili investitore?
Otpio sam gutljaj i zatvorio oči od zadovoljstva.
– Naravno, naravno! Do jeseni ćemo otvoriti dve nove grane-lagano sam ga šutnuo ispod stola bosom nogom. – Šta je sa tobom? Da li ste odobrili izgradnju kuće?
Lesha se nasmešio, ali ponos mu je blistao u očima: – naravno! Skoro me nose u naručju. Hej, pozvao sam momke na proslavu u petak. Da li je dobro?
“Nema problema”, slegnuo sam ramenima. – Naručićemo nešto u ovom restoranu.
Odmah mi se svidela ta iskrenost u njemu: nema igara.
Poznati arhitekta sa sopstvenim studijem, popularan kod klijenata i tretira me kao jednakog, iako je njegov prihod tri puta veći od mog.
Slučajno smo se sreli dok sam tražio stručnjaka za preuređenje glavne kancelarije radionice.
Proveo je sat vremena razgovarajući sa mnom o projektima, a onda je iznenada ponudio da nastavi razgovor uz čašu vina.
Ovaj razgovor je trajao do ponoći,a poslovni sastanci su nekako prerasli u druge.
– O čemu razmišljaš, o čemu razmišljaš? – Alexej je nežno dodirnuo moju ruku.
– O tome kako se moj život promenio-isprepleo sam prste. – Nekada sam se plašio da pokažem ko sam zapravo.
Skrivao sam svoje sposobnosti, svoju moć. Kao da sam postao manji da se ne plašim.
-A kako je živeti bez maske? – u njegovim očima je blistala istinska radoznalost.
“Kako prvi duboko udahnuti nakon dugog ronjenja”, Nasmejao sam se.
– U sirotištu su nas učili da budemo kao svi, da se ne izdvajamo. Tada sam, sa Igorom, nastavio da se krijem, ali iz drugog razloga.
Alexej klimne glavom: – šta sad?
– Sada konačno živim. Otvoreno vodim posao. Pomažem sirotištima bez skrivanja.
Izlazim sa čovekom koji zna sve o mojoj prošlosti i sadašnjosti. I to … oslobađa me.
– Znaš li šta me je impresioniralo kada smo se prvi put sreli? – Alexej je zamišljeno pogledao u baštu. – Ne tvoj novac, niti tvoj status.
Ali to su oči osobe koja je prošla kroz mnogo toga, ali je i dalje ljubazna.
– Imam dobro srce? – razigrano sam podigla jednu obrvu.
“Naravno”, nasmejao se. – Ali imate i snažno srce koje bira dobrotu bez obzira na sve. To su različite stvari.
Zazvonio mi je telefon — poruka od Viktora Pavlovića. Nešto hitno u vezi sa zalihama.
– Posao? – pitao je Alexej, primetivši promenu u mom licu.
– Da, moram da idem u kancelariju-popila sam kafu. – Žao mi je zbog iznenađenja.
– Za šta se izvinjavam? – slegnuo je ramenima sa osmehom. – To je tvoj posao, tvoja strast. Ponosan sam na tebe.
Stajao sam nepomično gledajući ga. Ova jednostavna fraza imala je sve što sam ikada želeo da čujem.
“Volim te”, Rekla sam, zadivljena sopstvenim rečima.
“Znam”, namignuo mi je. – I ja sam ti. Sada idite, spasite svoje carstvo.
Na putu do kancelarije razmišljao sam o tome kako je sve to čudno. Igorovo poniženje, koje je izgledalo nepodnošljivo, bio je podsticaj koji me je doveo do stvarne sreće.
Kao da me je sudbina gurnula u istinu-da naučim da cenim sebe i da ne prihvatam manje nego što zaslužujem.
Taj mučni dan kada me je suprug nazvao “jadnom” bio je prvi dan moje prave slobode.
Sloboda da budete sami, bez straha i opravdanja.
Nasmešio sam se svom odrazu u retrovizoru. Snažna, nezavisna žena gledala me je samouverenim pogledom. I ispred mene je bio život bez tajni, bez igara, bez laži.
Pravi život koji sam sama izgradila.
